The Budos Band - III (Daptone)

Rite of the Ancients

Ako prihvatimo kao zakon sličnosti nešto što spaja ponašanje (najmanje) dve osobe koje se među sobom ne poznaju, u ovom momentu mi padaju na pamet dva primera, i oba su vezana za žene. Prvi je skorijeg datuma i primetio sam ga na fejsbuku: kako neko krene da se vraća sa nekog "brate jebote" puta po inostranstvu, odmah "statusno" krene kukumavčenje i posipanje pepelom naše jedine otadžbine po poznatom malograđanskom obrascu "ko će kome ako ne svoj svome". Tuđa trava je uvek zelenija, a uočena sličnost sama za sebe govori o debelom ideološkom sloju u formiranju ponašanja - ideologija uvek udara na emotivno i iracionalno, ali ona sama ni izbliza nije ni emotivna ni iracionalna, jer ima neku svoju računicu, inače ne bi ni bila ideologija. Da govorimo o Tokiju ili Karakasu, pa da razumem nekako, ovako komšijski... ne ide nikako.

Drugi primer nije ideološki ali već jeste iracionalan - reč je o ofidiofobiji - abnormalnom strahu od zmija. To već razumem bez ostatka. Kao klinac sam se slično plašio ajkula, zahvaljujući kretenskoj spilbergovskoj percepciji ovih veličanstvenih životinja. Za zmijama nisam nešto lud, a tumačenja zmijskog straha prepuštam pozvanijima/motivisanijima od sebe, i bacam se na gladnu kobru koja nam se kezi s omota nove ploče stejtenajlendskog kolektiva Budos Band.

Sudeći po omotima ovog benda, naturalna smrtonosnost im je neka vrsta fetiša - na prvoj ploči dominira lava, druga je rezervisana za gnusan portret škorpije. Već samo ime izdavača - a to je  Daptone, bi trebalo da nam dovoljno govori o muzičkoj specijalnosti ovih otrovnjaka. Naomi Shelton i Sharon Jones su cenjena imena s ove etikete čija smo dela već secirali na ovom mestu, a The Budos Band predstavljaju instrumentalni produžetak časne namere ovih dama u  cilju vraćanja proverenih muzičkih vrednosti u žižu interesovanja.

Black Venom

Kada bismo morali da opišemo jednom rečju ovaj album onda bi to nesumnjivo bila reč "vatra". Kolekcija gradskih zvučnih razglednica kao da je slučajno pronađena na nekom zapuštenom tavanu - i magija lepote je bljesnula čim je sa njih obrisana prašina. Crnačkom amalgamu sastavljenom od afro-beata, soula, funka i jazza ni prašina ni vreme ne mogu ništa - ritam sekcija vođena bas linijom daje solidan temelj kuljajućeg gruva koji dalje razrađuje šmekerski svedena, čista gitara, dok se duvačka linija predvođena urlajućim saksofonom postarala da ionako usijana atmosfera pređe granicu soničnog ključanja. Na ovoj ploči nema praznog hoda, nema suvišnih tonova i što je najvažnije, iako predstavlja naklon prošlosti sa sve skidanjem šešira, ima neku svoju, ovovremensku energiju i silinu da nema šanse da tek tako bude odbačena na brdo vintage eskapizma kao još jedno u nizu pokušaja pukog oživljavanja arhi-muzikoloških relikata.

The Budos Band ovim albumom doprinosi onoj struji "kul" savremene kulture koja se iskazuje u znoju, zavodljivom dimu cigarete, telesnostima i ne preza od nenalickane "surovosti" u slavu života, slobode punih pluća tako osvežavajuće u ova prestrašena i zgrčena vremena. Dok slušam ovaj album lako mogu da zamislim hip hop producente kako u neverici skidaju kačkete s glava i kajle s vratova ne bi li i rukama i nogama zagnjurili u ovaj rudnik zlatnih semplova. Da, toliko valja.