Sekretar bez države, država bez sekretara

"Ako hoćeš da te primete, budi provokativan" - kao da je bila mantra novoustoličenog državanog sekretara za ljudska prava Marka Karadžića po imenovanju na ovu funkciju, pre par godina. Od tada, medijsku frekventnost ovog gologlavog mladića nije bilo moguće ne primetiti, osim u slučaju da većina vaših čula nije u najboljem stanju ili ih čuvate tako što bojkotujete medije.

Za sve to vreme, Karadžić je polarizovao ono što u nedostatku boljeg termina nazivamo "srpskim javnim mnenjem", sa tom začkoljicom da je faktički bilo nemoguće kritikovati ovog državnika a da vam se na glavu ne sruči kanta građanskih govana, koja u sebi sadrži govno fašizma, izmet nacizma i ostale srodne fekalije. Posle herojske borbe koju je vodio na nekoliko frontova, ovaj soroševski stipendista, stručnjak za međunarodno pravo (magistar), član Čankove LSV (iako je Beograđanin),  humanitarni didžej, zaslužni aktivista nevladine provinijencije i profesor građanskog vaspitanja u nekoliko gradskih škola, rešio je da odstupi sa državničkog mesta, budući da je ocenio da to što mu "piše na vizitkarti" ne odgovara "stvarnom stanju stvari." Ne daju mu da radi svoj posao, tako kaže. Ako on, tako odrešit i pravoveran, ne može da se izbori za svoja prava, šta tek mi da očekujemo, mi čija prava garantuje (i) on? Joj, Srbijo...

Još od lansiranja u medijsku orbitu, Karadžić je postao persona zavijena u javni lakmus papir, a odmah zatim i ikona jednog dela javnosti, dajući sebi za pravo da nabusito izrekne ono što stado njegovih istomišljenika misli, u čemu ne bi bilo ničeg spornog da istovremeno taj čovek ne predstavlja jednu državu i SVE građane u njoj. U njegov repertoar spadalo je ponajviše deljenje packi i bukvica svima onima koji su se drznuli da imaju drugačije mišljenje od njega. A sve to u ime ljudskih prava i demokratije. Jer: ako nisi karadžićevac, onda si moj bajo za Hitlera! Podgrejana atmosfera javnog mnenja redovno je obogaćivana karadžićevskim pravovernim dimovima. Ko se u njima gušio znači da je nacista. Ne voliš Karadžića, mora da si homofob - bila je konkluzija ove agresivne logike.

Iako su ljudska prava, bar na papiru, jedan veoma složen i razuđen koncept sa univerzalnom snagom važenja (podjednako na sve ljude), Karadžić se za svog mandata ograničio na samo neke njihove aspekte, one koji, tako nam rekoše, idu u korak sa vremenom, šireći zlokobni bauk denacifikacije čitavom olupinom od države Srbije. Videla žaba da se konj potkiva, pa rešila i ona. Simulirajući provokaciju kao hrabrost, sa mašnicom zapakovani primitivizam kao etalon uljudnog ophođenja, Karadžić je postao merna jedinica virtualnog srpskog "građanstva", sačinjenog u smeši onoga što je bilo i onoga što će biti ali ne i onoga što jeste, jer budimo iskreni kao državni sekretar, sledimo njegov svetao primer: građanstvo, osim na pamfletaškom nivou - u Srbiji ne postoji (pa gušeno je i ugušeno kao "anahrono" za 45 godina plodnog & efikasnog titoizma), to je samo zgodan instrument da se poslušničko, monolitno mediokritetstvo postavi na vrh neke fantomske skale vrednosti, koja se menja kako duva vetar, indulgencija koju izdaje "liberalna" crkva bez Boga. Tako je donedavni državni sekretar postao utvara koja svojim suštinskim nepostojanjem rasklimava sve ionako rasklimatano a postojeće, dizajniran da sikofantski diže pritisak labilnima i raspaljuje maštu pravovernima, sve u najboljoj tabloidnoj tradiciji.

Na načelnom nivou, ja delim sa Karadžićem većinu stavova: protivnik sam homofobije (mada ne volim ni parade - ni vojne niti bilo koje druge), zalažem se za suzbijanje fašizma, nacizma i svih rigidnih oblika kolektivne svesti (mada nisam za zabranu istih jer to po pravilu stvara kontraefekat, cenzura je instrument nemoći). Ne podnosim autoritarnost, drugim rečima. Problem je u stilu, kao za inat autoritarnom, onom  blagoglagoljivom verbalnom divljanju za koje iz aviona iskustva znaš da nije plod lične hrabrosti, već debele zaleđine. To nije vulgarnost u smislu primitivnosti kakvu gaji Velja Ilić na primer, ali jeste druga strana istog novčića - naoko rafiniranija, a podjednako, ako ne i više isključiva i netolerantna, pa povrh svega toga još izrečena u ime semipermeabilno shvaćene tolerancije, koja uprkos svojim univerzalističkim aspiracijama ne može da se vine dalje od kategorije razornog ideološkog instrumenta, pošto je ideologija vrhovni  (bogami i jedini) kriterijum po kome funkcioniše. U praksi, sve bi trebalo da funkcioniše u duhu upravo fašističke gvozdene discipline: s vama (naci varvarima/otužnom sirotinjom) nema razgovora, vi slušate a mi prosvetljeni pričamo. Jasno? Ostav!
Jedini problem je što se ovakvim boleštinama nikako ne stiže do zdravog stanja jednog društva, već se njegova patologija samo produbljuje. Nije teško odgonetnuti ko tu profitira, u ime borbe za nekakav opšti interes. Pa čim ti za titulu građanina treba gaulajterski ausvajs, onda je jasno koliko je sati.

