Dobrodošla višegodišnja apstinencija odlaženja u zagušljivi, vremenom pregaženi Sava centar prekinuta je pre neki dan zarad prisustvovanja premijeri Žene sa slomljenim nosem Srđana Koljevića. Žamor u holu bio je praćen brzometnom identifikacijom bitnika srpske/gradske medijsko-kulturne elite, a nasdvoje su ipak odlučili da propuste priliku da izvrše atentat na ministra Bradića iako nam se mučki šunjao s leđa, a za vreme projekcije sedeo samo nekoliko redova ispred nas (u prvom redu, razume se!).
Srđan Koljević je lik koji nastavlja ukorenjenu "svetlu" tradiciju multipraktikovanja u srpskom filmu/umetnosti pa je od izvornog scenariste avanzovao u režisera, i eto potpisuje svoj već drugi film u produkciji režisera-producenta-gurua srpskog filma Srdana Golubovića (koji eto nije baš toliko iritantan kao npr. kralj iritacije režiser-mudroser-koreograf Gorčin Stojanović, ali sadrži dovoljno jalovosti i bljakaste iritacije u sebi). U namačinjanju para pridoneli su i režiser-ministar, pomenuti Bradić a u tal su upale i Švabe preko nekog od njihovih Kulturbundova.
Na stranu sve te finansijske neprijatnosti (na primeru Srpskog filma sa velikim S videsmo da nije rešenje ni kad lova stiže iz nezavisnih izvora), Žena sa slomljenim nosem je film koji opravdava svoj naslov posle samo nekoliko desetina sekundi od početka, kandidujući se za Ginisa u slučaju da ta kategorija postoji. Već samo nejmdropovanje govori da se dosta vodilo računa o glumačkom odabiru, sa pretežnim oslanjanjem na proverene snage. Nada Šargin slomljenog nosa uleće sa bebom u Glogovčev taksi i onda se oni sporečkaju zato što njena krv lipti po presvlakama, na šta se ona naljuti i skoči s mosta. Prizor iz drugih kola posmatra Anica Dobra, dok drugi učesnici u zastoju Branka Katić i Vojin Ćetković zbog čitavog incidenta okončavaju svoju vezu. Branka izađe ljutito iz Vojinovih kola i uđe u Aničina. Ostatak filma protiče u praćenju tri paralelne priče koje se katkad seku u istim tačkama, tri ljudske drame koje slave "malog čoveka" čime Koljević ispunjava morenovsku dužnost time što filmskim putem pokušava da nam približi ljude koje u svakodnevnom životu ne razumemio.
Daleko od revolucionarnih nauma, Koljević brižljivo oivičava svoj atar i u tom okruženju humorističko-dramska naracija uglavnom funkcioniše. Tokom gledanja, nekoliko puta mi je u glavi zapištao "sempl alarm" (u smislu "ovo što je sad rečeno ne bi bilo loše semplovati za neki muzički komad"), a i zdravog smeha ima u više nego dovoljnoj meri da ovaj film ne bude tek tako otpisan iz raznoraznih razloga i interesa. Glavna njegova manjkavost ogleda se u neuspehu doziranja nivoa sva tri priče, pa se Gavrina (Glogovac) ističe kao glavna, dok Dobra i Katićeva bivaju bačene u zasenak.
Na verovatnu radost za mene novootkrivenog maga teorijski osvešćene kritike koji piše svoje produbljena čitanja filmova na blogu Camera Politica, glavni junak ovog filma kojeg igra Glogovac je bosanski Srbin umoran od života i razočaran u ljude. Znači da nije tamo neki "normalac" kao Kojo iz Anđela ili Žika iz Srpskog filma za koje se zapitaš "gde žive i ko su ovi ljudi?", dok radnje filmova nemaju ama baš nikak'e veze s onim što se vaistinu zbiva tamo gde su ti filmovi smešteni. Primetna je težnja autora da filmskim sredstvima unormali ono što je popularnim konvencijama označeno kao nenormalno, što je potpuno obrnut motivacioni redosled od Života i smrti porno bande ili Srpskog filma, gde bi normalci malo da budu nenormalni tj. i tatin sin bi da bude malo panker. Maksimalno izbegavam reč "normalno" kao dezavuišući socijalni konstrukt, ali ovde dopuštam sebi luksuz da ga upotrebim, kako bih lakše opisao stvaralačku motivaciju, isforsiranu kako god da okreneš jer je jedno laž a drugo dušebrižništvo (ne mogu da se odlučim na šta sam alergičniji). Ako sme da se primeti, a valjda sme, Koljević svoju poetizaciju relativnosti i radosti u životu uprkos njegovoj težini izvodi sa mnogo više uspeha u odnosu na svoje progresivnije nastrojene kolege.
U mejnstrim kategoriji uljuđenog (pada mi na pamet Apsolutnih Sto, a bogami i odurno patetična Nebeska udica) srpskog filma, Žena... uprkos uočenim manjkavostima svojom ukupnošću zaslužuje najmanje prelaznu ocenu, i nema sumnje da će, kad se za neku Novu godinu bude premijerno prikazivala na televiziji, izmamiti dosta smeha kod gledališta, ali i dosta hejta u "osvešćenim" glavama. Iako srpski Tom Henks, Glogovac u svojoj dobroćudnoj bosanštini briljira, glavni junak ovog filma je kičma Beograda - Brankov most. Dobrom rolom ističe se i Jasna Žalica, dok su ostali glumci mogli, da su mogli, biti i bolji. Kad kažem mogli, za neke, mlađe, se čini da stvarno ne mogu, dok su drugi , provereniji, bili sprečeni scenarijem. Posebna priča je rak rana srpskog filma - negativci. Ovde ih srećemo u koži, kao bajkere koji se skupljaju na ugostiteljskom splavu, okupljalištu koje u okviru svoje ponude ima i salvete ukrašene ćiriličnim pismom. Samo na srpskom filmu...
