Prezreni na svetu – Franc Fenon

U pitanju je jedna od onih glava koje izviruju iza bronzanih bisti drugih revolucionara poput Malkolma X-a i Če Gevare kojima je bio inspiracija (a inspirisao je i Sartra koji je napisao predgovor priložen u hrvatskom izdanju Fenonovog dela Prezreni na svetu).

U trenutku kada se svuda oseća nezajažljiva glad za oslobodilačkim, levičarskim, anarhističkim ideologijama, čitanje Fenonovog dela u moru džepnih izdanja Marksa, na brzinu naštampanih na istim onim štamparijama koje su do juče štampale pare i menice, dođe kao razočaranje za Evropljanina, ili Amerikanca koji se nadao da, pošto svet tone, pribežište može naći na nekom humanističkom ostrvcu gde se ljudi zdravo hrane, slobodno žive i pridošlicu poučavaju manekenskom hodu s kokosovim orahom na glavi. Kao neko ko je odrastao pod kolonijalnim pritiskom Francuske, ali bio u mogućnosti da se na tom istom Zapadu, školuje i napravi kontakte, karijeru i, u jednom trenutku, postane psihijatar na državnoj klinici u Alžiru, Fenon je uočio paradoks sveta koji ti jednom rukom oduzima, a drugom daje. I sam uhvaćen u ovoj zamci, on čini korak koji je revolucionaran, čak i ako se ne uzme u obzir da je Fenon postao saradnik pokreta otpora u Alžiru. Radeći u toj klinici, Fenon je shvatio da su pojedinačne ljudske sudbine kojima se bavi i ljudi koji mu dolaze po pomoć samo u problemima simptomatičnim za jednu veću bolest koja nije njihova, već su oni njeni odrazi i posledice. Kao neko ko je bio zadužen da ih leči, Fenon je shvatio da je u nezahvalnoj situaciji – zalečiti ljude da se vrate u bolestan sistem, pod šapu okupatoru da ih dalje, tako izglačane, lemi u svojoj paklenoj mašini i prespaja tamo gde mu fali prenosne snage. Trenutak kada je Fenon odlučio da napusti službu i da svoju snagu usmeri ka uništavanju sistema umesto olakšavanju njegovog rada, suštinski je revolucionaran čin koji izaziva divljenje. Baš zato što Fenon, takvim činom, uzvraća udarac toj tobožnjoj humanističkoj filozofiji koja ti nudi znanje, al ne i prostor da ga primeniš, hranu i odeću, al ne i rad da je pohabaš, i tako u krug. U isto vreme, parceliše ljude, pa su intelektualci "obavezni", zbog "pitanja odgovornosti" da mere i vagaju, odeljujući čuvajući svoj svet ideja kao venčanu spremu, mladin veo da se ne ukalja u svetu realnih prikaza. Disidentske lože prepune ovih pikavaca aplaudiraju na predstave realnosti i međusobno govore jezikom gluvonemih da ne ometu glasni govor okupatora i siledžija. Jer princip nenasilja je iznad svega! Fenon dolazi sa rečju da je Evropljanin i tu stolicu na kojoj nenasilno sedi izgradio nasiljem, te da je najbolje da se prosto skloni sa istorijske scene i da je svaki znak identifikacije sa "napaćenom bluzerskom dušom crnca" samo znak melanholičnog kiča tog istog Evropljanina koji bi da mu robovi em rade, em da umiru pevajući. Fenon u Prezerni na svetu oduzima privilegiju Evropljaninu da sahrani crnca, ali i onu, za nas možda još strašniju, da sa njim saoseća i da plače nad njegovom sudbinom. Fenon kaže: svakom njegova bitka, pa ćemo se sresti kao ljudi. Sam po sebi, on dokazuje da je klica zla koje uočavamo oko sebe u nama, odnosno da ne postoji ta, Evropi toliko draga, polarizacija na borce za pravdu i istinoljupce i neki otuđeni sistem kontrole. Fenon prelazi tu granicu i svet ideja, poput Mišime, prevodi na jezik konkretnih dela, odbacujući ulogu intelektualca posrednika.

