субота, 11. септембар 2010.

Priča babinog sina – Tatjana Janković (Filip Višnjić, 2008)

Za Priču babinog sina saznala sam slučajno, tražeći nešto o Milovanu Danojliću, pa sam naišla na njegovu preporuku. On je rekao: "Seljačka svakodnevica je data blagim potezima, u naznakama, uz put, s ljubavlju, a opet, bez sentimentalnosti" Što bi rekao moj drug koji mi je knjigu, preko „lozničke veze“ naposletku nabavio, „to je taj danojlićevski, šumadijski rukopis“. I meni je srce odma poskočilo! Nek se pile kokoške, nek rađaju kukuruzi, nek se do kraja vremena priča o bubama što napadaju krompir i o tome kako se u rano jutro kreće napolje, da se zakivaju tarabe! Može biti da sam previše sentimentalna kada je reč o ovom svetu i baš zato cenim podvig Tatjane Janković koja je svoju Priču babinog sina oslobodila svakog suviška domišljatosti, svakog ukrasa i tereta naknadno dopisane misli. Sve u njenoj knjizi, svaka reč, niče pravo iz zemlje. Ovako bezazlen, duhovit i lep rukopis nisam dugo čitala!
                                          Foto: Vrabac u steni
Priča babinog sina je zbirka fragmenata koje bi mogle zaličiti na one školske sastave „Šta sam radio za letnji/zimski raspust“, samo što su lišena onih suvišnih ukrasa za učiteljicu. Ovi su praktično sećanja spisateljice na dane provedene na selu, pod okriljem pričljive bake, u vreme pre polaska u prvi razred osnovne škole. I svaki od njih ima neku svoju temu – kupljenje šljiva, šišanje ovaca, veženje, izleganje kvočke i gajenje pilića, komšijske svađe, bolesti ukućana... ali ove su teme samo povodi da se što duže i što neposrednije ostane uz to toplo i poznato koleno da do kraja knjige (oko stotinak strana) i čitalac prihvata knjigu kao furunicu koja ga greje i bodri. U svakom od fragmenata porinuta je po neka anegdota, a sve sa ciljem da se bakinom liku omogući da svojim jezikom, svojom mudrošću plane. I svaka je priča žiška koju čitalac zaklanja rukama da se ne ugasi, štiti je, jer nema u njoj ni puno dramske napetosti, ni nekog formalnog brušenja (ako izuzmemo genijalni fragment Put vune kao duhovitu parafrazu na Put svile koja svojom savršenošću može da pokori svu kolonijalnu silu ovog sveta). I cela knjiga Tatjane Janković, svojom pažnjom za detalje pokorava megalomansko drekenjanje velikog sveta koji opstaje tako što sebi nadeva velika imena i velike definicije, jer govori jezikom koji je sav sazdan od života, njime imenovan, sirektno, bez pritki i podbadača. Ovekovečavanjem trenutaka iz seoskog života, spisateljica na neki način izvlači pramenove iz zamršenog busena najživljeg mogućeg života koji svojom energijom pokorava sve okolne izmišljotine.
Neposrednost Tatjane Janković stvara osećaj kod čitaoca da učestvuje u tihom činu čuvanja dragocenosti – sećanja na trenutke, na bisere koje su junaci ove knjige neštedimice prosipali na putu od kuće do livade, kokošinjca ili druma. Bogatstvo reči, slika, i prostodušna misao koja se grana celom knjigom doprinosi da se, dok je čitate, sve vreme osmehujete.
Mene je Priča babinog sina podsetila na život koji se otima svim mogućim definicijama i pravilima, jer se rukovodi najživotnijem, najiskrenijem u svom biću, bez potrebe da ga definiše i sebi ili bilo kome opravda. Gde, u jednoj slici, mogu da žive i prase amenovano za božićno klanje i prvi vez bačen u vatru protiv uroka, ali i velika ljubav, upisana između redova, za ljude koji žive svoj život neštedimice, kao kad se kruni kukuruz, jer se zna da će roditi novi. I s pravom, spisateljica, na samom kraju knjige, osetivši da taj svet kojim se bavi živi mimo svake forme i svakog dramskog oblikovanja, pribegava rečničkoj formi, nabrajanju slika, kao beleženju praznika u kalendaru. Ni slova viška!

5 коментара:

Bratislav је рекао...

Super... :)

Boris је рекао...

Evo ti ilustracija za post:

http://i269.photobucket.com/albums/jj48/brzlin/dubnica.jpg

Bili malo do Kosjerica i okoline :)

(Kroz tvoje Radanovce samo prosli na putu od Drenovaca do Dubnice)

nasdvoje је рекао...

:))))
hvala za sliku kraj vajata!
taman si me podsetio, nisam napisala da u ovoj knjizi, izmedju tih prica, ima porodicnih slika, sa polja, oko sofre itd:) tako da je slik iz Dubnice taman dosla!
e, da, u Drenovcima obicno sidjemo s voza, mada ga mi zovemo Drenovacki Kik :)

Đorđe Kalijadis је рекао...

Dobro piše...ono što sam pročitao na njenom sajtu je odlično...zanimljivo je i da joj je jedan od najdražih pisaca Dž.M. Kuci kojeg mi mnogi hvale a nikako da uzmem nešto njegovo. Sjajan post!

nasdvoje је рекао...

čitao sam sramotu od kucija i meni isto leži.

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.