Epigoni medijske neduhovitosti

Već neko vreme gledam televiziju dok vozim sobni bajs. Molim ljubitelje fizičke kulture da prestanu sa tapšanjem jer se aktivnost tela ovog tipa nije zapatila na način koji je njihovim srcima blizak. Ipak, činjenica da ne mogu ništa drugo da radim osim da gledam TV dok trošim nagomilane kalorije dovela je do povećanja ukupne konzumacije najprijemčivijeg masmedija. Kosturi su pušteni iz ormana.

Pre nekih metar dana oglasio se cenjeni bloger Agro Gerila sa top listom pet RTS emisija za mazohiste. Ne slažem se skroz sa sadržajem (doduše, osim užasnog Evroneta ostale emisije dugo nisam gledao), ali preuzimam metod (oduševljen što su mu se neki od prozvanih javili na veoma kurtoazan način). Oči mi same od sebe zasuze kad vidim pojedine "medijske" ličnosti koje iz godine u godinu popunjavaju javni prostor svojom neduhovitošću., a da to nije od smeha. Možda bi ovaj  dugo gajeni transfer neprijatnosti, kojim me redovno čašćavaju na račun medijskih kuća, bio zauvek zakopan da ne beše novonastale telesne brige, al' čaša meda  izgleda nekako nikako ne može bez čaši žuči.

Možete da zaboravite na teorijski potkovane mudrolije o komediografiji ali cenim da umem da prepoznam duhovitost. Zaboravio sam ko je ono rekao da svi mi ponaosob mislimo da su dve stvari podeljene podjednako svim ljudima: zdrav razum i smisao za humor. Posle ovakvih tvrdnji, koje su nažalost tačne, izgleda da demokratičnost zaista ima neka veoma maligna svojstva. Humor je savršen ventil za popuštanje nezadovoljstva, koje se na ovoj deponiji života nagomilava geometrijskom progresijom. Bez humora se ne može, zato mu se svi okreću. Ponajviše kreatori programskih shema, koji najviše vole da u svom ataru gaje sterilnost i bezopasnost, pa to jedino i čine, zadavljeni svilenim kravatama komfora.

Sa kulturološke tačke gledišta, jasno je da oni ne rade dobro svoj posao, ali oni ga ionako ne rade  uz uvažavanje takvih kriterijuma, avaj, ukus se ni ne može izmeriti. Sa stajališta sistema, oni su marljivi & uspešni radnici - mogu se pohvaliti zapaženim rezultatima i primernom učinkovitošću u procesu narkotizacije gledališta šaljivim besmislom. Njihovi puleni su obično ljudi za koje svi znaju, multimedijalne face koje su prvobitnu oblast javnog delovanja multimedijalno proširili, pa svoje (materijalno gledano) najopipljivije rezultate beleže na metastaziranom propagandnom polju. Na taj način se krug zatvara - tzv. "korisni idioti" su ljudi bez kojih nijedan segment društva koji od ovog (nazovi) sistema ima koristi jednostavno ne može, a gre'ota je da se nabačena loptica ne smečuje. Nama u facu, njima u džep. Pošteno? Pošteno!

Da se ne shvati pogrešno, protiv ovih ljudi zaista nemam ništa lično niti ih poznajem niti mislim da su loši ljudi. Imam samo štošta da kažem protiv onoga što oni rade. Oni se iz petnih žila trude da me nasmeju, a meni nikako nije smešno. Njima je stalo da budu zanimljivi, a u meni bude samo dosadu. Na kraju, činjenica je da su oni posrednici između naroda i vladara, nešto nalik vlastodržačkim elitama kolonijalnim zemljama u procesu kruženja kapitala. Tu leži najveće kukavičje jaje - preuzimajući pučki stil, oni se svojim angažmanom svrstavaju uz  vrhuške moći, samim tim što ništa ne rade na njihovom detroniranju. Naprotiv, tu su da očuvaju status kvo tako što glume narod kome suštinski ne pripadaju već ga eksploatišu.

