четвртак, 23. септембар 2010.

Šta igram na fejsu


Kao što to obično biva, dugo mi nije ni padalo na pamet da se registrujem na fejsu, ali onda kad se to desilo nisam dugo mogao da se skinem s njega. Čitav dan sam zurio u monitor bez daha prekidajući nervoznu tišinu usklicima "jao vidi ga ovaj", "jao, vidi ga onaj". Taj dan mi je ostao urezbaren u mozak zato što se druga polovina nasdvoje toliko naljutila što sam je tada zaboravio, da i dan danas to spominje kao veliku ličnu katastrofu. Lekciju sam delimično naučio, pa ubijam vreme na fejsu kada nemam preča posla, dakle često.
Iako sam na početku svog fejsovanja dosta polagao na "društveni" kontakt, vremenom sam shvatio istinitost one sentence da ti je na "fejsbuku najbolji prijatelj sam fejsbuk". Isprazno druženje me, kao i toliko puta pre toga, ubilo u pojam da sam se bacio na zanimljivije sadržaje čija uzbudljivost nije povezana sa drugim živim bićima, već isključivo zavisi od stepena lične involviranosti. Pogađate, u pitanju su video igre. Dan-danas, to mi je omiljeni segment najveće društvene mreže.
Počelo je naivno. Ne računajaći blek džek (na ruralnom srpskom: "ajnc"), igrao sam prvo onu logičku zavrzlamu "Ko ima najveći mozak", da bih je, kada sam postigao zadovoljavajući rezultat koji danas ni u ludilu ne bih mogao da ostvarim, zamenio veoma igrivim kvizom Geo challenge (izgleda da trenutno ne radi), koji, kako mu ime kaže, testira znanje iz geografije (bila je jedna preteča te igre, ne sećam joj se imena, u kojoj ubadaš na karti mesto zadatog grada). Da, usput sam se malo i kuglao i pucao penale, ali, bar što se ovog potonjeg slučaja tiče, teško je bilo savatati protivnike za nadmetanje, a i sama igra je dosta štucala u funkcionisanju.
Onda mi je najmlađi brat pokazao Restaurant City - igru u kojoj vodiš sopstveni restoran, i to je bila središnja faza moje gejmerske aktivnosti na fejsu. Svake noći sam se uredno logovao (uz hronične probleme koje sa sobom donosi flash) kako bih pokupio sveže namirnice i usavršavao recepte u ponudi. Igra je postala prilično popularna među mojim prijateljima, tako da je izvesna doza interakcije ostvarena. Na kraju sam sve žive recepte usavršio do fantastičnog nivoa, pa je samo igranje igre izgubilo svoj smisao. Pokušavao sam da uđem u tajnu Gangster Cityja, ali me njegova magija nije dugo držala. To mogu da kažem za još neke igre čijih se imena više ne sećam, a interesantno je da Mob Wars (Mafia Wars ili kako se već zove) i Farmville u životu nisam ni pokušao da igram, iako znam da imaju dosta poklonika na mreži. Umesto toga jedno vreme mi se svidela ideja Musical Challengea, za koju sam se na nekoliko dana veoma zagrejao, ali i to me brzo pustilo, pošto je u pitanju igra od koje brzo zaboli glava (što ne čudi kad čuješ 20+ pesama u samo nekoliko minuta).
Posle kratke pauze, nedavno me ponovo uhvatio virus igranja i sad sam aktivan više nego ikada. PopSugar's Retail Therapy se vrti oko mode, u njoj prodajete odevne artikle damama i sve je u haute couture fazonu, što meni ne smeta, jer sam oduvek gajio veću sklonost ka casual tj. ženskim video igrama. U istom duhu, iako se ne mogu pohvaliti lepezom tananih osećanja prema kapitalizmu, industrijske igre menadžerskog tipa su mi pritajena strast koju raspaljujem u Millionaire Cityju, gde nadoknađujem genetsku nedoraslost u posedovanju nekretnina, pošto proliveni znoj mojih roditelja nije bio dovoljno crven za takve poduhvate, a moj nije žut. Drugačije formulisano, data vam je livada na kojoj gradite i rentirate stanove, dodajete im fontane, drveće i ostale džidža bidže za nagruvavanje cene, poboljšavate socijalnu sliku urbaniteta različitim komercijalnim sadržajima kao što su picerija, cvećara, pet shop i kafić.