Zaokupljen pravima homoseksualaca i nacionalnih manjina, zauzet usvajanjem antidržavnog statuta Vojvodine i fekalnom etiketizacijom njegovih kritičara, Karadžić je sve svoje ljudskopravaške sklonosti sveo na registrovanje i žigosanje bauka desničarstva (verovatno proisteklog iz onog fantomskog anti-haškog lobija, još jedne floskule koja je zgodna, ali niko ne zna na šta se zapravo odnosi), kako bi uneo dobrodošli zadah slobode i civilizacije u ovu varvarsku, bolno zaostalu kasabu. Usput, nije časio ni časa da zločin u Srebrenici nazove genocidom, a odmah je svoje "najbolje neprijatelje" - "desničare" (lično mogu da razumem  hipotetičkog klinca koji se priključuje marginalnim organizacijama tog tipa, u vidu protesta prema Karadžiću i njemu sličnima, iako  rasističke i "klerikalne" stavove ovih organizacija smatram žalosnim) optužio i za provalu u njegov stan, koju je u poznatom "građanskom" maniru momentalno dešifrovao kao "svojevrsnu opomenu" za sve svoje "državne" aktivnosti. Kada se posle nekoliko meseci otkrilo da je osim njegovog, stanoviti gosn Drakula upao u još oko 200 stanova, ne služeći se političkim ključem u odabiru svojih meta, državni sekretar se pravio da nije čuo, jer je njegova reakcija, inače tako nasušno potrebna i pravovremena, ovog puta izostala.

Zato je uvek bio tu kada je trebalo prozboriti koju o "beznađu" u kome se nalazimo, kao što je to bio slučaj sa nesrećnim incidentom u Jabuci, selu kraj Pančeva, kada je ubistvo Srbina rukom jednog Roma dovelo do neželjenih međuetničkih tenzija. Po principu što gore to bolje - Karadžić je likujući bio prisutan kao mirođija u svakoj ljutoj ili gorkoj čorbi, dodajući šmeku svake od ovih splačina svoju aroganciju i kočijašku osionost. Znate za onaj crtani film u kome se voda čudno piše kao benzin,  e to je umesna analogija sa ovim herojskim sekretarisanjem.
Ako situaciju u kojoj se nalazimo zaista okarakterišemo kao "beznađe", nema razloga da u nju ne uvrstimo i Karadžića, kad on već jeste njen integrativan deo. Tako da je, tehnički gledano, on u pravu, iako na to naravno nije mislio, jer civilizatori poput njega nemaju vremena za trice i kučine kao što je samokritika. Mali bogovi ne umeju da pogreše, sve i kad bi hteli.
Ako su ove premise tačne, kako onda objasniti da je u "vreme najvećeg nacionalizma" omiljeni pevač u Srbiji bio jedan Ciganin sa Dorćola?  Lista se ne zaustavlja na gospodinu Ramadanovskom - Ipče Ahmedovski, Beki Bekić, Sinan Sakić da ne idemo do Šabana Bajramovića, sve  su to imena koja ni u kom slučaju nisu srpska, ali se baš ta neonacistička, nacionalistička Srbija nije štedela na svojoj ljubavi prema njihovim kreacijama, prihvatajući ih kao svoje, kao najmultinacionalnija sredina na Balkanu (a i šire). Kako ministar Čiplić onda tvrdi da su Romi doživeli preporod u ovoj zemlji? Kako onda država Srbija nema diskriminatorske zakone prema ovoj manjini, kao npr. uvažena i demokratska Češka primernog atlantiste i srbomrsca Havela? Kako onda Srbija ne deportuje građane ove nacionalnosti kao što to ovih dana čini svetionik demokratije Francuska? Da ne pričamo o stanju u npr. Italiji. Da se ne lažemo, postoje brojni problemi i određeni sentimenti prema Romima/Ciganima koji su u srpskom društvu za svaku osudu, ali oni ni u kom slučaju niti su opšti, niti su sistemski. Kritika, shvaćena u smislu slobode savesti je pravo koje je zagarantovano zakonom, ali ako iz svoje kritike određene pojave izuzimate bilo šta pozitivno i idealizujete negativno, kao što je to radio Karadžić, onda ste u najmanju ruku zluradi, da ne kažem bezobrazni - jer ružite svoj narod, a i državu za koju na papiru radite. I zaista, koja država sebi dozvoljava "državnike" poput Karadžića?  Samo ona koja teško može da se nazove državom.

