четвртак, 03. септембар 2009.

Gossip - Music for Men (Columbia)



Sada već davne 2006, izlazak sastava Gossip na glavnu globalnu scenu bio je jedan od onih retko potrebnih osvežavajućih trenutaka kvalitativne regeneracije šou biznisa. Standing in the Way of Control, treći album ovog benda iz riot grrrl prestonice Olimpije u državi Vašington, i sa ove vremenske distance budi lepa sećanja na pesme koje ga sačinjavaju (npr. naslovna, Jealous Girls, Yr Mangled Heart)
Zahvaljujući svom plesnom potencijalu i pravovernom gnevu, grupa je spojila soul i punk u koherentnu celinu i posledično, postala svačiji bend-objekt obožavanja, dostigavši usput ledeni breg coola u hipsterskoj hijerarhiji vrednosti. Masivna pevačica neskriveno lezbijskih afiniteta (riot grrrl, remember?) Beth Ditto je u medijima otpočela friški trend promocije antiheroina i postala globalna Seka Aleksić, udarajući temelje procesu koji je svoj vrhunac doživeo u zvezdanosti Marije Šerifović... ovaj, Amy Whinehouse.
Od tada je prošlo tri godine, i grupa je sa vrlo simpatične femino etikete Kill Rock Stars prešla na korporativnu Columbiu, a šlauf za spasavanje je naduvavao lično Rick Rubin, prijatelj zvezda. Pitanje je samo od čega je trebalo spasavati Gossip. Odgovor je jednostavan: sada je 2009, Bush više nije na vlasti, nema potrebe da se stoji na putu kontroli... hajde da tancujemo na pesme o ljubavi!
Modnu industriju, plastično operisanu od autentičnosti, od prošle decenije karakteriše bezobrazna krađa i kopiranje svega što se može videti na ulici, svega što je očigledno nastalo kao plod oskudice. Upravo iz oskudice i sa prljavih pločnika je bio i generisan glavni kvalitet grupe Gossip, ovaploćen u sjajnom vokalu Beth Ditto. Bend je bio sjajan zato što je bio stvaran. Na novoj ploči stvari se radikalno menjaju.
Najkraće rečeno, Music for Men sačinjavaju bezvredne a skupocene krpe koje traže svoj put do publike zahvaljujući izvikanosti svoje robne marke. Rubin je za svoje nove štićenike spremio nova šljašteća, svetlucava odela koja teško da ikom padaju na pamet da ih obuče van domašaja klupskih svetala i podijuma za đusku (uz relativni izuzetak prvog singla Heavy Cross, koja na mah podseća koliko Gossip može da bude dobar, što je samo još jedan prilog tezi slabog kvaliteta ploče). Do pesme Vertical Rhythm (baždarene negde na sredini) stvari postaju toliko groteskne da je ostatak praktično nemoguće slušati. Dittova i dalje ima sjajan glas, ali je jasno da na ovoj ploči ne peva kao da joj život zavisi od toga, već prosto odrađuje ono što joj je... posao. Nijedan tekst ne ulazi u uho, nijedan aranžman ili kakva druga Rubinova studijska smicalica ne ostavlja bez daha. Ravan i odrađen, Music for Men je neinspirativna kolekcija zjapeće praznih pesama.
S obzirom da je ova kolekcija filera poslužila kao inspiracija za nagađanje šta će biti hit na predstojećoj beogradskoj Paradi ponosa, nije zgoreg da podsetimo da vrh popularnosti koji može da doživi jedna pesma jeste njeno prepevavanje u navijačke svrhe, kreativno kopiranje kao osnova obrasca popularne kulture. Kad te narod/navijači/huligani/stoka/bagra peva na stadionima završio si posao vo vjeki vjekov. Na Music for Men takve nema ni u tragovima.

2 коментара:

jj је рекао...

hm.

for keeps je, recimo, odlična stvar.

nasdvoje је рекао...

hm... ne proizvodi žmarce. hehe, kako je sve ovo čudno, svojevremeno sam na tvoju preporuku počeo da ih slušam. ok, možda sam malo prestrog, ali emocija (tj. nedostatak istih) koju u meni budi ovaj album je verno prenesena.
u "normalnim" okolnostima ne bih ni pisao recenziju, ali je pobedila neugasiva žeđ da repliciram pristrasnom vukeliću (tačnije njegovim staklenim konstrukcijama) ;)

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.