Swans - My Father Will Guide Me Up A Rope To the Sky (Young God)

Prilično dobro se sećam prvog susreta sa grupom Swans, i njihovim albumom Holy Money (1986). Već sam tada gajio istančanu sklonost ka agresiji, ali me muzika sa ove ploče zaplašila i pogodila svojom ogoljenošću kao nijedna pre nje, otvarajući mi nove dimenzije brutalnosti. Monotoni i nemilosrdni industrial ritmovi preko kojih su išle jetke anti-kapitalističke propovedi Michaela Gire, toliko silne da su maltene drale kožu s lica, promenili su mi zauvek percepciju koliko muzika može biti surova i strašna, kada se shvati dovoljno ozbiljno, recimo kao pitanje života ili smrti. 

Zahvaljujući neukroćenoj prirodi grupe, Swans su jedan od onih cenjenih bendova za koje ne mogu da zamislim da ih neko sluša stalno, jer s moje tačke gledišta, od nje može da se poludi. Možda najprijemčiviji momenat u plodnoj karijeri grupe koja je dobila ime po životinjama koje krasi "velika lepota i gadan temperament" bio je (pre pauze) pretposlednji studijski album Great Annihilator (1995), još jedan autsajderski "k'o prstom u oko" uvid u vašar taštine. Godinu dana kasnije izašao je slavljeni, meni uglavnom mučni, mamutski Soundtracks for the Blind nakon čega je grupa prestala sa radom.

Sve do ove godine, kada je Gira odlučio da iz pepela digne svoj davno sahranjeni sastav. Kada grupa na čije ime sa punim pravom možemo nalepiti izraubovanu etiketu "kultno", jer je reč o sastavu koji se uvek klonio komercijalnog pristupa muzici (iako je jedan njegov album objavila major kuća), onda to svakako ima veću težinu od ostalih, sve češćih, ponovnih okupljanja nekad teških muzičkih kajli kojima je u međuvremenu ponestalo novca.

Ne, Gira se sa retkim dignitetom vraća u igru pod imenom grupe koja mu je i donela veliko poštovanje. Osim starog kompanjona Normana Westberga i nekoliko novih faca, u stvaranju nove ploče učestvovali su (između ostalih) i Grasshopper iz grupe Mercury Rev i ljubimac hipstera Devendra Banhart u dražesno nazvanoj "You People Make Me Sick", u kojoj peva zajedno sa Girinom dvoipogodišnjom ćerkom. Primetan je izostanak stare Girine pajtašice Jarboe, ali i bez nje, ono što je ispalo iz furune je vruće kao pakao i itekako peče uši.

Najkraće rečeno, bend je ostao dosledan sebi u stalnoj evoluciji sopstvenog sadističkog zvuka kojim dodiruje udaljene obale, od sonične do akustične, uz uvek prisutnu tromost, nelagodu i zlokobnost. Sve ono što je do sad krasilo grupu prisutno je i na ovoj ploči, ali ujedno predstavlja i hrabro dalje istraživanje unikatnog sazvučja grupe, za koje znalci tvrde da se nije moglo ovako ubedljivo čuti još od Caveove druge ploče sa Bad Seeds The Firstborn is Dead (1985). Nisam dovoljno upućen da  bih mogao da tvrdim nešto slično, ali ono što znam je da ovo zastrašujuće  ostvarenje, uprkos svojoj neupitnoj klasi, artizmu i dubini  nit' je za svako raspoloženje nit' je za svaki dan. Kao i  za svaku vrednu umetnost, i za ovu se čini da nema rok trajanja.