петак, 18. децембар 2009.

Nova desnica (udarna pesnica)


Znam da je prošlo mnogo vremena od tada, ali sećam se kao da je juče bilo. Dok još nismo postali tinejdžeri, moji drugovi i ja smo bili opsednuti fudbalom. Igrao nam se uvek i bilo gde. Uglavnom smo ostvarivali svoje namere, ali je cena igre često bila previsoka. Za decu iz centra nije bilo dovoljno terena, pa smo morali da improvizujemo i terenom proglašavamo sve što bi moglo da zadovolji minimalne kriterijume istog - da možemo da se krećemo zajedno sa loptom. U paketu sa tom odlukom uvek bi išla i neka nadžak-baba ili deda koji bi trovao sa svog zamandaljenog prozora kako mu remetimo mir i kako bi bilo najbolje da se čistimo odatle. Uglavnom smo kulirali takve spodobe, no dešavalo se i da smo bivali prinuđeni da begamo na neko manje neprijateljsko mesto. Upravo iz tog razloga odavno sam se sebi zarekao da nikad neću postati takav namćor.

Godine prolaze, podočnjaci na licima su sve tamniji, fudbal mahom pratimo na TV prijemnicima, a ideja da potrčimo za loptom je misaona imenica. Brate, to je sve truba, slažem se. Ali ono što je još poraznije je činjenica da što si stariji nekako postaje prirodnije da se pretvoriš u jednog od onih užasnih likova koje si prezirao kao klinac. Prezirao sa razlogom.
Ne brinem se za sebe, iako deca imaju razloga da me se plaše kada me vide. Provalio sam to još pre nekoliko godina kada sam u nastupu gneva postrojio sve klince iz kružoka ortaka najmlađeg brata zato što nisu hteli da se igraju sa Ciganima. Brat je snagom ubistvenog pogleda bio prinuđen da se malim Gancijima izvini za sve rasističke gadosti koje je izrekao na njihov račun, a mala devojčica je od straha počela zamuckujući da mi persira. Kad sam joj rekao da ne mora, ona poče dodatno da se izvinjava. Mora biti da sam izgledao mnogo ljuto u tom trenutku. Čini mi se da su cigančići od svih prisutnih bili najšokiraniji razvojem situacije, njih konstantno smaraju na svakom koraku, kao matori namćori decu iz komšiluka.
Ne znam za vas, ali sam kao klinac konstantno sanjao otvorenih očiju kako ću, čim se steknu uslovi, menjati sve oko sebe. Naravno, desio se i onaj momenat otrežnjenja koji deli plakatske od pravih revolucionara u kome shvatiš da je za promenu nužno da prvo izmeniš sebe kako bi mogao da se nadaš nečemu sličnom od drugih. Ali taj detinji osećaj u kome je svaki dan prilika da se sazna, ispita ili istraži nešto novo, taj nesputani osećaj slobode, to me nikad nije napustilo. Po njemu merim koliko sam živ.
Nažalost, kada se osvrnem oko sebe, uglavnom vidim nekada nasmejana dečija lica kako se rapidno pretvaraju u otrove sa prozora. Založivši svoje živote na kredite koji imaju inicijalnu misiju da povećaju blagostanje iako sa sobom donose samo čemer i jad, oni postaju programirane jedinke, bez ičeg svog. Postaju uhvaćeni u igru koju im je neko drugi propisao. Bivaju lišeni dečije kreativnosti. Stare i umiru.

