Debi album plavookog belca još jedno je u nizu varijacija na temu starinskog soula i r&b ugođaja. Prvo što pada na pamet je slavna detroitska kuća Motown, i odista - Mayer je iz komšiluka - stiže iz (praktično) detroitskog predgrađa En Arbor.
Kao što je već pomenuto, nova čitanja klasične crnačke literature nisu novost, i u tom smislu vlasnika šarmantnog falseta možemo smestiti tik do Raphaela Saadiqa i njegovog pokušaja da klasične vrednosti otrgne od smrtonosnog zagrljaja komercijale. Iako tradicija igra predominantnu ulogu na ovoj ploči, bilo bi pogrešno svesti je samo na dimenziju evokacije bolje prošlosti.
Prvi singl Just Ain't Gonna Work Out briljantan je primer uzvišene muzičke jednostavnosti koja rasteruje sve oblake pred sobom, a spretan spoj hip hopa (u kome njegova etiketa ima mitski status) i soula govori da Hawthorne nije zagubljen u istoriji. Ali, veći deo ploče protiče u skidanju šešira i naklonima veličinama poput Motown spiritus movensa - producentskog trija Holland-Dozier-Holland, te grupa Temptations ili Delfonics (poslušati pesme Make Her Mine i Let Me Know) i samo modernija produkcija otkriva da je reč o izdanju skorijeg datuma.
Hawthorne je rasporedio svoje muzičke snage između poletnih đuskavaca kakva je nestvarna The Ills i sentimentalnih uspavanki poput I Wish It Would Rain (nije obrada Temptationsa) ili Shiny and New. Treba istaći da je reč o muzičaru koji je komponovao ama baš svaki ton na ovom izdanju i za prezentovanu veštinu zaslužuje poštovanje.
Iluzorno je očekivati da će u kategoriji "izbledelih crnaca" Hawthorne ugroziti komercijalne pozicije Amy Whinehouse, ali bez sumnje zaslužuje da se u merama kvaliteta pominje u istom dahu sa Jamiem Liddelom, na primer (meni je i bolji od njega). Videćemo da li će prikazani talenat u savladavanju osnova soul gramatike u budućnosti biti predložak za neke nove vanvremenske pesmarice.
Kao što je već pomenuto, nova čitanja klasične crnačke literature nisu novost, i u tom smislu vlasnika šarmantnog falseta možemo smestiti tik do Raphaela Saadiqa i njegovog pokušaja da klasične vrednosti otrgne od smrtonosnog zagrljaja komercijale. Iako tradicija igra predominantnu ulogu na ovoj ploči, bilo bi pogrešno svesti je samo na dimenziju evokacije bolje prošlosti.
Prvi singl Just Ain't Gonna Work Out briljantan je primer uzvišene muzičke jednostavnosti koja rasteruje sve oblake pred sobom, a spretan spoj hip hopa (u kome njegova etiketa ima mitski status) i soula govori da Hawthorne nije zagubljen u istoriji. Ali, veći deo ploče protiče u skidanju šešira i naklonima veličinama poput Motown spiritus movensa - producentskog trija Holland-Dozier-Holland, te grupa Temptations ili Delfonics (poslušati pesme Make Her Mine i Let Me Know) i samo modernija produkcija otkriva da je reč o izdanju skorijeg datuma.
Hawthorne je rasporedio svoje muzičke snage između poletnih đuskavaca kakva je nestvarna The Ills i sentimentalnih uspavanki poput I Wish It Would Rain (nije obrada Temptationsa) ili Shiny and New. Treba istaći da je reč o muzičaru koji je komponovao ama baš svaki ton na ovom izdanju i za prezentovanu veštinu zaslužuje poštovanje.
Iluzorno je očekivati da će u kategoriji "izbledelih crnaca" Hawthorne ugroziti komercijalne pozicije Amy Whinehouse, ali bez sumnje zaslužuje da se u merama kvaliteta pominje u istom dahu sa Jamiem Liddelom, na primer (meni je i bolji od njega). Videćemo da li će prikazani talenat u savladavanju osnova soul gramatike u budućnosti biti predložak za neke nove vanvremenske pesmarice.
Постови
Нема коментара:
Постави коментар