Moje menadžerstvo je bar na video frekvencijama uvek bilo usmereno u pravcu sporta pa tako trošim vreme i na dve menadžerske simulacije. Top Eleven je domaći proizvod, delo srpskih programera i reč je o lepo skockanoj simulaciji koja uzima najbolje iz repertoara Football Managera, igre koju malo ko ko poseduje kompjuter a voli fudbal nije bar malo igrao u životu (nekima se život pretvarao pretvarao u pakao zbog nje, pošto se pre ili kasnije svodio na nju). Dosta pažnje je posvećeno razvijanju strpljenja kod igrača, ali se korisnici koji igraju ovu igru za novac stavljaju u nadmoćniji položaj u odnosu na sirotinju raju (ja iz principa nikada neću dati nijedan dinar na video igre do kraja svog života). Koliko god novca da zarađuješ, za transfere ti trebaju tokeni koji, pogađate, mogu da se kupe za pravu lovu, ili dobijaš jedan dnevno. E sad, ako za jednog ok igrača treba najmanje 20 tokena, a čak ni to nije nekad dovoljno za transakciju, onda nije čudno što imam samo 15 igrača u postavi i 25 miliona nečega koje ne mogu ni na šta da potrošm. Da ne pričam o brojnim nelogičnostima unutar same igre - jednom sam došao do finala lige šampiona koje se završilo nerešeno pa je takmičenje ostalo bez pobednika, dok o samoj utakmici ne bih trošio previše reči - evo baš pre neki dan me dobio lik koji je čitav meč imao igrača manje na terenu. Kad bi se uočeni nedostaci ispravili, Top Eleven bi bio vrlo dobra igra za FB standarde. Ovako, krajnji utisak je ni tu ni tamo.
U smislu igrivosti mnogo bolji utisak ostavlja EA Sports FIFA Superstars, verovatno vizualno najlepša igra koju sam igrao na fejsbuku za sada. I ovde je u pitanju menadžer, samo što su igrači pravi i srećom za njihovo kupovanje je potrebno samo strpljenje, ne i stvarni novac. Jedino što je problem je da sam meč, koji bi trebalo da bude kruna igara ovog tipa, posle određenog vremena dosadi svojom jednoobraznošću, ali i za to postoji rešenje - pritisak na dugme skip, koje odavno ne oklevam da pritisnem.
Istorijski sadržaji zastupljeni su u My Empire, gde ne samo što se zida grad sa svojim brojnim funkcijama nego se i ratuje sa varvarskim komšilukom i večno gladnim i žednim piratima. Mora se priznati programerima ove igre (fejsbuk korisnicima dobro poznati Playfish) da su uložili dosta truda da igra ne dosadi vremenom, pošto izazova nikad ne manjka, ali minus Moje Imperije je u tome što se za moj ukus previše insistira na socijalnom momentu od samog početka. Ako nemaš prijatelje u igri (a ja se izgleda družim sa sve nekim ozbiljnim glavama) nema šanse da izgradiš Stounhendž, seoski hram i ostale bitne građevine, brojem prijatelja ti je ograničen i obim vojske, pa sam morao da cimam užu i dalju rodbinu da pritiska potrebne dugmiće kako bi kol'ko-tol'ko izgradio vojnu silu dostojnu imperijalnih atributa.  
