Moj profesor

Nije tajna da se u mnogim ideološkim aspektima ne slažem sa Borisom Tadićem, ali ne toliko da bih mogao da ga nazovem tiraninom. Što se tiče prakse, stvari stoje još mršavije, ali opet...
Poznajem Borisa Tadića. Predavao mi je psihologiju u srednjoj školi. Bio sam učenik u poslednjoj generaciji pre njegovog potpunog konvertovanja u političke vode. Bio je ok profesor. Jednom smo sastavili spisak od 50 pitanja vezanih za seks, na koja je on strpljivo odgovarao zajapurenoj bubuljičavoj omladini. Igrali smo s njim basket i stoni tenis, zna znanje, nema šta.
Izvinio sam mu se što sam mu ženu jednom prilikom nazvao kurvom, nisam dobro čuo da priča o svojoj. Sa smeškom mi je odgovorio da zna da nisam tako mislio. Nisam želeo da mu kažem da je Marko Milošević jedini uvoznik Laki strajka u Srbiju dok smo jednom prilikom, između zalogaja tik-taka koji je izvadio iz džepa, gubili vreme nad otvorenim NIN-om u školskom hodniku čekajući da zvoni (za šta sam bio zadužen, zvonio sam 15 minuta ranije zbog čega su mi učenici II/1 proklinjali čitavu familiju jer su imali pismeni iz matematike, a profesor me kasnije vijao jer je čuo da sam njega optuživao za to nepočinstvo, moguće, ne sećam se više; naravno, nije on bio kriv). Izrazio sam sumnju u mogućnost pomirenja Muslimana (tada smo ih tako zvali) i Srba jer je mnogo krvi proliveno. On je verovao u pomirenje, nadam se da se setio toga dok je natmuren stajao na komemoraciji povodom desetogodišnjice srebreničkog masakra, iako su me posle tog časa svi iz odelenja prozivali jer sam se usprotivio njegovom gledanju na stvari. Kada se jedan moj ortak iz odelenja pošibao u dvorištu sa sada od droge pokojnim zajebanim likom iz kraja, koga sam znao iz osnovne, morao sam da mu održim predavanje o razlici između okolnosti u kojima je on živeo i onih u kojima smo odrastali mi. Ćutao je kao zaliven. Odao mi je priznanje da pratim politiku revnosnije od njega, pošto sam mu izdeklamovao koje sve emisije tog tipa pratim na radiju i televiziji. Sada su se stvari izmenile, on prati politiku više od mene. I ne samo to, u prilici je da je kreira.

Ne znam kakav on utisak ostavlja na šačicu vas koji ovo čitate, ali sam sve ovo ispričao kako bih objasnio da je čovek jedno, a slika o čoveku drugo. Njegov image-building me nikada nije doticao, to nisu bile priče za mene već za birače, mnogo je drugačije kad znate čoveka lično. I dan-danas mu skidam kapu kako je priznao svinjariju u koju je upleteno jedno tursko letovalište i jedna potrošena glumica u pokušaju. Svaka mu čast i na činjenici da je pod njegovim vođstvom stranka koju vodi došla do visina o kojima je dobrim delom postojanja mogla samo da sanja, slično kao što može samo da sneva o mom glasu. Glasao sam dva (tačnije tri) puta za njega. Ne zato što je on bio dobar izbor, već zato što je bio manje loš. Danas se gorko smejem zbog tog rezona.
Mnogo je razloga. Prvo, medijska slika u Srbiji zadobija totalitarne konture pospešene zakonom kojeg se i poznati reformator u ovoj oblasti Vučić stidi. Sve novine su počele da pišu isto, a one koje ne pišu pišu dijametralno različito, što se opet svodi na isto. Novine ne vredi više kupovati. O televizijama ne treba ni trošiti reči. Prostor ostavljen opoziciji svakog dana je sve manji i manji, pa tako ispada da dotična ništa ne radi, što naravno nije tačno.

