недеља, 06. септембар 2009.

Tony Manero (Pablo Larrain, 2008)


Hvaljeno od kritičara i nagrađivano po festivalima, prošlogodišnje čileansko ostvarenje ostavlja gledaoca zbunjenijeg nego što je to bio pre gledanja. Kakvo god da vam je "čitanje" ovog dela jedno je sigurno - Tony Manero pripada onoj vrsti filmova koji će zasigurno biti generator stručnih i studentskih radova u budućnosti, neiscrpan rudnik za ambiciozne kopače željne kontekstualizacije umetničkog blaga.
Polivalentnost i nesvodivost na jedno/preovlađujuće značenje najveća je snaga drugog filma u opusu reditelja Paula Larraina. Takvim, složenim postupkom koji u sebi otkriva gusta tkanja života tvori trodimenzijalnost kao odliku kojom nas reditelji premalo/preretko čašćavaju, dovodeći mogućnosti filmske realnosti do respektabilnih visina.
Larrainu je to pošlo za rukom i njegovo dostignuće nije malo. No, Tony Manero je težak, mučan film za gledanje u kome je verno prenesena "ukleta" atmosfera kakva je krasila brojna ostvarenja jugoslovenske kinematografije u kojim su glavne uloge imali siromaštvo, alkohol i grubo jebane žene. U čileanskoj verziji, glavnu ulogu ima matoran Raul Peralta koji u 52. godini života isti svodi na opsesivnu želju da bude (i bukvalno) pljunuti Tony Manero (odlična rola Alfreda Castra - čileanskog Ala Paćina, ujedno i jednog od trojice scenarista filma), filmski lik iz Groznice subotnje večeri koji je proslavio mlađanog sajentologa Džona Travoltu. Kulise straha su opustele ulice Santjaga, po kojima patroliraju do zuba naoružana vojska i radnici Pinočeove državne bezbednosti, uvek žedni svežih komunista.
Odabirom Tonyja Manera, Larrain u isti mah ubija dve muve - daje svojevrstan filmski omaž i otkriva glad za željom glavnog lika u filmu da se simbolički preseli na neko bolje & vedrije mesto, što je briga koja na svoja nejaka pleća preuzima Holivud. U svojoj želji, Peralta ide toliko daleko da gazi po leševima kako bi ostvario svoj san - da bude neko drugi - što je želja koja ne može biti ispunjena pošto kalifornijski diler trguje mahom iluzijama. Na taj način, Larrain poetski razobličava drugu stranu medalje holivudskog uticaja na živote ljudi na globalnoj periferiji.
Peralta je neka vrsta kultnog lika, Foma Fomič u svojoj maloj igračkoj trupi, čiji članovi manje-više svi od reda vide u njemu kartu za bolji život u jednom pravcu. Taj odnos nije uzvraćit, jer je glavni (anti)junak u potpunosti ispražnjen od bilo kakvih emocija za svoju okolinu pošto je sve što je imao investirao u detaljno oponašanje svog idola. Upečatljive scene mehaničkog i neizazovnog seksa zaokružuju estetiku bede i jalovih pokušaja izlaska iz nje kojom ovaj film sa lakoćom barata.
Reprezent čileanske kinematografije će se strpljivim i upornim gledaocima zadugo urezati u mozak svojom silinom, ali kao što reče filmska polovina nasdvoje, koja ga je gledala čak tri puta, retko ko će imati želju da ga gleda ponovo. Pridružujem se i toj oceni.

Нема коментара:

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.