Cena uspeha

Poslednjih nekoliko dana diglo se dosta prašine povodom potpisivanja sponzorskog ugovora EPS sa šampionom Srbije FK Partizan, koji je nakon pauze od sedam godina ponovo izborio mesto u Ligi šampiona, najjačem klupskom takmičenju u Evropi. Do utakmice u Donjecku sa Šahtjorom, prvakom Ukrajine, crno-beli nisu imali logotip "prijatelja" na svojim dresovima, ali su se tada pojavili sa prepoznatljivim ćiriličnim natpisom koji označava srpskog strujnog monopolistu.

Naravno, ova odluka je odmah izazvala veliku pažnju javnosti jer je poznato da EPS važi za jednog od najvećih srpskih gubitaša, javnog preduzeća koje nije u stanju da naplati dugove potrošača koji se procenjuju na oko 75 milijardi dinara. Postavilo se odmah pitanje i šta će reklama srpskom monopolisti koji ni na domaćem terenu ne može da upiše plus, a kamoli da se širi na neka nova tržišta.

U dobro poznatom maniru krenulo je prebacivanje loptice na potezu EPS-Partizan. Iz Partizana su tvrdili da je čitav ugovor težak 800 hiljada evra, dok su iz Struje prvo objasnili da njih taj ugovor ništa ne košta, da bi se na kraju ispostavilo da ipak košta koliko su rekli Partizanovci. Ne njih, nego one koji finansiraju ovo preduzeće - a to su poreski obveznici. Čitav aranžman je urađen protivno slovu zakona, jer javna preduzeća nemaju mogućnost da sklapaju sponzorske ugovore. Iako se ocena zakonitosti tek očekuje iz pravca za te stvari nadležnih institucija, obe strane se ponašaju kao da u njihovoj saradnji nema ničeg što bi eventualno moglo da bode oči, i ona faktički već teče, EPS je već upisao 800 hiljada sponzorstva u svoje knjige i traži od Vlade povećanje cena struje.

Izračunato je da svaki građanin plaća evropsku avanturu kluba iz Humske 46 dinara. Kada se to pomnoži sa brojem navijača najvećeg rivala - Zvezde, dolazi se do cifre od čitavih 530 hiljada evra koje niko nije pitao da li žele da učestvuje u ovoj transakciji, nužnoj za FK Partizan, jer je bez generalnog sponzora nemoguće nadmetati se u takmičenju koje organizuje UEFA.

Ono što posebno boli u ovoj priči je ono o čemu je već pisano na ovom blogu pre nekoliko meseci - iako se Crvenoj Zvezdi stalno spočitava da je nekakav državni projekat, činjenice govore suprotno. Svuda gde je država intervenisala u slučaju tima iz Ljutice Bogdana, bilo je sa skoro fatalnim posledicama po sam klub, čije se fudbalske i košarkaške filijale i dalje nalaze u velikim finansijskim teškoćama.

S druge strane, poslednje dve decenije su, mereno brojem titula u fudbalu i košarci, najuspešnije u istoriji Partizana. U fudbalu je za 20 godina osvojeno maltene isto koliko u prethodnih 45, u košarci je ta razlika još drastičnija - tim je u poslednjih 20 godina možda tri puta ostao bez titule. Uspon fudbalskog kluba koincidira sa dolaskom Mirka Marjanovića na mesto premijera Srbije. Marjanović, nekada predsednik Partizana, nije zaboravio svoju staru ljubav, koja u to vreme doživljava renesansu zahvaljujući i golemom uplivu državnog kapitala koncentrisanog u marketinški slogan "Sponzori šampiona". U pitanju su godine koje niko ko je živeo u Srbiji ne pamti po dobru sa ekonomske tačke gledišta. Čak i to nekada nije bilo dovoljno, pa je tih godina Partizan igrao svoje utakmice dok ne pobedi, često sumnjivim penalima dosuđenim u 95, 96. ili 97. minutu utakmice. Pre nekoliko godina, tadašnji prvoligaš Bežanija vodio je 3:1 na poluvremenu protiv beogradske ekipe, čiji su navijači skandirali u pauzi "Iz 1 u 2". Primećeno je kako na stadion stižu džipovi sa blindiranim staklima, i utakmica se završila 4:3 za Partizan. Takvi prizori ni danas nisu retkost na domaćim terenima, a nije zgoreg napomenuti da sadašnji predsednik FSS Tomislav Karadžić takođe u svojoj biografiji ima stavku da je nekad bio predsednik ovog srpskog kluba.