Sredstva javnog dezinformisanja im služe kao surogat mozga. Informacije prihvataju nekritički, gutajući ih bez zaostatka. Fenomeni se procenjuju u svojoj pojavnosti, kvalitet piva svodi se na belinu pene. Jedini smisao života im je razmetanje normalnošću u nenormalnim uslovima. I dešavaju se tu okupljanja s društvom, šopinzi, letovanja i zimovanja, izleti na fensi mesta, revnosno sakupljanje statusnih simbola (kola, LCD televizori, nekretnine, đinđuve, hrana itd.) kao vidovi permanentnog samoubeđivanja da je tako jedino moguće, poželjno i dobro. Jednostavno govoreći, njihovi životi su lišeni bilo kakvih izazova koji bi im proširili percepciju. Ona se, skamenjena kakva jeste, slavi kao nešto konstantno i nepromenljivo, pa ako se kojim slučajem ne slaže sa činjenicama - utoliko gore po činjenice, prilagodićemo ih! Sve za sistem organizovane prostitucije u koji smo uglavili naša cenjena dupeta!
U toj sveopštoj klimi starenja, mehanizam vlasti je putem masovnih medija našao način da totalizuje pristanak svojih devoj... ovaj, podanika. Gre'ota je što su se zbog toga svojevremeno po ulicama dobijale batine i gutali suzavci, no pravda je daleki ideal. U ambijentu proglašenog nacionalnog bankrota, sistem je, na razvalinama prethodnog, zaokružio svoje novo-staro postojanje. Van njega nema ničega.
Zarad sopstvenog održanja, iznova se biraju neprijatelji. Tako smo poslednjih nekoliko godina bombardovani stalnom opasnošću od ekstremističkih grupacija - te su u pitanju klerofašisti, te navijači, poenta je da ti sve dođe na isto - tu gamad nikako ne bi trebalo tolerisati kako bismo mi svi ostali mogli nesmetano da živimo naše male rajeve od života. Klasičan primer lova na veštice.
U tim svakodnevnim ispiranjima, neumorno se u etiketirujućem kontekstu koristi argument desnice, kao pojam koji označava nešto nasilno, retrogradno i opasno. Nešto sa čime bi se po svaku cenu moralo obračunati. Nešto što nema pravo na postojanje. Nešto za šta su jedini lekovi - dezinsekcija, dezinfekcija i deratizacija. Nešto kao ljuštenje paklene pomorandže 1984.
Iz ko zna kojih kuhinja serviraju se gotova jela, fantomski sukobi, na čijim ambalažama piše da se moraju servirati i kusati vrući. Lete novčići, papirići i petarde u oba pravca. Taman se smiri pa ponovo počne duplo žešće. Samo ih je ove godine bilo ne zna im se broja. Njihova funkcija je jednostavna - oni skreću pažnju sa centralnog na periferno, maskirajući činjenice iznuđenim emocijama koje pomućuju pamet.
Tako u zemlji u kojoj je skoro šest decenija levica bila najgrđa desnica nema kraja ideološkim zbunjivanjima. i dok TV telali seju strah i zabirnutost svuda oko sebe, a veš mašina za ispiranje mozgova u tri smene šljaka na centrifugi, samo od sebe se nameće pitanje, ko je tu zapravo ugrožen? Ko drži sve fabrike? Ko drži sve medije? Ko ne skida zube sa donatorskih sisa? Ko drži kompletno tržište reklama? Ko upravlja životima svih ostalih? U čijim rukama je muzika? Film? Izdavaštvo? Jednom rečju, moć?
Jedno je sigurno: u rukama tzv. desničara nije - inače se oni ne bi smrzavali po ulicama i po stadionima i lumpenproleterski žickali za pivo u ledenim parkovima niti "vandalski" šarali zidove. Bez društvene moći, oni su stigmatizovani i postaju laka meta. Žig im je udario novi čovek, organski odlivak ideološkog programa nove desnice, slika i prilika sistema koji ubija naznake istinske kreacije, terajući decu iz dvorišta, kradući njihovu kulturu i jezik koji se zatim čisti od istinske subverzije. Pitaju se saloni, kuhinje, u kojima se pravoverno priča slengom i sluša ispravna rok muzika, virusi se šire, vladaju priučeni maniri koji se selektivno groze na eskalacije nasilja iako i sami učestvuju u jednom - nasilju prema sebi, koje ih sterilizuje u jalove poslušnike na sva tri nivoa bitisanja - racionalnom, nagonsko-emotivnom i voljnom.
Sa takvim represivnim aparatom na svojoj strani, sistemu policija ni ne treba te u svojoj čitavosti može na miru da se koncentriše na nove obmane, lopovluke i pljačkanja. U ime normalnosti, priučeni žbirovi u civilu pendrecima sramote i stida efikasno neutrališu sve što štrči na bilo koji način, hrleći ka boljoj budućnosti u kojoj neće biti mesta za tebe i mene. Dvorišta su odavno prazna, ali se na prozorima i dalje revnosno stražari.

Gun metal skies, broken lives
Claustrophobic concrete, english high-rise
Exterminate the underclass, exterminate the telepaths

No civil disobedience, no civil disobedience

Incubating ultraviolence, psychic distortions
Slow death injectible,narcosis terminal
Damaged receptors, fractured speech

No civil disobedience, no civil disobedience

Control virus, hallucininatory programmes
Septicaemic interzone, psychic distortions
Satellite sickness, tv junk

No civil disobedience, no civil disobedience

What's up?

No civil disobedience, no civil disobedience
No civil disobedience

Insecticide shots for criminal cops
All jails are concentration camps, all judges are bought
Everyone's a prostitute, everyone's a prostitute

No civil disobedience, no civil disobedience

Lookout kid, they keep it all hid
You think you're free but you ain't free, just free to be hit
You're an unchannelled frequency
Nobody's listening
You're imbalanced permanent, nobody's listening

No civil disobedience, no civil disobedience

No civil disobedience, no civil disobedience
No civil disobedience

5 коментара:

Bata је рекао...

http://www.nspm.rs/prenosimo/srpski-i-hrvatski-nacionalisti-se-slazu-ali-dobrica-cosic-nije-nacionalista.html

ovaj gospodin ima neke odgovore... :)

Милко Грмуша је рекао...

