I tamo i ovde aždaha

Zatekla me vest da je promenjena odluka žirija po kojoj je Tamo i ovde koji je trebalo da bude srpski predstavnik na dodeli Oskara, vraćen jer je našem žiriju javljeno odande da odavde ne mogu da šalju srpskog kandidata u kom se govori na engleskom. Rekao bi neko: ko radi, taj i greši, ali ova situacija je tipičan primer trenutne situacije u domaćem filmu.
Jer, posebno je ironično što se baš pošiljka sa ovim filmom vratila nazad Ako se uzme u obzir da je Tamo i ovde priča o srpskom emigrantu koji odlazi u Njujork i odande za Beograd šalje Amerikanca koji treba da mu pomogne da u Ameriku dovede verenicu koja tavori u Beogradu, težeći da pošto poto poveže to „tamo“ sa ovim „ovde“ na zajedničkoj mapi razmene izgubljenih duša, čini se da film preispituje jedan transfer dok propada na drugom, te da je nemoguće biti, kolko god to tvrdili konsalting doktori, i globalno svarljiv i konkurentan, odnosno specifičan. Iako je ovaj film uspešno prikazan na niz svetskih festivala, nagađam, kao filmska drama koja se uklapa u standarde umetničkih festivala koji šire ruke za male filmove nepoznatih reditelja koji idu da se požale kolko su mali komadić sveta iako mucaju njegovim jezikom, suštinski ne razumevajući ni sebe ni svet, mada razumevajući nepisana pravila konkursa, pičinga, poželjnih „humanističkih“ tema i dilema, vratio se s vrata tog sveta čijim jezikom, odnosno predstavom o nama kakvu taj svet očekuje upravo i govori.
Jedno podneblje odlikuju određene, lokalne teme, a očigledno je da ih Tamo i ovde na neki prilično odokativan način banalizuje, otprilike na način na koji holivudski ljubavni filmovi banalizuju Italiju ili Španiju kada im je potrebno da se umorna američka sekretarica zaputi na daleku destinaciju gde će je dočekati sve sami patrijarhalni Tarzani, Don Huani i ostale drvoseče i njihova debla, povratiti joj suzbijenu ženstvenost, ugroženu u liberalnom američkom društvu. Po sredi je film koji, zarad spajanja tamo i ovde falsifikuje i jedno i drugo, iako dobija nagradu na Tribeka festivalu za najbolji prikaz Njujorka. To mu valjda dođe stara fascinacija puritanske Amerike kvazievropskim rediteljima poput Džarmuša koji će da je isprljaju i tako je oslobode naporne ideje o bezgrešju. Tako postoje fondovi za uzgoj malih reditelja koji će da sanjaju filmske niskobudžetne košmare i potucaju se po festivalima, dok bajne filmske snove, zaštićene od zveri u Sandens podrumu, i dalje sanjaju veliki igrači na biftecima i najskupljim vilama. Velika, globalna glava savršeno funkcioniše jer svaki organ obavlja svoj posao.
Zaključak je da, ako nije ubedljiv argument starih pesnika koji kažu kako treba biti svoj, da se čak ni ne isplati ne biti svoj, osim što se podrazumeva. Jer uvek će neka aždaha da te lapi.
Jer, kad je diskvalifikovan Tamo i ovde, pronašla se autentično srpska aždaha da bljune autentično srpsku vatru na sjajnog golaća. Kucnu se Petar Volk istorijom filma po glavi, zveknu ključaru i reče: puštaj, alu, masa skandira. I, eto nama idealne, doduše cirkuske predstave o dve Srbije – s jedne strane začešljan srpski emigrant razdvojen od svoje dragane zatrpane pepelom ušljivog Beograda i Mire Karanović što stiska ruke oko trošnog mantila na opakoj građanskoj košavi, a s druge Srbija s goblena, iz epskih pesama koja samo srpski zbori.
U sred cele papazjanije, da stvar bude još smešnija čuče sve sami akademici – Petar Volk, pisac istorija jugoslovenskog filma i Nevena Daković, teoretičar filma, koji, iako se, svaki student zna, naširoko bave srpskim i stranim filmom i njegovim dubokoumnim teorijama i tananostima, ne pročitaju dobro pravila.
U celoj priči, na žalost, još nema na pomolu Trećeg čoveka, zasad se samo vrti cirkuska vrteška na kojoj se voze dve ribe koja jedna drugoj grizu rep. Treći kandidat za srpskog Oskara valjda će se pojaviti, probosti srpsku aždahu i tamo i ovde pljucnuti dvaput, a onda krenuti svojim putem.
P.S. Da bude jasno, nije stvar likovanja nad ovim po malo komičnim nesporazumom, ali nije loš povod da se ljudi koji sede u žirijima, odborima filmskih centara i ostalim zvaničnim institucijama vrate na najosnovnija pitanja i shvate da se domaći film ne pravi specijalno za festivale, na podatne teme u kojima je cela jedna zemlja tretirana kao manjina na mapi sveta i ugurana u šablone koje čak neće štiklirati ni taj svet kad dođe do velike priče. Stvar je u tome da čekamo da neko drugi umesto nas shvati da sami sebe ne razumemo, navije nam baterije i okrene nas u suprotnom smeru. Nije po sredi likovanje, jer Oskar nije bitan, bitan je film, svaki za sebe, veran samo sebi i svojim kriterijumima. S tom mišlju, valja početi.