Koga istorija zamara, i željan je samo dobrog provoda, igra Nightclub City će mu pružiti dosta zadovoljstva. U njoj vodite noćni klub, vi ste didžej, imate nekoliko žanrovskih setova na raspolaganju (priznajem - electro i indie rock setove sam ispratio bez tona, stvaraju tahikardiju, mnogo su iritantni i štetni po zdravlje), bukirate poznate face (satirizovanih imena, tipa Gina Ugliera, Johnny Depth, Conan O'Cryin i tsl, nalik na legendarni Rock Star Ate My Hamster) u gradu kako biste povećali publicitet, onda im se šlihtate kad dođu - posvećujete im pesme non stop da bi bili što srećniji, kao asasini u haremu sa hašišom i kurvama pri ruci, jer onda troše puno para. Naravno, stalno spuštate bas kako bi svi posetioci odjednom ožedneli a tamo ih čekaju vaši barmeni/ke koji  šljakaju atraktivne trikove i za tu veštinu dobijaju što veće napojnice. Ako taj trik rabite često, gostima se sloši i krenu da povraćaju, ali to vam je i cilj i onda je žurka zavedena kao uspela. Kao i u stvarnom životu, sranja prave jerkovi, ali na vama je da po tom pitanju angažujete bouncera, kako bi vaš klub bio na dobrom glasu. Što je taj glas bolji, više je tatinih sinova koji se razbacuju lovom u separeima. Luksuz takođe igra bitnu ulogu, pa kombinacijom različitih delova nameštaja možete napraviti svoj raspored iz snova. NC je takva igra da će čak i osobe sa izraženim prezirom za klupsku kulturu, kao što je potpisnik ovih redova, naći sebe u potpunoj (isforsiranoj) ekstazi.
Za kraj, ubedljivo najbolja igra koju sam igrao na Fejsbuku - Ninja Warz, spaja sve one poželjne osobine koje određenu igru čine zaraznom. Jednostavna je - cilj vam je da napravite što jači klan nindži kako biste se nosili sa protivnicima, a to činite pomoću treninga, što boljeg oružja, relikvija i magije. Na svakih četiri sata, Buda vam daje zlato ili karmu (jedinica potrebna za treninge nindži, neka od oružja i relikvija), a tu su i turniri na kojima ako pobedite možete kao nagradu dobiti komad vrednog oružja koje se ne nalazi u slobodnoj prodaji. Što imate više saveznika u vidu drugih korisnika/igrača, veća je i mogućnost da zaradite karmu i zlato, što se odražava na vaše ukupne performanse. Ratovi nindži u sebi sažimaju arkadni, borilački i strategijski  element na tako efektan način, da dimenzije prostora i vremena apsolutno nestaju pred njenim čarima. Eventualno se zamerka može uputiti na račun meditativne muzike (ne smeta, ali ne obara s nogu), pa zato ovaj tekst završavamo sočnim komadom iz noćnog kluba.


Aesop - Smokers Anthem

6 коментара:

nasdvoje је рекао...

e, sad znam šta znači kad se u kući zaori "ma, šta će mi oružje, daj mi karmu!" :)))
treba napraviti turnir između fb igrača farmvila i restoran sitija, to je ozbiljan animozitet, takoreći civilizacijski sukob:)
ja sam se najduže zadržala u restoran sitiju, to je bilo zanimljivo...

nasdvoje је рекао...

nije duel između oružja i karme, već između zlata i karme :)
a poznato mi je dosta igrača RC koji su uporedo igrali i FV.

nasdvoje је рекао...

da, da! "šta će mi zlato, daj mi karmu!" :)))

nasdvoje је рекао...

pa šta ću kad imam zlata kol'ko voliš, a karme ni za lek :)

nasdvoje је рекао...

:)))

kejkz је рекао...

o bogo, vidim ja poziv na fb za tu igru, al' ko velim, dosta, brate. E bas cu da probam :D

Inace RC igram i dalje... sporadicno... kada dostignes odredjeni nivo, igra nema smisla.

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.