Kao i sve što ima veze sa današnjim prilikama, i ovo je ideološki nastrojeno - avaj, sve je ideologija. Ali ne u onom vulgarnom smislu koji je ovde bio posebno popularan tokom prethodne decenije kada se nekim ljudima činilo da mogu da povuku crtu između crnog i belog. Stvarnost ih je demantovala, iako se oni danas prave ludi (možda se i ne prave, ali me već strah hvata i od  same pomisli). Bilo kako bilo, na ovoj top listi nećete videti nijednu od onih serija koje državna kuća, čini se, ima nameru da reprizira do kraja večnosti. Zbog čega? Pa kako da vam kažem, iako je to mejnstrim kultura - meni je pavićevski humor izuzetno smešan, iako je dosta izgubio na kvalitetu sa godinama. Sledi top lista pet medijskih pojava koje mi nisu smešne ni u kom obliku. Poređani su hronološki, nisam želeo da se kvalitativno zamaram vrednovanjem varijacija jedne te iste pojave.

#5 Vojislav Nedeljković - Voja

Čovek koji se sam od sebe nameće kao pionir medijske neduhovitosti. Uvek nasmejan i sa spremnom šalom na jeziku, popularni Voja je proto-voditelj današnje TV ponude - osoba koja je u stanju da sa milion izgovorenih reči ne kaže apsolutno ništa smisleno, a kamoli duhovito. Elokvencija mu nije slaba tačka, može se govoriti i o dovitljivosti, ali Nedeljković svaki put kad puca redovno maši svoj cilj. U svojim logorejičnim igrarijama često se služi seksualnim aluzijama, podsećajući na one likove za koje reč dijalog zapravo označava monolog u kome je sagovornik popišan nekom verbalnom gadarijom i pre nego što je uspeo da dođe do reči. Zbog vazda ubrzanog televizijskog protoka vremena, i ne preostaje mu ništa do da kiselim osmehom proprati Vojine dosetke.

Nedeljković je godinama žario i palio Trećim kanalom, inkubatorom slabe televizijske novinarštine koji je iznedrio brojna poznata TV lica za koja ne možemo reći da ih znamo po kvalitetu obavljanja njihovog posla (čast izuzecima poput Zoze Panjkovića, Maje Žeželj i one vrlo simpatične dame koja godinama vodi vremensku prognozu u Dnevniku). U galeriji otužnih likova kao što su Miklja, Pešikan ili Suvačarov, Nedeljkovićeva je zvezda ipak sijala posebnim sjajem. Neko vreme ga nisam viđao na malom ekranu, ali ga nedavno spazih kako na TV Košava svojom iritantnom logorejom profesionalno maltretira pokvašene učesnike u ko zna kojoj palanačkoj varijaciji Igara bez granica, toj večitoj ljubavi srpske televizije i njene verne publike.

#4 Dejan Pantelić - Mega Deki

Čuveni Mega Deki je ubrzao Vojin letalni koncept TV voditeljstva, dovodeći ga do svojih apsurdnih maksimuma. Sve ono što je krasilo Nedeljkovića - prizeman humor u pokušaju, večiti (kučeći) osmeh na licu i naklapajuća logoreja, u Dekijevom izvođenju dobija konture mega total(itar)nosti. Matematičkim jezikom rečeno, Deki je Voja dignut na n-ti stepen. Poznat po šmiranju "narodske" energije (i njenom lošem kanalisanju), Pantelić je prototip one užurbane opuštenosti okrenutoj ka zadovoljavanju najnižih kulturnih poriva. Taj pristup se kasnije poput epidemije proširio na sva polja javnog života pa sad imamo opuštene likove, opuštena mesta za izlazak, opušten način života - ukratko jednu opuštenu normu po kojoj se valja ravnati u ovom neizdržu ako ne želiš da budeš etiketiran kao smarač ili truo lik. Sve izrečeno ipak ne spasava Pantelića od upravo takvih etiketa na račun njegovog rada.

