Pisanje prikaza može se slobodno reći kultne hon(g)konške filmske tvorevine razvuklo se na maltene puna dva meseca. Dok sam prva dva nastavka progutao u za mene rekordnom filmskom roku, gledanje trećeg se otegao kao košarkaška utakmica osmine finala Svetskog prvenstva. Ipak, pobedio sam na kraju!
Veći vremenski odmak nego što je to uobičajeno dozvoljava trezveniji pristup materiji - prvi deo Paklenih poslova je među najjačim filmskim naslovima koje sam imao priliku da pogledam u poslednje vreme. Polazeći od uobičajene postavke pandursko-mafijaških razračunavanja, ovaj filmski zmaj iz Hong Konga sa hirurško-infinitezimalnom preciznošću uspeva da dotakne neka od najrafiniranijih moralnih pitanja. U tu svrhu, obilato se služi ubacivanjem elemenata u neprijateljske redove, pa kreće putem zamene identiteta - panduri u mafiji vršljaju za muriju, dok krimosi sa značkama rade za račun Trijade.
Glavni junaci (jedan od njih, Tony Leung, je notiran kao nezaboravni pandur iz Wong Kar Waijevog Chungking Expressa koji priča sa ožalošćenim nameštajem) toliko se uživljavaju u svoje uloge, kao npr. što je to slučaj sa plavim navijačem u fenomenalnom ID, da više ni ne znaju za čije babe zdravlje rade. Oštre granice između dobra i zla je nemoguće povući, a u suptilnom duhu budizma nameće se frapantan zaključak da je život pakao čime film na majstorski način ispisuje bespoštednu kritiku moći. Toliko jaku da sam dugo nakon što je iscurela odjavna špica u neverici zurio u ekran, a veliki Scorcese je ovaj film uzeo kao predložak za svoj Departed, koji nisam gledao, ali mi dosta filmskih poznavalaca rekoše da je krš.
Dok prvi deo Paklenih poslova funkcioniše kao šahovski proračunati krimi-triler, drugi deo, za dlaku slabiji, predstavlja varijaciju Kuma na hongkonški način. U pitanju je tzv. prequel, sa radnjom koja prethodi dešavanjima u prvom delu i bazira se na pokrivanju kriminalnih aktivnosti u ušuškanim sobama trijadskih bosova sa očekivanom ulogom i asistencijom policije koja ima svoje zapaženo mesto u podeli karata (žaca nije loš štih, je l' da?).
Treći deo je očekivano najslabiji jer se poigrava sa psihoanalitičkim motivima zamene identiteta. Slično prethodnicima, i u njemu postoji nekoliko izuzetno usnimljenih kadrova sa umetničke tačke gledišta, ali ipak u mnogo manjoj meri nego u prva dva dela. Osim glavne usredotočenosti na krimi okruženje, stvaraoci Paklenih poslova su vodili dosta računa o prostornom utemeljenju ovog dela, što je proces koji se suptilno odvija u pozadini a u najvećoj meri predstavlja filmski opis vraćanja Hong Konga iz imperijalnih britanskih šapa u kinesko okrilje. Tu je i nezaobilazni istočni humor koji u evropskim glavama uglavnom odzvanja kao strana melodija, ali je interesantno posmatrati ga iz fenomenološkog rakursa. S druge strane, Infernal Affairs nudi dovoljno živopisnih likova koji bacaju u blato onu popularnu tvrdnju da svi "Kinezi izgledaju isto".
Da ne dužimo više, fudbalskim jezikom rečeno - prvi deo je igrač koji uzima loptu na pola terena, ševa nekoliko protivničkih igrača da bi na kraju golmanu proturio loptu kroz noge i zatresao mrežu gledalačkog bića; drugi deo je igrač koji voli da petlja sa loptom i iako preteruje uspeva mu da je sačuva u posedu svog tima; treći deo uprkos primetnoj veštini suviše solira i ostaje bez poseda.
Постови
Нема коментара:
Постави коментар