Udarna priča "i Kosovo i Evropa" je svakim danom sve smešnija. Naši najveći partneri su ujedno i naši najveći krvnici. Tadić kao da se na to ne obazire, pravi se lud, što mu kao ozbiljnom čoveku ne priliči. Njegovi koalicioni partneri pa i članovi njegove stranke grabe šakom i kapom, i pritom lažu narod. Ni na to se Tadić ne obazire. Slušajući ga juče kako natmuren i nasmejan u isto vreme prijateljski ćaska sa Olijem Renom, ponovo sam doživeo transfer neprijatnosti koji mi se uvek iznova desi kada vidim predstavnike naše zemlje u pokušaju u evropskom društvu. Pretpostavljam da je prekjučerašnji čin uvod u predizbornu kampanju, u koju se ulazi sa istim kečevima u rukavu: brze evropske integracije, famozni FIAT koji ovog puta sigurno ulaže 700 milki evra, borba za Kosovo...

Nažalost, kadrovi njegove stranke nisu u stanju da obećano sprovedu u delo. Oni su naučeni da ostave utisak sposobnih ljudi, čija se sposobnost završava na lepom češljanju i pristojnoj elokvenciji. Iz aviona se može prepoznati ambiciozni "žuti menadžer" koji po pravilu brka lični sa opštim interesom, lapajući za sebe u ime svih. Tadiću na ruku ne idu ni čistke u sopstvenim redovima, kakvo je bilo sramno sklanjanje nekada prvog Zrenjaninca Kneževića, i providnog uveravanja da usvojeni Statut Vojvodine nije nova epizoda u izgleda beskrajnom serijalu rasparčavanja Srbije, kojoj najviše aplaudiraju oni sa zapaženim ulogama u prethodnom delu ove tragedije u kojoj živimo. Kada je nešto dobro, onda delo govori za sebe, i dodatna uveravanja nisu potrebna.

Znam da je uskakanje na mesto prvog čoveka neke zemlje i, konsekventno, njeno vođenje teška stvar, ali bavljenje politikom je dobrovoljna delatnost. Ne sumnjam da profesor to zna i sam, dok njegova vladavina polako zadobija obrise totalitarizma u kome se istina ponovo šapuće od usta do usta, prvenstveno gladnih usled pljuštanja silnih otkaza, u ambijentu apsolutno korumpirane države u kojoj se i dalje kurče samo oni koji imaju leđa, a veza i koverte otvaraju sva vrata. I dalje se sprovode medijske hajke i ukida pravo na drugačije mišljenje. Znam da je predsedniku kao psihologu i sinu sjajnog društvenog teoretičara poznato da je glavni princip totalitarizma strah od pretnje kaznom. Srbija cvokoće, imate li neko ćebe?
Žao mi je profesore što ste sada u teškoj situaciji, okruženi lažljivim bitangama i samoreklamerima koji za vreme vaše vladavine izgradiše reklamne imperije, ali u vašoj politici nema ni vizije ni organizacije. Ono što nazivate vizijom je neostvarivo bez plaćanja isuviše visoke cene na koju kratkovido pristajete, a improvizacijama krpite očigledne rupe i to nazivate planom. Gospođe u poodmaklom dobu se šminkaju da bi se osećale mlađe, ali i dalje izgledaju staro. Moć kozmetike je limitirana.
Od kad je napustio školstvo, sreo sam profesora još dva puta. Prvi put u prolazu u Knez Mihajlovoj, kada sam mu rekao koji sam fakultet upisao i kako ću doći kod njega u stranku jer mi se čini da imaju najviše para, na šta je on nasmejan odrečno zavrteo glavom iako su baš negde u to vreme pojačano cirkulisale dobrano napunjene koverte iz Mađarske. Drugi put smo se sreli dok je šetao dete na Tašu, a ja slušao vokmen; pitao me je šta slušam, a to me pitanje uvek zatekne jer po pravilu imam premalo vremena za odgovor. Rekao sam mu razno, a on je replicirao nešto mudrijaški što je u međuvremenu pojeo zaborav. Kada se sledeći put sretnemo, osloviću ga sa "profesore"...