Sve ovo, do sad izrečeno, bi trebalo da znači da je Srbija jedna zapravo srećna zemlja koja ima relativno malo problema u domenu ljudskih prava. Naime, sredstva javnog informisanja nisu zabeležila NIJEDNU sekretarsku intervenciju po pitanju pogaženih prava nekog izmučenog radnika ili ratnog invalida, fizičke i psihičke ugroženosti žena, rešavanja egzistencijalnih (ne materijalnih) problema omladine, dizanje glasa protiv bilo kakve nepravde ili nepočinstva ovog tipa. Ne, ti ljudi zapravo nisu ljudi, pa samim tim i nemaju pravo na prava, već treba da su srećni što uopšte žive, ako nategnuto prihvatimo da njihove kulučke sudbine nazovemo životom. Iako za Karadžića takvih slučajeva očigledno nije bilo, to ne znači da oni ne postoje, već samo da ta vrsta aktivizma nije moderna, nije prioritet, ne vodi stvaranju grupa podrške na fejsbuku - dakle, ne donosi političke poene i tupavo osmehivanje bivstva "međ' svojima". Robovi, pardon radnici, će i dalje biti maltretirani u preduzećima kao stoka za mizeriju od nadnica, žene će i dalje biti izložene psihičkoj torturi i prebijane kao mačke, deca će dobijati po glavi od naših dragih policajaca zato što su se drznula da budu deca petkom - ali države i dalje neće biti tu u situacijama kada nam je zaista potrebno da nas neko zaštiti. I od vanredno ostrašćenih likova kao što je Karadžić, na primer.
Ne, brate, sami sebi kopamo jamu, sami smo krivi, zajedno sa onim gadnim navijačima, krvožednim nacionalistima i ostalim životnim pretnjama, šta god da ne valja zna se ko je kriv. Srećom pa imamo Karadžića, koga ne moramo da slušamo kad već znamo šta će reći,  i njemu slične da nas zaštite od bahatosti poslodavaca kada po pet meseci kasni plata, kada banke na svoju ruku dižu ionako astronomske rate kredita, kada ne možeš da zakažeš pregled kod doktora bez popunjene koverte, kada ne možemo da nađemo posao jer nemamo ni "prijatnu spoljašnjost" ni "poslovne" kontakte niti "partijsku" prohodnost, kada nas siluje pijani otac ili nas maltretiraju svi živi u kući, kada nam civilizovani svet uvodi sankcije ili nas čašćava bombama. Drugim rečima, kada nas konstantno žigošu zbog toga što jesmo, ogađujući nas dodatno sebi samima. I na sve to permanentno šutiranje ti još dodatno spočitavaju da si netolerantan. Izloženost ovakvoj propagandi navodi na balkanistički zaključak da je ovde sve sivo, a da tamo negde sve pršti od punih boja. Bio sam tamo, i nisam primetio ništa slično. Ili je i njima sivo, ili i mi imamo kolor, trećeg nema osim u misionarskom neorasizmu, tom nastavljaču svetlih tekovina temelja evropske civilizacije - etničkim čišćenjima, paležu i pljački.

Ne, naši jeftini životi, će do daljnjeg, u očima zakona biti i dalje manje vredni od pišljivog boba. Gospodin Karadžić je otišao ali to ne znači da je odstupio - njegovu civilizatorsku misiju pozitivne diskriminacije će s uspehom nastaviti neko drugi, da nastavi da nam plastično objašnjava da ad infinitum moraju da se otplate Koštuničini i Slobini cehovi uzaludnog prkosa, a ako nam se to ne sviđa, slobodni smo da razvijemo erotsku sklonost prema istom polu ili da brže-bolje počnemo da se deklarišemo kao pripadnici neke od ugroženih nacionalnih manjina zato što život ne može da čeka. Pošto su to izgleda jedini poželjni identiteti, tek tada postajemo predmet njihovog cenjenog, dušebrižničkog  interesovanja. Podbuli, naduti birokratski mehur, zadrigao od  arogantnog nefunkcionisanja, setiće se nas ostalih ovaca, kao i do sad, samo kada bude bilo potrebno novo šišanje u vidu zaokruživanja brojeva na glasačkim listićima, kojima ćemo s puno naivne vere i nadalje davati mandat Karadžiću i njemu sličnim "mangupima" da nam pomognu da u ovoj sadomazohističkoj lakrdiji nastavimo da dižemo ruku na sebe same, i to još pride nazivamo progresom.