No, Dekiju se ne može zameriti visprenost u karijerističkom smislu, te se na njegovom primeru može lako ispratiti geneza tržišne isplativosti medijske neduhovitosti. U vreme dok je Pink bio crven, Mega Deki se iskazao u vođenju gomile "šou" programa i kvizova kojima se osim Kešolovca ne može naći ni trag osobene originalnosti. Vremenom je Dejan avanzovao u Bogoljubovo carstvo, da bi mu Tijanić bacio šlauf za spasavanje kada je ostao bez posla. Sada je živ i zdrav, vodi kviz na RTS1 koji u svom naslovu ima neke veze sa strujom, mada je Pantelić u čitavom konceptu daleko najveći grom. Bingo koji vodi u paketu sa Suzi Mančić ne pratim iz protesta zato što je to "šou" koji je došao na mesto (i usput ukrao koncept) fantastičnog serijala  "Jedna pesma, jedna želja".

#3 Igor Blažević - Inspektor Blaža

Merna jedinica srpskog "rokenrola" i najbolji pokazatelj zbog čega ljudi više ne slušaju tu vrstu muzike. Blaža je ubeđen u svoju duhovitost koja se ogleda u večitom smešku na njegovom licu. Večita prišipetlja ispraznih "medijskih" događaja (koji u stvari i nisu događaji, ako pridev medijski shvatimo kao negaciju reči koja dolazi posle nje), Blaža se sa svojom grupom Kljunovi ustoličio na mestu "duhovitog" "narodskog" komentatora raznoraznih društvenih fenomena i pojava koje je krasila bezbolnost sadržaja po interese reda i mira. Tako je Blaža postao mera normalnosti u nenormalna vremena, tj. dokazao koliko je normalan koncept u svojoj biti nenormalan.

Njegov prvi hit "Dule Savić", svojevremeno često puštan na Radiju Pingvin, nekadašnjoj oazi priučene decentnosti (i svime što ide uz nju), imao je u sebi nešto od iskrenog šmeka i bio je čak i simpatičan, iako je čak i tada pokazivao sklonost ka ostavljanju plavih tragova po vratovima. Kako je vreme odmicalo, a Blaža krčio svoj put ka televiziji, manje je bilo ove dobrodošlosti, dok na kraju nije nestala i u tragovima, smeštajući se u bezopasni šanac jalove parodije koja reciklažno plaća račune. Vremenom, Blažević, čini mi se pobednik jednog do zla boga dosadnog filmskog kviza na RTS, je proširio svoj izvođački asortiman kako je ideja profesionalnog bavljenja muzikom u ovim krajevima postajala smešnija., čak i na papiru. Postao je saradnik Kurira a i kolumnista Singidunum weeklyja u kome piše svoje naporne panegirike raskalašnom, "plejerskom" životu, uleti i neka užasna reklama i finansijska konstrukcija se lako zatvara. U muzičkom smislu, njegovi duhovni naslednici mogu se pronaći u liku grupe S.A.R.S, koja gaji sličnu sklonost ka sličnom humoru i postiže sličnu komercijalnu prođu, doduše malo političkiji ali ipak dovoljno da bude otpisan kao neduhovit. Iako je u oba slučaja reč o robi sa odavno isteklim rokom trajanja (ako ga je uopšte i bilo), bojim se da je reč o uspostavljanju još jedne grozomorne tradicije duhovnog plićaka.