Koljević se na elegantniji način bavi nasleđem titoizma tako što zaobilazi srpsku stupidnu jednodimenzionalnu ostrašćenost po tim pitanjima izbegavajući navijačku favorizaciju jednog pogleda na taj vremenski period. U naletu dobrodošle demokratičnosti, dopušta se obema stranama da izraze svoj legitimni stav. Jugoslovenstvo je ipak prisutno u nemilosrdnom arčenju pesme Osmjeh Drage Mlinareca i Grupe 220 koju ćete u ovom delu imati nesreću da čujete bar onoliko puta koliko ste slušali God Save The Queen u Kusturičinom Maradoni, što podseća na sve veću degutantnost nekada simpatičnog K'Naana, kojeg svi slušaju kao verni psi od kada im je moje omiljeno piće (ali nipošto i krojač umetničkog ukusa) Coca Cola bacila kosku ispravnosti.
Постови
9 коментара:
Njegov potpis na scenariju "Strsljen" ustedeo mi nekih 15-ak sati zivota, nije malo... Toliko, u zbiru, traju filmovi sa kojima on ima veze. Dao sam mu drugu sansu gledanjem "Ljubavi i drugih zlocina", ali, na zalost, on nije Roberto Badjo, koji je drugu sansu iskoristio :)
hehe, meni je ovo prvi koljevićev film koji sam gledao. sigurno prvi što se režije tiče, a verovatno prvi u scenarističkom smislu. ta dva koja pominješ nisam gledao.
slažem se s generalnom ocenom, mene je film prijatno iznenadio. posebno mi je bilo simpatična upotreba slepstika - u većini ključnih tačaka junaci ili padnu s motora, ili im ispadne cela polica, ili padnu itd. meni nije smetalo što su dve ženske priče sporedne u odnosu na Glogovčevu, deluje mi da ta Glogovčeva i jeste postavljena da bude glavna. najslabija je priča Anice Dobre, jer praktično ono što je u njoj na samom kraju plasirano kao obrt, da sada ne spojliram, nije uopšte imalo efekat uzbuđenja, već nekakvog prepričavanja (šta se zapravo desilo) i opravdavanja junakinje. mislim da je, u tom slučaju, mi kao gledaoci trebalo da znamo njen razlog "proganjanja" dečaka iz škole.
u poslednjoj trećini, film se dosta spetlja - ima ponavljanja i na silu umetnutih opravdanja da se priča odvije onako kako se odvije.
i, sem te idealizacije, amelija-pulenovske infantilizacije celog grada koja je meni bila bezveze, film jeste duhovit i sasvim ok.
stručni komentar :D
Dobar je "Camera Politica", baš je dobar. Teza da je "Srpski film" samo nastavak "Mi nismo Anđeli" (prvi deo) je fenomenalna. Za moj ukus, možda samo malo previše "intelektuališe" ali verovatno je to stvar mladosti (u tom slučaju nije za zameriti, u suprotnom, možda i jeste).
A i ovo sa Ratiborom i Žilnikom je odlično.
znaš kako, intelektualizam nije zločin ukoliko nije sam sebi cilj, što je ovde (pre)često slučaj pa se narodski zdravorazumski nerv istrenirao da mrko reaguje na taj nadražaj.
sa drugom camerom to nipošto nije slučaj, tekstovi su mu puni krtine, pa mu nikako ne bih zamerio intelektualizam, ako je to sredstvo koje mu najviše odgovara da se izrazi. čak štaviše, ja sam presrećan što postoje teorijski produbljeni tipovi poput njega i agro gerile, obučeni da raskrinkaju svaku prodaju magle koja bi da bude intelektualna.
ma ok ako je svrha raskrinkavanje i razbijanje stereotipa da se na jednoj strani fini i ugladjeni intelektualci a na drugoj "krezubi radikali" koji jednu knjigu nisu procitali.
meni u pojedinim momentima samo zazvuci pomalo nabudzeno (predje neku pristojnu meru), no mozda gresim.
u svakom slucaju to je sasvim mala zamerka u odnosu na opsti utisak koji je vise nego dobar. nadam se da cemo imati prilike da ga citamo u buducnosti.
p.s.
za lepsu polovinu vasdvoje:
evo pakujemo se, idemo na divcibare na nekoliko dana pa cemo da skoknemo i dole do djedovine :)
no hard feelings, tvoja primedba mi je više poslužila kao šlagvort za formulaciju nekih veoma ličnih nedoumica nego što je zaista bilo upućeno tebi.
eee, pozdravite mi Divcibare :))
vidite ima li jos vasara sa onim dobrim pljeskavicama (a i nikad bolju koka kolu nisam pila, ta na planinskom vazduhu najbolje legne :)
lepo se provedite!
Постави коментар