Changeling (2008)

I dok će druga, filmskija polovina nasdvoje poslednju nedelju februara 2009. pamtiti po katakombama Sava centra, ja sam ovogodišnji Fest posetio tek u njegovom samom finišu, kada sam po sistemu "kad je džabe i sirće je slatko" došao u posed dve karte za projekciju jednog od dva prošlogodišnja filma Klinta Istvuda.
Više puta je napominjano, ali neka se opet ponovi, neće da škodi: ja baš i nisam filmofil, a Klint Istvud je jedan od onih velikana prema kojima nemam nikakav odnos, ni dobar ni loš, a ni zao. To je možda minus za neku pronicljiviju kritiku, ali je plus stoga što sam neopterećen znanjem mogao da se fokusiram na sama dešavanja na platnu - ako zaboravimo (a ne ide) reklamni maraton posle koga sam doneo odluku da nikad više u životu neću kupiti Twix.
I šta da kažem - Istvudova magija mi je promakla, jer u drami Changeling nisam video ama baš ništa upečatljivo ili specijalno, već samo besprekorno razrađena opšta mesta holivudskih sinopsisa. U priči smeštenoj u kasne dvadesete u kojoj samohrana majka Kristin Kolins (solidna Angelina Jolie) nakon nestanka svog devetogodišnjeg sina Voltera kreće u bespoštednu borbu protiv sistema, iako je reč o istinitoj priči, prepoznaju se motivi već viđeni u sjajnom Mullholand Falls-u, svoju zapaženu minutažu dobija i narativ Leta iznad kukavičjeg gnezda, razrada rukavaca priče podseća na neuspelu kopiju L. A. Confidential, uz vitaminski nanos psycho serial killer štiha ali ispred i iznad svega tu je arhetip sudske drame u kome po nepisanom pravilu neshvaćeni pojedinac/pojedinka uspeva da okrene čitavo društvo u svoju korist, pa tako ovde, kao i u svakom pravdoljubivom holivudskom delu, na jednom mestu imamo rez, gde su oni koji su bili glavni zlikovci dotle, uvidevši svoju grešku rešili da tu svoju grešku isprave - jer bajo, to je Amerika!
Tako sudovi koji nikako ne štimaju na početku, pri kraju Istvudovog filma rade kao srpski kad je trebalo doneti rešenje o rušenju kuće u Šilerovoj, tvoreći taj tanki i sporni kopernikanski preokret svakog Amerikanca u ovlašnom susretu sa istinom. Kao ishod svega toga imamo jedan žanrovski eklektički (po principu sve ću pomalo da pipnem) natprosečni film iz Hallmark kategorije koji, začudo, tokom 160-ak minuta svog trajanja drži gledaočevu pažnju, među kojima oni koji su pogledali više od dva filma u životu mogu da pretpostave šta će kad da se desi.
Od rola valja istaći konstantno besprekornog DŽona Malkoviča i upečatljivog DŽefrija Donovana, koji bi valjda trebalo da simbolizuje imbecilizam države. Kad smo već kod toga ne bi bilo zgoreg malo revidirati pojam "policijska država". Najveća vrednost ovog filma ogleda se u činjenici koja se sama od sebe nameće a glasi da je svaka država u samoj svojoj suštini pandurska, pa čak i one koje se samoreklamiraju kao slobodne, što je teza koju mi je dodatno produbio odlični nemački film "Slučaj Bader-Majnhof" - drugi i poslednji festovski film koji sam pogledao na velikom platnu Sava centra, a o kome ćete za koji dan na ovom mestu čitati prikaz iz pera druge, filmskije polovine nasdvoje.
Da moram da dam ocenu Changeling zaslužuje petaka ili u vr' glave šest na decimalnoj skali što je drugim rečima - podnošljivo i brzo zaboravljivo.