The Books - The Way Out (Temporary Residence)

Pet godina nakon uber-hvaljenog albuma Lost and Safe (ako ne računamo muziku za lift u francuskom Ministarstvu kutlure, objavljenu u vidu EP albuma 2006.), njujorški folktronica duet The Books se nedavno vratio na scenu novim, četvrtim dugosvirajućim izdanjem. Nagomilano vreme van igre ovaj duo je iskoristio za punjenje sopstvene zvučne baze podataka.

To je bitna činjenica za opus ovog sastava, pošto je reč o muzičarima koji se bave kolažiranjem zvučnih isečaka, nastavljajući svetlu tradiciju koju su preko Atlantika ustanovili mitski Vampire Rodents, a sa ove strane okeana Holanđanka Solex, sa onostranim efektima, ne previše udaljenim od onoga što radi Madlib u okviru svog projekta Quasimoto (posebno u igri sa sumanutom zaostavštinom Melvina Van Peeblesa). Na novoj ploči, zlatni rudnik opskurnih govornih isečaka pronađen je na new age kasetama za samopomoć.

U susretu sa ovim medikamentima kojima dospevamo u poželjno stanje svesti, tako što dišemo duboko i prepuštamo se povoljnoj struji opuštenosti, The Books proširuju svoju suludu priču šarolikom instrumentalnom glazurom, koja katkad podseća na nešto starije američke sinove uvrnutosti - grupu Ween. Tuc-tuc i hip hop ritmovi, žičani pasaži, malo usne harmonike te vokalni semplovi i druge audio manipulacije sažeti su u okean prijatne konfuzije, čija dopadljivost raste sa svakim novim susretom.

The Way Out je primeran postmoderan album koji u vremenu merodavno opisuje doba koje na spavanju zatiče 2010. godinu. Mnogima se od tog pojma (koji "znalci" skraćuju kao "po-mo") s pravom diže kosa na glavi, jer ono što je nekad služilo kao sredstvo emancipacije od ugnjetavačke prirode velikih narativa, vremenom je i samo postalo ugnjetavanje - dovoljno je dići nos, proglasiti sebe eksperimentalnim i postmodernim rasadnikom kukolja lišenog supstance. Ako shvatamo postmoderno u tim deskriptivnim kategorijama, The Books, iako na prvo slušanje odbojni i udaljeni, poseduju sve suprotno od tih odlika - primeran stvaralački talenat, detinji žar za igrom i želju za reinvencijom, pritom gazeći granicu uvreženog stereotipa po kome eksperimentalno samo po sebi teži neprijemčivom.

A Njujorčani, majstori hibridne fragmentarnosti, ne samo da su prijemčivi, već su i ludački pozitivni, pa čak i topli na neki svoj hirurški precizan način, uspevajući da u egzaltaciji pomire i alt.čistunce i ostale ljubitelje ispoljavanja nesvakidašnjih pristupa.