Shazalakazoo - Speaking Balkanian (Samizdat)

Sarmageddon

Beogradski sastav Shazalakazoo sebi je rezervisao mesto u paralelnoj istoriji Srbije devedesetih godina prošlog veka kao još jedan u nizu krajnje originalnih sastava koji su iznikli na ovom tlu u tom periodu. Drugi (tačnije većina) će vam pominjati ratove, nemaštinu i glad između dva srka gorkog espresa, sa pogledom uperenim u ultra široki ekran bezobrazno skupog mobilnog telefona prilikom reminscencije užasnosti na ovaj period, ali šačica zna da je uprkos svim tim nesumnjivo otežavajućim okolnostima, Beograd u prošloj deceniji bio zahvalnije mesto za kreativne zahvate nego što je to danas - dovoljno je preslušati nekoliko reprezentativnih izdanja iz ove i prošle decenije i tiho konstatovati nesumnjivu nadmoć prošlosti. Tada se živelo za umetnost, a danas se od umetnosti ne živi, pitajte drugove iz marketinških agencija ako meni ne verujete.
Shazalakazoo kao bend je, na nagoveštaj praska u širu javnost, imao tu nesreću da je, kao i život na ovom prostoru uostalom, iz korena sasečen NATO agresijom, ostavivši grupu (koju su krasili iščašena duhovitost, šarmantan zvuk violine te krajnje neobična i u realnost uronjena lirika) bez zvaničnog izdanja u prvoj inkarnaciji, a retki koncertni snimci predstavljaju neviđeni raritet, baš kao i spot za kultnu numeru "Ide Baba" (dugo sanjani audio snimak iste se najzad pojavio).
Iako je više od pola članova grupe u međuvremenu potražilo životnu sreću van granica Srbije, desetkovani bend sveden na duet Petković-Đurić sebi je namenio drugačiju sudbinu od zadovoljnog ljuljaškanja u sećanjima nekolicine, onih kojima je slušanje muzike zadovoljstvo a ne obaveza. Od ranije prisutna naklonost grupe ka odmaku od konvencionalnog zvuka odvela je bend u novom milenijumu u sazvučje folkstepa - romanse breakbeat i dnb ritmova sa melosom domaće proizvodnje, čija je, nominalno gledano, testosteronska ubojitost proveravana širom Srbije i Evrope tokom brojnih nastupa grupe u prethodnih nekoliko godina te dokumentovana na nekoliko kompilacija, među kojima je nekad davno značajni serijal Belgrade Coffee Shop klinički mrtve etikete B92 sigurno najzvučniji.
Na pomen reči etno, mnogima se diže kosa na glavi pri pomisli na razne Trkulje i Teofiloviće koji sa uspehom prodaju arhaično zapakovanu dosadu dokonom Zapadu (Bregu ne pominjem u ovom društvu, otkad sam ga gledao u Pešti, tačnije Budimu), a ni osa urbano-ruralno koja se oseća na skupe šanirane parfeme, jeftinu rakiju i čađ ćevapčića nije previše originalna kada imamo u vidu unapred trošne likove kao što je Shantel, koji su već na diskografskom delu dokazali da je za skladan brak (raznorodnih sazvučja) ipak potrebno nešto više od papira i artikulisanih interesa.
U sličnom duhu protiče i ovaj zvučni kurs balkanskog jezika, obrni-okreni neuspešan pokušaj ugrađivanja vazdušnog đona na opanak, u kome ekstatični elementi brzo polažu oružje pred monotonijom celine. Semplovani melos je korektno izabran, iseciran i inkorporiran, ali problem predstavlja telos prevaziđenih "klupskih" matrica, koje u kontekstu svežine datiraju još od razmeđa dva milenijuma, što je za ovaj muzički mikrouniverzum preobilna količina vremena. Iako Speaking Balkanian (inače zvanično debi izdanje sastava; o tuga jesenja!) ima u sebi sadržanu ambiciju poziva na lumpovanje, provod sa njim kao zvučnom kulisom nažalost pre podseća na dosadne sedeljke u sterilnim postmodernim prostorijama u kojima se iz smornog očaja dime nabudženi tompusi iako je pušenje strogo zabranjeno.


Brasshopper Plague