Gran Torino (Clint Eastwood, 2008)

Još uvek ne mogu da se opasuljim šta se to ove noći dogodilo između pola 11 i pola 1 u sali 4 Doma sindikata. Nasdvoje smo, ničim previše izazvani, otišli da gledamo Gran Torino, činili na mestu projekcije dve trećine publike (boje pravoslavlja branio je jedan pop, preostali deo auditorijuma), jedan od dva prošlogodišnja filma Klinta Istvuda, za koga čak i laici poput mene znaju da je velika filmska faca. Po završetku projekcije, izašli smo na prolećni severac kao drugi ljudi.
I neću se baviti spekulacijama zbog čega ovaj film nije nominovan ni u jednoj kategoriji za ovogodišnjeg Oskara, ali koga briga kad ih sladunjavi Milioner iz blata ima osam. Ne kažem da je Indijac loš, ali ako on zaslužuje osam komada, Gran Torino ih zaslužuje onoliko koliko ih je do sada ukupno dodeljeno.
Evo i zbog čega. Život korejskog veterana Volta Kovalskog nije baš neki piknik. On je prava zadrta & kruta američka njuška, koja nije u stanju da uspostavi kontakt sa bilo kim, čak ni sa svojom razmaženom decom i indi-debilima unucima, a početni deo filma zatiče ga na sahrani svoje žene, koja mu je bila jedina potpora u njegovom životu. U komšiluku su mu sve žuti i crnci, na koje on izbacuje tone šlajmare dok sa konzervom jeftinog piva u ruci lenčari na tremu, sa kucom pod nogama, dok u pozadini vetrić vijori američku zastavu. Ne prođe ni pet minuta filma, a takav nadrkani i antipatični junak zadobije sve simpatije ovog sveta, a do kraja filma izmami i slapove suza.
I eto, bez mnogo filosofije odgovora na pitanje sa početka ove skice: zbog ovakvih ostvarenja se kaže da film ima magiju, zbog ovakvih čuda se i gledaju filmovi. Brižljivo skockani junaci su vrlo realni, i, što bi se ono reklo, u fulu od krvi i mesa, a opet predstavljaju simbole čitavih ideologija, načina života i manifestacija životnih fenomena - sumrak američke radničke klase, banditi-kukavice, jaz između generacija, ljudi starog kova, izražene nacionalne tenzije unutar melting pota, "radosti izbeglištva", katolicizam danas, politički impulsi i fluksevi... Lista je nepregledna.
Sve te crtice Istvudovo najfinije filmsko tkanje precizno ovekovečuje na velikom platnu i zatim ih smešta u ubedljiv mozaik slika koje prilično jasno otkrivaju da ništa u životu nije onako kako na prvi pogled izgleda. Svi mi u sebi imamo bar zrnce Volta Kovalskog koje čeka na mig sudbine pa da proklija - noseći na sebi breme griže savesti, krivice i odgovornosti, ali i spremnost da se momentalno reaguje i žrtvuje za čast i pravdu, kojima novo doba, u trenutnim okolnostima, nimalo nije naklonjeno. Ovo nije vreme za idealiste, iako na njihovim plećima sve i počiva zato što su ljudi takve fele spremni da žive u slavu života samo po sopstvenim pravilima kojima ih je, najzad, taj nedokučivi život podučio.
A ta mudrost glasi: život ima smisla samo ako ga živiš za druge, ali se u tom životu opstaje samo kada se oslanjaš na sopstvene snage. Bez obzira na boje ideoloških ogrtača kojima se utopljavamo i ostalih pomagala društvene prezentacije što nam stoje na dohvat ruke radi lakše koordinacije u ovom haosu koga neki i dalje, slepački, nazivaju napretkom, na kraju se, nezavisno od boje kože, ono od čega smo satkani otkriva tek uvidom u ono što nas ispunjava iznutra.
Zbog svega rečenog, Gran Torino je najbolji film koji sam gledao u poslednjih nekoliko godina.