Suviše slični

Okej, znam ih nekoliko koji se raduju sebi sličnima, ali nijedna od tih persona za koje se tako nešto osnovano sumnja ne paradira sa svojom erotskom orijentacijom, bar ne pred mojim očima. Tako da o čitavoj priči imam natuknice posredno, a ne neposredno. Za sve njih verujem da neće za kojih desetak dana javno "slaviti" svoju različitost.
Ja sam strejt da čistiji ne mogu biti; kad sam bio šesti razred ganci-gej mi je lupao cajpere u gradskom prevozu - oterao sam ga u kurac. U post-adolescentskom istraživanju svoje seksualnosti stigao sam do formulacije da mi neke osobe istog pola mogu biti seksualne, ali ne toliko da bih poželeo da ikada imam išta sa njima u tom smislu. Elegantno sam to raščistio sam sa sobom; nisam isfrustriran po tom pitanju - nemam problem sa takvim ljudima dokle god me fizički ne ugrožavaju. Odavno sam se naučio da po mnogim pitanjima gledam svoja posla i tako se i odnosim prema realnosti.
Da se vratim na onih nekoliko koje poznajem. I oni znaju da ja znam, i ja znam da oni znaju da ja znam i sa te strane je sve čisto, mada nedostaje jedna kockica potpunog prevazilaženja u slagalici kako bi nestale sve barijere, ko god se pretvarao u životu pred drugima, a to su svi, znaju o čemu pričam. Dakle, na mikro nivou apsolutno nemam nikakvih problema sa tim činjenicama iz privatnog života meni dragih ljudi. Verujem da ni njima ne smetaju neki moji stavovi koji su sa sasvim druge strane političkog spektra pošto, najjednostavnije rečeno, nisu upereni protiv njih i njihove sreće, već u pravcu delegitimizacije globalne nepravde u kojoj je naše dupe uvek bilo pri vrhu liste za punjenje.
Ali, situacija je bitno drugačija kada se stvari sa mikro-nivoa prebace na makro-plan i tu već godinama imamo jednu te istu priču - jagmu za samo-promovisanjem i slavom, koja se na kraju uvek pokaže kao veći motivacioni stimulans za javno delanje od bilo kojih drugih a najpre "opštih", filantropskih pobuda (kako javlja NIN u poslednjem broju kojim sam završio sa kupovinom ovog lista, zato što mi nisu objavili pismo u kome sam primetio da je "Blic-krig u kome se našla ova novina odista munjevit"). Zaboga, ja nikome ne želim da ispašta zbog svojih izbora, ali mora se priznati da je izbor koji je napravljen u najmanju ruku loš i ne doprinosi raščišćavanju terena u ovom smislu. U igri su najniže strasti a dobro se zna da pri takvom deljenju karata profitiraju uglavnom nedorasli.
Evo, prijavljujem se da mi neko objasni kako će "Povorka ponosa" suštinski poboljšati položaj seksualnih manjina u Srbiji. Znam i odgovor - neće nikako. Na stranu priča da ova zemlja ima i puno prečih stvari za rešavanje od toga, pa se ona uvek nađe kao zgodna zakrpa kada treba da se zabašuri nešto bitnije. Treba li reći, batinama plaćaju nevini - idealisti, a profitiraju oni kojima se živo jebe za sve osim za sebe. Bitno je da će Mirjana Karanović, koja već godinama širi bratstvo i jedinstvo po Sarajevu, iskoristiti priliku da priča o "svom gradu". Ovaj grad je suviše veliki da bi bio nečiji, a već decenijama je jasno da je ničiji i tako se i postavlja prema svojim bezdušnim žiteljima.

Mnoge njuške, sa obe strane policijskog kordona će iskoristiti nabačenu loptu za volej sopstvene izuzetnosti i ispravnosti, dakako na verbalnom nivou, simulirajući javno mnenje i društvena gibanja u jednom duboko okovanom društvu koji čine, treba li napominjati, bolno slične interesne grupacije koje za znak svog raspoznavanja imaju samo majice različitih boja. I svak će na svoju stranu vući već dobrano izlizan konopac iznuđujući emocionalno investiranje posmatrača u sirotinjsku predstavu u kojoj je rezultat poznat još i pre nego što je meč počeo.
Udobno zavaljeni u fotelje, sa upaljenim televizorom i konzervom licenciranog piva ispred, gušimo se u komforu u zemlji koja hrli ka boljem sutra tako što guši zametke slobode javne reči i dostojanstvenog života. Civiliziranje koje je samo sebi cilj prestaje da bude to za šta se izdaje, a kada se uteruje u mozgove i kosti, onda se transformiše u svoju suprotnost... koju kasnije nazivaju normalnošću, sterilnom merom svih stvari koja podrazumeva selektivno sećanje, selektivnu percepciju sadašnjosti i selektivne projekcije budućnosti. Normalnost koja od žrtava pravi dželate, pljuje po svome kako bi "iščistila" sebe, ide krvnicima na noge zarad odmora dok uživa u njegovih ruku delima da mu dupe vidi puta, vrhovnog smisla života na početku novog milenijuma, sve se grleći sa onima koji mu zabadaju nož u leđa. Neće biti.
Televizor je ugašen, novine trule na kioscima. Mozak je uključen a svest je budna. Psi laju, karavani prolaze.