Uloga posrednika, regrutovanje "ljudi po sredini" od strane kolonijalnih i svih drugih okupatorskih silesija, jedna je od glavnih tema kojima se Fenon bavi u knjizi Prezreni na svetu. Kao pripadnik srednje klase, on sasvim dobro uočava najslabiju kariku u kolonizovanom svetu – posrednička klasa kojoj nije ni odviše loše da bi eksplodirala pod pritiskom, ni odviše dobro da bi prestala da se trudi i imitira modele normalnosti i prestiža. Dok u seljačkim redovima vidi glavni, doduše neorganizovan i nestrpljiv, revolucionarni žar, a u lumpenproletarijatu sabijenom po gradovima poplašenu i pogubljenu masu, Fenon u srednjoj klasi locira glavni pogon na koji funkcioniše presnosna snaga kolonizatora. Postavivši joj svoje vrednosti kao model po kojem samu sebe pokušava da oblikuje, ova ogromna masa ljudi, bori se da živi po modelima zapadne buržoazije postajući doslovno posrednik okupatora i njegovih porobljivačkih i izrabljujućih motiva. Čime, kako kaže Fenon, odbija d aigra svoju istorijsku ulogu i postaje puka mešina za valjanje kapitalističkog gmaza u džinovsku grudvu koja gazi narod. Ovo zvuči jako poznato.

Druga velika tema kojom se Fenon bavi u knjizi jeste nasilje, odnosno opravdanost  primene nasilja u nacionalnom oslobađanju jedne zemlje. Zanimljivo je koliko se Fenonov pristup razlikuje od danas popularnih razmatranja na slične teme. Recimo, ako bi se čitao paralelno sa Jaspersom, zaprepašćujuća bi bila Fenonova odlučnost da se nasilje mora primenjivati jer je ono posledica već primenjivanog nasilja okupatora, te ne postoji nikakav drugi način da se ono „svari“ u biću ugnjetenog, dodatno hapšenog zbog kriminala koji se, nemajući kud, ispoljava prema susedima, rodbini i svima koji sa njim dele sudbinu prezrenog. Izuzev da se, kao bumerang, vrati na adresu od koje je dugo usmeravano. Izdvajanje pojma odgovornosti od zapadnih filozofa, a od strane naših mislioca i tananih duša u crnim haljinama, dosta je licemerno, jer se ne uzima u obzir ta lančana reakcija. Da mi, ispod tih naslaga krivice, imamo podebele naslage ugnjetavanja, a ako se one prosto preskoče, prećute, dešava se paradoksalna stvar, da se i priča o odgovornosti koju Jaspers razmatra u humanističkom kontekstu, doživi samo kao dodatni jaram i kazna. Što i jeste cilj naših posrenika koji žele da se prestroje u red zakonodavaca, onih koji kažnjavaju da ne bi bili kažnjeni. A, to nikako nije Jaspersova ideja, već ideja sadomazohistički nastrojenih liberala koji izgubljeni ponos revalorizuju identifikujući se, kapoistički, sa ugnjetačem kao sa deliocem pravde.

Fenon čini suprotnu stvar. Budući da je, na klinici u Alžiru, lečio i pripadnike francuske vojske i policije koji su mu dolazili sa problemima nesanice i agresije, tražeći da ih izleči da bi mogli da nastave da noćima muče pripadnike alžirskog pokreta otpora, Fenon je shvatio dijaboličnost tog rezona oslobađanja i izrovio osnovicu oslobođenja koja jedino ima smisla – identifikovanje sa najprezrenijim bićem nacije, umesto pokušavanja da ga se emancipuje, pridigne na noge i pomogne ka boljitku.

Fenon dosta govori o sticanju znanja o poljoprivredi kako bi se svojoj zemlji pomoglo kroz stvaranje industrije, proizvoda, dakle stvaranje konkretnih dela od resursa koje jedna zemlja poseduje. Umesto posredničkih uloga koje srednja klasa obavlja, mreže kontakata u kojima teži da polaže svoje larve kako bi se večno zarotirala u interesnim krugovima.

Kako knjiga odmiče, Fenonov isprva naučnički glas prerasta u pesnički glas koji ne podučava, već inspiriše svoju braću da slede njegov glas. U vreme kada se, zarad malo revolucionarnog žara, ponovo puni rezervoar motora onog mladog Če Gevare i infantilizuje, regresira svaka ideja o oslobođenju, Fenonov glas koji konkretno i sa punom odgovornošću navodi načine organizovanja naroda za oslobođenje zvuči kao najzdraviji, najkonkretniji i najsnažniji glas koji se, u moru sveopšteg političkog kriminala i laganja, može čuti.