Hronična kultura

Od svih mesta na kojima se kultura najviše tanji kao iznošen džemper, najhladnije je na tri mesta. Prvo su pozorišne hronike. Od svih voditelja koji vode Pozorišne hronike omiljeni mi je onaj što je izveštavao sa Međunarodnog pozorišnog ambijentalnog festivala Tvrđava teatar koji održaše u Smederevu, tačnije u Smederevskoj tvrđavi (tvrđave su sad omiljena destinacija kulturnih radnika, sudeći i po Niškoj, Kalemegdanskoj i tako redom). Ima kod njega nekog epskog žara, sve govori u aoristu: sedoše ljudi, pogledaše naši građani, videše nove tendencije, puče nebo nad Smederevom, itd. Ali, ova pomama za širinom nekako se zamandaljila oko obavezne kravate, oće da udavi čoveka! Pa taj voditelj, uokviren vatrometom i po kojom odlutalom nogom iz koreografije sa balerinama prikačenim na sajle dok narod sklanja glave da ga ne pogodi koja ambijentalna cipela s tvrđave, sve nešto pišti iz grudi, nikako da ga neka tendencija sasvim oslobodi. Napisao je pesmu o festivalu, al nekako ne može da uzleti u oblake, da se i sam vine u te teatarske visine, pa ti deluje nekako sputan konvencijom. I utoliko više zapomaže, onako vezan za smederevski kamen, o teatru oslobođenja, o nadiranju, prosto nezadrživom prodoru teatarskih novih formi i značenja. Ubi ga far u lice, sija se znoj, a on recituje ko pred puškom, u nekom žaru koji, baš zato što zna da je mrtav i da baš ničemu ne služi, uporno sebe pokušava da nametne i uzvisi. Pa, onda, taj isti voditelj, ko da nije dosta što je dokazivao da je sam potrešen celokupnim zbivanjem na tvrđavi, zagradi, sa sve kamermanom, zagradi izlaz iz tvrđave da vata ono malo preživelog sveta koji žuri da se vrati kući, pa koga uhvati kamerom krene da propituje kako je na njih uticala predstava koju su upravo gledali. Lica, ko u Projektu veštice iz Blera, uhvaćena poluotvorenim svetlom, zaklonjena granjem teških misli, ko da se saginju da pobegnu od tog fara, trepću u kameru. Rekli bi rado da im se sve to popelo na vr glave, al pokušavaju da budu pristojni, makar onoliko kolko je festival bio nadobudan. Pa jedan kaže: bilo je dobro, al malo su preterali sa ovim na kraju (al neće d aide u detalje, vidi se da bi čovek samo da se skloni – ako je Smederevu bolje, ako tako mora biti, šta ko njega pita!), a druga kaže: divno, stvarno je bilo divno, nemam reči, a družbenica se isto smeška, jer su sedele zajedno i isto, baš isto videle. Voditelj, nekako nezadovoljan ovim slabašnim i zbunjenim izlivima mucanja, pokušava da iskopa još koju reč iz sagovornika, juri ka sledećem, ovaj mu beži i onda se, naposletku, sam okreće ka kameri ko general usred izgubljene bitke da odrecituje govor za epilog. Onaj u kojem kaže kako Srbija i ovoga puta dokazuje da je centar pozorišnih tendencija. A, tebi samo krivo, što niko u taj centar ne ispali grudvu ili maker paradajz, žali bože reporterskih kola i lokanja drumova da se RTS-ovska ekipa prebaci na mesto događaja!

Druga vrsta pozorišne hronike su stacionirane ekipe od jedne plavuše u kasnim 50-im, al dobrodržeće, prave voštane lutke, zalemljene za baroknu stolicu kojoj samo fail Apolinerovska sisa pa da izgleda stvarno avangardno! Nije joj ubrizgan botoks ko Sandri Perović, jer ipak ne treba da baca šlajm na Džona Tortura dok ga pita dal se bolje oseća ispred ili iza kamere i plače u krilu prvog jermenskog reditelja kako je grmljavina u Kanu asocira na bombardovanje na Terazijama, pa je sve iole prirodnije, al opet čudno pričvršćeno za dekor pa trepće ko Ibzenova Nora. Sedi ko lutka, s oproštenjem, za napumpavanje, oko nje sve neka mahovina, liči na ženeovski bordel kolko pliša i draperija, samo čekaš da neko krene da je bičuje i ispoveda. Al, prljava mašta nije za nju! Tek, Festival o kojem iz noći u noć tako pokajnički smerno izveštava, pun je perverzija. Iza nje piče skrinšotovi bahanalija evropskih umetnika, a ona samo trepće i sipa fraze, pa ih vidiš ko veliku epsku dramu: voditeljka je sila dobra koja drhće pred ovima iza što, iz staklenog izloga, pokušavaju da razbiju okove njenih fraza. A, sve ukupno, slažu se, jer su ovi tu da ih ona opiše, a oni da nju zapišavaju nekim lažnim rekvizit izlučevinama.

Drugi kulturni trenutak koji isto volim su obrazloženja žirija za dodeljene nagrade. Iako nemaju više od tri rečenice u obrazloženju, napišu ih tako da ove tri izgledaju ko da su u krvi i znoju otete iz žilavog konteksta od barem petsto stranica najgoreg filozofiranja. Namerno ih napišu tako od sredine misli, gurnu sebi prst u usta, duboko u grlo, pa tu gde udare u dušnik, gušeći se, ispovrate neku mudroseriju, da izgleda da su bili oduševljeni i, takoreći ostali bez daha. Vazda tu može da se pročita da je reditelj žrtvovao sebe, da priča “hvata” srž, da “lomi”, “ukroćuje”, “budi”, “razara”, “ogoljuje” i čini ostale, uglavnom nutricionističko-erotske radnje, tako da o priči, a nekmoli o razlogu za njeno nagrađivanje ne možete saznati ništa, izuzev da su članovi žirija bili gladni i nedojebani.

Treća omiljena tačka su mi predgovori u novim, naučnim izdanjima. Uglavnom su sve ređi predgovori koji su bolji od samih knjiga, koji, sve u svemu, tu i tamo, po nešto i objasne, najave, za neko štivo vas pripreme. U većini slučajeva, predgovori su tu da se urednik izdanja makar za nešto plati, a da vas u potpunosti zbuni svojim shvatanjima i izruči čitavu kofu govnjive terminologije kojom prikriva činjenicu da dotično delo nit je pročitao, nit lektorisao, a ponajmanje ikome, ikad i igde preporučio.