Ако ти је утјеха,овај текст ти одише младалачко-револуционарним заносом, што је за сваку похвалу ;)

А што се тиче лоших система...добри су они,да нема њих не бисмо имали многа умјетничка дјела,многе бунтовнике и шаљивџије,многе сањаре...;)

поздрав и честитке на тексту

nasdvoje је рекао...

bato, nećeš mi verovati da sam pročitao intervju http://www.pescanik.net/content/view/4194/1084/ čim sam napisao ovaj tekst. super je kad te prenesu i nspm i peščanik :)

milko, čuo sam već za tu relaciju između loših sistema/vremena i umetnosti i nisam impresioniran. čini mi se da pomenuta misao ponajviše ima utešni karakter i predstavlja jeftini kontemplativni trik... ako već moram da se odlučim, više mi se sviđa ona sintagma da "teška vremena proizvode velike duhove", jer loš sistem može biti i onaj koji teži sterilizovanju svega u njemu, a sterilna atmosfera ubija kreaciju, nešto kao u brežnjevljevoj sssr, poznatoj po ubijanju svakog pojma u iščekivanju boljeg sutra.
kreaciju vidim i kao vitalni višak u dobro vođenim društvima, a to su ona koja imaju definisane prioritete, što ne znači da su loša ali ni da je u njima lako živeti. verovatno hoću da razdvojim teško od lošeg, jer je prava kreacija u neku ruku moralnost iznad moralnosti i često nastaje iz oskudice koju pretvara u višak.

elem, hvala na pozdravima i čestitkama :)

vrabac је рекао...

Прво, благи наклон за текст. А сад пар запажања:

-Већ данима покушавам да објасним људима да је Бранкица Станковић већа опасност за друштво од хулигана по стадионима (што наравно не значи да потоњима не треба стати у крај). Али авај, еврореформска лоботомија је врло темељна

-Однос према Циганима је много бољи лакмус за фашизам од односа према Јеврејима

-Конформизам је један од најчвршћих стубова тоталитарних система, па и овог који се по први пут у историји појављује на глобалном нивоу. Ово на трагу овог:
"I dešavaju se tu okupljanja s društvom, šopinzi, letovanja i zimovanja, izleti na fensi mesta, revnosno sakupljanje statusnih simbola (kola, LCD televizori, nekretnine, đinđuve, hrana itd.) kao vidovi permanentnog samoubeđivanja da je tako jedino moguće, poželjno i dobro"

-Наше врле евроунијате би требало едуковати. Десница је сасвим легитиман политички положај у демократским системима

P.S.
Можда ће звучати чудно, али ја себе сматрам загриженим левичарем

nasdvoje је рекао...

zahvaljujem vrapče na reakciji. malo bi izmenio tvoj poziv na edukaciju evropejaca. to bi učinio tako što bi desnicu izjednačio sa njihovim životnim stremljenjima, pošto, na globalnom nivou oni upravo to jesu. na kraju krajeva, ovim tekstom sam pokušao da te dve stvari dovedem u, čini mi se, neupitnu vezu.

nimalo mi nije čudno da si levičar, ako pogledamo kako stvari trenutno stoje u svetu, videćemo da većina igrača tih preferencija imaju izražen patriotski/rodoljubni (namerno ne upotrebljavam izlizanu i uniženu reč "nacional/ni/istički) naboj. apsolutno je moguće biti levičar i patriota u isto vreme. ljubav prema svom ne povlači za sobom i mržnju prema drugom/ačijem, isto kao što ni svaka kritika sopstvenog naciona nije preduslov kosmopolitanizma (upravo suprotno - univerzalno ne postoji bez partikularnog).

da, stepen ciganofobije u srbiji je zabrinjavajući, ali čini mi se da interesna ciganofilija nije rešenje za taj problem jer opet polazi od neke diskriminacije (u potonjem slučaju pozitivne). koliko sam upućen, interesna ciganofilija je eksplodirala posle 2000. kada je soroš svojim ekspoziturama po svetu dao natuknice da bi trebalo da proguraju tu stvar. razlog tome je činjenica da su upravo cigani spasli život sorošu u budimpešti za vreme II sv. rata.

za kraj, reč-dve o brankici. ko je odgledao i jednu epizodu insajdera zna da ona samo otvara usta za stvari koje neki drugi ljudi plasiraju. ko su oni, nemam pojma, ali za nju znam da nema ni završenu srednju školu. to je lako primetno ako se malo brižljivije proanalizira način na koji opšti sa svojim sagovornicima. monolit medijske podrške toj novinarki samo je potpuno obznanio i ogolio medijski totalitarizam koji vlada srbijom u ovom trenutku. ne znam za ostale, ali meni to liči na ne baš sasvim izazvano dizanje prašine zarad dobijanja publiciteta. čini mi se da je pančić nedavno govorio o emocionalizovanju javnog mnenja povodom smrti patrijarha. e meni ovo liči baš na to, iako brankicu nije imao na umu.

lepo si rekao šta konformizam predstavlja u današnjem društvu. iskušenja su brojna i svakodnevna, ali življenje kao težnja za autonomijom i slobodom svesti, savesti i mišljenja nema cenu što se mene tiče.

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.