#2 Vladan Aksentijević - Ajs Nigrutin

Da ne bude da je rokenrol jedini koji ima svog konja za hvalu u kategoriji smeha, tu je i domaći hip hop kao samorazumljivi jezik mladih i svih koji se tako osećaju, a čiji je epigon neduhovitosti Ajs Nigrutin. Već na prvi pogled, dosta je sličnosti između njega i Blaže - obojica svoj proboj duguju radiju - u Nigrutinovom slučaju ključnu ulogu je odigrao zlosrećni Radio SKC -  mauzolej gradske urbanosti, mada ne treba smetnuti s uma veliku ulogu Trećeg kanala u promovisanju Nigrutinove grupe Bed Kopi. Dalje, i Ajs Nigrutin, kao i Blaža, svoj humor temelji na grimasama - kod Blaže je to kez, kod Vladana izbačena donja vilica okrenuta u stranu. (vidi sliku iznad)

Ajs Nigrutin je sa svojim saborcima sahranio u domaću raku ideju hip hopa kao ozbiljne prevratničke snage u mejnstrim okvirima, ponudivši pitku mešavinu isforsiranog prostakluka, prizemnog humora i površnog gledanja na život koji jeste anti-establišmentski ali nije opasnost po establišment (strožije gledano, zemlja koja ne postoji i ne može imati establišment). Iako iza sebe ima bar stotinu pesama, može se reći da Aksentijević repuje uvek jedno te isto - blejao je opušteno u Kotežu, gde je popušio pet sprava, naleteo na neke kurve kojima je isvršavao po sisama, tiplao ih heroinom, pustila ga tad vutra pa je zapalio još tri-četiri džoka pa je onda shvatio da je ogladneo i pojeo na eks lonac sarme i deset jaja na oko uz četrnaest hektolitara piva pa zapevao namiren. Da ne gubimo sad vreme na isforsirani sleng koji praktikuje buksne, pornićare i ostale jednako trule izraze za koje sa stoprocentnom sigurnošću možete registrovati lika ili likušu sa rupom u glavi ukoliko ih poseduje u svom načinu izražavanja, željan "street creda" koji na ovaj način pokazuje da nema (niti će ga imati). Mora se priznati da Nigrutin ima dobrodošao politički eksces kao što je pesma "Dinkiću care" (odlična ideja poništena aljkavom egzekucijom) no TV publika ga više zna kao repera iz reklame za Jaffolitanke, gde je u društvu sa misteriozno nestalim Jaffo Ridžom -  vajnom medijskom ličnošću ili kao stanara u kući Velikog brata, u talu sa ortakom iz grupe i sve cenjenijim producentom Skaj Viklerom, najvećom zabludom srpskog hip hopa.

#1 Nindža ratnici

Sve ide u krug, pa tako i ova storija, koja nas na kraju zatiče u društvu dvojice voditelja Nindža ratnika, još jedne popularne varijacije na temu Igara bez granica. Odmah da priznam, volim Nindža ratnike, često ih pratim, ali njih dvojica, Miljan i ovaj drugi, mi u najvećoj meri kvare sreću tokom emitovanja. Ovaj duet bazira svoj "humor" na "narodskom" komentarisanju dešavanja koji funkcioniše po prinicipu površnog tretiranja slobodnih asocijacija,  kao kad se ekipa skupi na klupi pa se uz jeftin alkohol lupaju gluposti prekidane salvama pijanog smeha. Problem je u tome što Miljan i njegov kolega nisu likovi sa klupe, pa moraju da oponašaju taj pogled na svet, što im nikako ne ide od ruke - nešto kao kad odavno udate žene požele da se zezaju pa krenu da koriste šatrovački. Primetio sam čestu upotrebu reči "žmu", što u izvorno šatrovačkom ne postoji jer premetanje slogova u uličnoj varijanti ne mora da bude striktno.  Eventualno bi moglo da prođe sa umetanjem sloga "aj", kao "žajmu", ali kome uopšte pada na pamet da šatruje reč muž osim nekima koji bi da budu više "real" nego što jesu?

Slično se može primetiti i za Nindža ratnike, koji su već ušli u antologiju sportskog komentara prenošenjem pretposlednjeg derbija, u kojoj je najučestalija reč bila "opsajd". Sudeći po svetlim primerima svojih prethodnika, nema sumnje da ćemo se putem čarobne kutije još dugo družiti sa ovim raspevanim dvojcem, što je spoznaja koja i u budućnosti obećava dobro poznatu "zabavu". Srećom pa po svetu ima i zaista duhovitih Srba.