Slično je i u košarci - Partizan poslednjih 20 godina ima iza sebe vrlo jake sponzore - Sintelon, ICN Galenika, Igokea, NIS, a probranom društvu "uspešnih" pridružila se i najveća srpska kompanija "MTS Telekom" čiji je sadašnji direktor Branko Radujko proletos imao, u svom poznatom neumesnom maniru, štošta da kaže na kritike selektora Dušana Ivkovića u pogledu dotacija košarkaškom savezu, koji se očigledno raspada po svim šavovima. Za Partizan se to ne može reći, koji za svoje uspehe može da zahvali i uticajnim političarima poput Ivice Dačića, koji su takođe vršili svoju navijačku dužnost u upravnom odboru ovog kluba. Zato i ne čudi što godinama unazad Partizan po pravilu osvaja svako domaće i regionalno takmičenje u kome učestvuje. Primera radi, čak ni Barselona, aktuelni evropski šampion, nije prvak Španije i ama baš niko se tome ne čudi, ali takav scenario je, bar u Partizanovom slučaju za sada teško, ako ne i nemoguće zamisliti. Nije sporno da je reč o vrlo jakom timu, ali određene diskutabilne situacije u ključnim momentima i neujednačen sudijski kriterijum sve ove godine ostavljaju dovoljno prostora za bacanje senke na sve te trofeje, zaključno sa sramnim osvajanjem poslednje titule nakon krvničkog šaketanja u Vršcu.

Sve ovo dovoljno govori u prilog činjenici da je sport, kao jedna od retkih svetlih tačaka u srpskom sumraku trenutka, politizovan iznad svake granice dobrog ukusa. Postavlja se pitanje smisla organizacije takmičenja u kojima se unapred zna ko će biti prvak. Osim toga, i sami učesnici liga govore ko je ko u tom trenutku na političkoj sceni - nekada je fudbalski prvoligaš bio Milicionar, a prvak Obilić, u Batićevo vreme prvoligaški fudbal igrao se u Obrenovcu, danas tu gledalačku privilegiju imaju Jagodinci i stanovnici Inđije. Peti (ili šesti) oktobar je u širokom luku zaobišao fudbal.

Jedino u Srbiji "čisto" kolektivno-sportsko takmičenje je odbojkaško - tu se nikad ne zna ni ko će uzeti kup ni ko prvenstvo, ali u ovom sportu nema toliko para koje bi zamutile regularnost nadmetanja. Jedini spas za klupsku košarku i fudbal je njihova potpuna decentralizacija. Primeri iz komšiluka su indikativni - najveći slovenački klub Olimpija je nekoliko godina bio ugašen zbog dugova, u Hrvatskoj je šampion pored Hajduka i Dinama bio i FK Zagreb. U Rumuniji timovi poput Uniree iz Uržičenija osvajaju titule, slične uspehe u Bugarskoj ostvaruje Liteks. Samo je u Srbiji Partizan konstanta koju nekad prekine ruinirana Zvezda. Zbog čega u Srbiji Hemofarm ili FMP ne mogu do titule kada više od pola njihovih bivših i sadašnjih igrača sačinjava reprezentaciju, zašto se Javor ili OFK ne umešaju u trku za titulu? Ako se uskoro ne pronađu adekvatni odgovori na ova pitanja, velika je verovatnoća da ćemo završiti u potpunom mraku, u kome će se izgleda čuti samo glasovi Partizanovih navijača po kojima njihov tim "eto, uprkos svemu i bez državne podrške postiže sjajne rezultate". U tom slučaju, ukidanje većine ostalih klubova (kako je to već mučki urađeno u vaterpolu) i ostavljanje probranih "konkurenata" da služe kao ikebane elementarnog legitimiteta uopšte nije naučno-fantastična zamisao -  ionako sve ide u tom pravcu. A onda ni struja neće pomoći.


Škabo - 92