StarGazer - A Great Work of Ages (Profound Lore)

Ako ne računamo zlosrećno & čoporativno porodično prisustvo na mini-koncertu grupe Magazin na crnogorskom primorju krajem osamdesetih, u pauzi izbora za mis Jadrana (ili Crne Gore ili nekog trećeg entiteta), prvi koncert kome sam prisustvovao svojevoljno održan je u sali Doma omladine, 16. januara 1993. U sklopu tzv. Brutal Reality Tortour (turneja išla po čitavoj Srbiji, Slobina vremena), nastupao je sam krem tadašnje domaće metal scene (Necrophobia, Demoniac, Bloodbath), ali od samog ludačkog susreta sa amokom zalutalih navijača Partizana i podivljalih čupavaca, dalekosežniji uticaj na moj potonji muzički ukus ostavio je kratkotrajni izlazak na svež hodnički vazduh. Ispred samog mesta događaja čekao nas je čova sa štandom punim kaseta, tada popularnih "poljskih" originala. Ortak je kupio masterpis holandske grupe Pestilence "Testimony of the Ancients", a ja drugi album floridskih titana Morbid Angel "Blessed Are The Sick" (klik na link za, za nas fanove, odličan dokumentarac o ploči, objavljen čini mi se prošle godine u vidu bonusa na de-luxe reizdanju albuma). 

Još ranije sam bio upoznat sa radom ove grupe, pošto je spot za naslovnu kompoziciju bio nešto najopscenije i najgnusnije (sa sve (za današnje prilike smehotresnim) lizanjem ženskog ramena) što se tada moglo videti (a danas je  nevina igrarija u odnosu na promotere pornografske infantilizacije) na tad još uvek muzičkoj televiziji, koju je već neki od tadašnjih domaćih kanala (Palma ili Treći kanal) emitovao na svojim frekvencijama u trenucima programskog deficita. Da ne dužim previše priču, i dan danas sam opsednut tom pločom, osim smaračkog nojzičnog uvoda sve ostale kompozicije mogu da reprodukujem u glavi od početka do kraja, znam sve blasfemične stihove napamet, do kojih smo došli tako što je jedan drugi lik nešto kasnije iz Italije doneo CD verziju albuma, koju sam naravno zaplenio, pošto se on ubrzo bacio u vode sve popularnijeg densa a zatim i folka.

Od tada je prošlo maltene čitavo punoletstvo, i činilo se da razbijajući, moćni death metal kakav smo slušali kao razuzdana deca više nema ko da svira. Srećom, naoružani mladalačkim saznanjima, bilo je dovoljno saslušati čitavih 20 sekundi druge studijske ploče australijskog sastava StarGazer kako bi se došlo do zaključka da je još neko pažljivo slušao gitarske ludorije Treya Azagthotha u svojim formativnim godinama, naučio da svira i nastavio dalje njegovim stopama.

Kako se album dalje odmotavao, osim momentalno uočenog uticaja benda iz Tampe, bilo je sve jasnije da Australijanci očigledno nisu imuni ni na draži drugih čvrstih death metal temelja oličenih u prog-tech-death rukavcu opusa sastava Death i za avangardna nastojanja unutar pravca ništa manje bitnog benda Cynic. Iako već samo poređenje sa ovim imenima, StarGazeru garantuje visoku klasu, ovaj album ne bi bio to što jeste da nema svoj lični dodatak genezi nekada najavangardnijeg među svim gnusnim gitarskim žanrovima.

Način na koji se Australijanci u složenom haosu sviračkih bravura služe tišinom i prigušenijim, umilnim deonicama unutar svojih organski intoniranih, suludo apstraktnih kompozicija je, najkraće rečeno, fascinantan. Dok najveći deo nazadne struje unutar godinama stagnirajuće death metal scene poseže za sviračkom pirotehnikom kao jedinom merom ekstrema, uspevajući da pritom izazove jedino monotoniju, StarGazer svoju zavidnu sviračku potkovanost usmerava ka istraživanju još uvek nedosegnutih vrhunaca žanra, što centralna, epska A Chase For Serpentsong u svakom slučaju jeste.

Ova ploča svrstava StarGazer rame uz rame sa kolegama s kontinenta i etikete, čudovišno bizarnom ekipom Portal, u dokazivanju teze da death metal kao muzički pravac nije iscrpeo sve svoje kreativne resurse. Možda jedina sitna zamerka ide na račun vokala (a bogami i "okultnih" tekstova), al' to je mali minus u odnosu na prilično estetsko zadovoljstvo koje pruža preslušavanje ovog vaistinu majstorskog ostvarenja.

A Chase For Serpentsong