Cigani

Autobuska stanica gde je stajao prevoz koji me je vodio do kuće nalazio se na kraju oveće nizbrdice. Ima ponečeg sizifovskog u tom puteljku, dakako sa srećnijim ishodom. Kada se sav krmeljiv, neispavan, neočešljan i bez trunke samopouzdanja penjem uz tu ulicu, pokušavajući da stignem na predavanje na koje uveliko kasnim jer sam za konvencije te vrste jebeni retard, u glavi mi je redovno bio junak iz grčke mitologije. Sa njim sam se redovno poistovećivao jer je znanje u ovoj državi roba koja nema kupca, a moja robna marka je u tom pogledu bila posebno neatraktivna, kako mi se činilo. I dok sam se ja peo zarad nepotrebnog znanja, kako su ga bolnom preciznošću definisale neke bliske duše, znao sam da će mi se taj kamen mudrosti koga sam pokušavao da se domognem mukotrpno se probijajući po uzvišici, u budućnosti itekako obiti o glavu pljunuvši mi u lice pljuvačku otrežnjujućeg mazohizma kome sam se beznadežno podao

Faks je bio daleko od kuće, a pretrpani jednodelni autobus nije svraćao često, što je za mene, osuđenog na doživotnu kaznu prelaženja velikih gradskih kilometraža bilo još jedno u nizu neprijatnosti na koje sam se navikao. U čitavoj toj životnoj margini, crvena nit dosade bila je urezana u spoznaji da je sve što me je čekalo bilo strahovito predvidljivo i neatraktivno. Čekaću opet prepuni autobus bar pola sata, obigravaću oko trafike pokušavajući da prekratim vreme tako što ću se zainteresovati za svako bogomdano smeće koje novine pokušavaju da prodaju kao aktuelnu vest. Kada mi to dosadi, zapaliću cigaretu, koja mi svojom gorčinom nikako neće prijati na prazan stomak. Ni dom nije budio lepe uspomene, sigurno neće biti prazan, onako kako je frižider u njemu, dok noge same od sebe ponovo ne počnu da opisuju krugove paklene dosade oko trafike. Uprkos svemu tome, voleo sam da se spuštam niz tu ulicu, mnogo više nego što sam voleo da se uz nju penjem. Da pogledom pozdravim sav taj svet koji sam do sada već poznavao, iako ga nisam nikada formalno upoznao: fizionomiju neatraktivne i dosadom pogođene prodavačice voća, koja je na lageru imala neatraktivne i usudom prirode pogođene jabuke i pored njih kartonče na kome je nesigurnim rukopisom bila ispisana cifra koja je navodila na unutarnji smeh; bar tri napoličara koja su sedela na ciglama pored podruma pića, grleći flaše piva u rukama. Pokušavao sam da ne mislim na pivo, isprva je u meni budilo gađenje ujutro, a onda se netolerancija proširila i na ostale delove dana.

Pošto sam stigao do podnožja, odmah mi je bilo jasno da je ovaj dan drugačiji (posle svih ovih godina ne bi ni pisao o njemu). Za divno čudo, trafika je izgubila primat glavne atrakcije u vidokrugu. Na stanici se nalazilo troje ljudi. Dva muškarca i jedna žena.

Svi cigani.

Odmah sam primetio da su se čudno ponašali. Srce je zaigralo jače na nagoveštaj nekog, bilo kakvog događanja. Poput agenta na tajnom zadatku približio sam se dovoljno daleko da ne izazivam previše znatižlelje, a opet bio sam na takvom odstojanju da sam mogao da pratim šta se dešava. Slika je bila nevesela. Muškarci su imali strog, prek izraz lica, i držali su devojku ispod ruku. Tragovi njihovih pesnica dali su se primetiti na njenom licu. Nešto je debelo zgrešila. Dva cajpera u lažnim kožnjacima okretali su se non stop oko sebe. Ni oni se nisu snalazili u situaciji u kojoj su se našli, u ulozi izvršitelja pravde. Okrivljena očigledno nije imala fer suđenje. Bila je obučena kao jeftina drolja u bodi koji se nastavljao na biciklistički šorc. Na njenom licu, osim masnica, mogao se primetiti i prezir, ali i neka vrsta ubijenog karaktera. Nasuprot tome, oči su bile žive. U njima je bilo prkosa za izvoz.

Počeo sam po glavi da prebiram šta li je uradila. Možda se jebala sa pogrešnim? Možda je proneverila lovu? Možda je prljava narkomanka? Šta god da je bilo u pitanju, bila je u veoma nezavidnom položaju, momentalno budeći sažaljenje. Ipak, šta da se radi? Da im priđem i da im kažem da je ostave na miru? Ne. Jedan indikativan pogled u mom pravcu je bio i više nego dovoljan. Put do pakla je popločan dobrim namerama, a pakao – to su drugi.

To je verovatno bila i njena misao vodilja, kada je u deliću sekunde, nekom rečju koju ni pored najbolje volje nisam uspeo da uhvatim razjarila svoja dva Kerbera. Jedan, viši, pomalo prestravljen u licu, dao je srdžbi facijalnu ekspresiju. Ovaj drugi, omanji, bio je, poput Daltona u ganci varijanti, šef kaznene parade. „Ova hoće još“, kratko je procedio, i zatim povukao vlasnicu predugačkog jezika na drugu stranu ulice. Dugi ih je pratio u stopu.

U tom momentu stigao je autobus, neuobičajeno prazan za ovo doba dana. Brzo sam se popeo uz stepenice i bukirao mesto kraj prozora. Čokoladirani trio se nevešto sakrio između jednog „golfa“ i BMW-a. Očevicu neupućenom u predistoriju, izgledalo je kao da niži od dva Daltona pokušava da otključa vrata, ili da petlja nešto oko njih. Dok je Dugi čuvao stražu, Dalton je bacio svoju žrtvu na pod i mučki je udarao šakama i nogama po licu.

Gledao sam nemile scene dok je to fizički bilo moguće. Zatim smo skrenuli iza prvog od mnogih uglova koji su nas čekali na našem podužem gradskom safariju. Osvrnuo sam se oko sebe, niko nije obratio pažnju na batinanje.

Nekoliko dana kasnije, čekao sam autobus kako bih otišao do grada. Ovaj nije bio kao onaj za faks – relativno je često dolazio, gužve su bile podnošljive, a neretko je moglo i da se sedne. Ovog puta baš i ne, ali bilo je dovoljno prostora za sve – plus je autobus bio čist, što je bio preduslov japanskih darodavaca za donaciju. Sticajem ulaznih okolnosti, ponovo sam se našao u društvu cigana. Bili su raspevani onako kako to samo oni umeju. Videlo se da ne žive u ovom gradu. Pričali su nekom mešavinom ciganskog, albanskog, makedonskog i srpskog. Osmeh im nije silazio sa usana.
-Ej, bre, ne da pričaš albanski, to ne e dozvoljeno, našalio se jedan nakon čega se vozilom razlegao zarazni smeh.