уторак, 21. септембар 2010.

Iluzija opozicije

Prvo smo čuli vest da naprednjaci okupljaju sve zainteresovane političke snage u cilju stvaranja jedinstvenog opozicionog fronta čiji je nebeski cilj raspisivanje vanrednih izbora. Pominjali su se Velja Ilić, Vulin, čak i Karić. Tom prilikom pruženo je objašnjenje koje je bilo potpuno različito od utiska koje je proizvodilo pominjanje malopre pomenutih imena. Naprednjaci su utvrdili da im je cilj "ukrupnjavanje političke scene u Srbiji". Kako se to radi sa Vulinom i Karićem u talu, nisu dalje elaborirali.
Naravno, suštinski je bilo važno kakav će rezultat doneti susret Koštunice i Nikolića po pitanju zajedničke saradnje u ostvarivanju embrionalnog izbornog cilja. Iako se stranke koje njih dvojica vode gledaju kao srodne po mnogim pitanjima, činjenica je da nikakve krucijalne saradnje između njih nije bilo. Tokom devedesetih, dok su naprednjaci još uvek bili radikali, njihov tadašnji prvak Šešelj je nekolicinu puta pozivao Koštunicu pod zajednički barjak. Ovaj se pravio da nije čuo te vapaje i kasnije je sa Đinđićem i ostalim manje bitnim likovima okončao Miloševićevu vladavinu u kojoj je Šešelj bio i ikebana i jebena stranka.
Po ubistvu Đinđića i raspadu izvornog DOS-a, Koštunica je tri godine vodio Vladu u kojoj je imao relativnu većinu, i još nešto više od pola godine u kojoj je formalno bio na čelu ali nije u njoj bio najjači. Između ta dva mandata bilo je koketiranja sa radikalima koje je tad vodio Nikolić u čuvenoj parlamentarnoj krizi, kada je tadašnji zamenik predsednika SRS čitava dva dana bio predsednik Skupštine. Glavni štihovi su tada bili u Koštuničinim rukama, i sa ove vremenske distance je jasno da mu se pri odabiru žutog špila karata nije posrećilo. Kada je raspustio vladu zbog očiglednih opstrukcija Dinkića i kompanije u njenom funkcionisanju nakon jednostranog proglašavanja nezavisnosti Kosova i podgrevanja nasilja na beogradskim ulicama, Koštunica je lagano mogao da se uortači sa Nikolićem i napravi stabilnu većinu. Umesto toga, sazvao je nove izbore i otišao u opoziciju.
Zbilja, srpska istorija izgleda da ne pamti nekog političara koji se sklonio sa vlasti u trenutku kada je mogao da u njoj nesmetano participira za određeni vremenski period. Umesto toga, Koštunica je od tada pa sve do sada pozivao na preispitivanje politike "EU nema alternativu", koja, ruku na srce, osim mnogobrojnih nerealnih obećanja i sitnih dobitaka nije pokazala ama baš nikakve efekte po boljitak ove zemlje i njenih građana, naprotiv. Ako se u obzir uzme i preovlađujući EU stav po pitanju statusa Kosova, stvar je kudikamo još jasnija - iako bivšeg premijera optužuju za anahronost, njegova evroskeptička politička pozicija je sasvim primerena istorijskom trenutku u kome se ova polu-država nalazi.
Upravo je ovo pitanje apostrofirano kao ključno u susretu dva opoziciona prvaka, koja su se načelno složila da spoljna politika vladajuće garniture nije jedini put u budućnost. Brojni primeri iz okoline govore tome u prilog: Turska je još 1964. potpisala famozni SSP ugovor, a o njenom punopravnom članstvu se dan danas više šapuće nego što se glasno govori. Mnogo glasniji su oni glasovi koji govore o sistemskoj krizi EU i njenom vidljivom zamoru materijala po pitanju prijema novih članova. Po tim, najčešće nemačkim prognozama, samo Hrvatska ne bi trebalo da strahuje za evropsku budućnost (mada se i njihovo čekanje odužuje u nedogled), dok su svi ostali aspiratori na tankom ledu - "mož' da bidne, ne mora da znači". To nisu poruke na kojima ozbiljna politika počiva. Čak ni punopravne članice EU iz okruženja ne mogu se pohvaliti boljitkom nastalim nakon prijema u članstvo: Mađarska i Grčka su devastirane ekonomskom krizom, Rumunija i Bugarska su toliko zaostale u periodu komunizma da njihov potencijalni napredak ima još jednu kočnicu pride.
Kada se na sve ovo doda bliska prošlost oličena u neveseloj skorašnjoj istoriji svinjarija na Balkanu u čemu svoj udeo imaju i Srbija i EU, a čija je kulminacija NATO agresija, jasno je da jasna evropska perspektiva Srbije gubi svoju oštrinu u nestabilnim izmaglicama budućnosti u kojima se ne zna ni šta donosi sutra, a kamoli neki duži vremenski interval. Zbog toga se čini da je nužno preispitivanje dosadašnjeg srednjeg toka srpske politike, baš kao što je bilo i pre dve godine,  i biće aktualno i za deset.
Ako postoji makar jedan plus u potencijalnom udruživanju opozicije, to je svakako jasna protivteža narastajućem medijskom jednoumlju kakvo Srbija nije doživela ni u miloševićevska vremena. Suptilnim, ali ipak providnim potezima, medijski prostor su okupirali sve sami evro optimisti koji kao navijeni pričaju bajke u koje ni sami ne veruju. Na njihovom primeru se može utvrditi i sva ispraznost evro-retorike u ovoj zemlji: ona je retko, ako uopšte, motivisana opštim interesom.
Još jedna dobra stvar koja bi mogla proisteći iz udruživanja opozicije je postepeno političko sazrevanje u Srbiji. U pitanju su sve poznata lica koja se neće previše razmetati predizbornim obećanjima, bar ne na način na koji su to radili svi oni koji su sada na vlasti , oni koji su malo toga uspeli da ostvare (a i to što su ostvarili nije njihova zasluga najveća, ako je i ima). Birači veoma dobro znaju mane i vrline opozicionih prvaka, što je preduslov da se dobrodošao trend političkog trežnjenja nastavi, budući da fanatizacija pogoduje samo suštinskim antitalentima za politiku, u kojima ovdašnja scena nikad nije oskudevala. S druge strane, uprkos obećanim kulama i gradovima, caruju korupcija, nepotizam, rasipanje sredstava, arogancija, dok je partijska pripadnost i dalje glavni način selekcije kadrova. U tom smislu, Srbija nije doživela boljitak još od titoističkih vremena.
Posle dobrih strana mogućeg sporazuma, vreme je za loše. Najlošija od njih je moje predviđanje da je sporazum nemoguć - a evo i zašto. Radi se o suštinski različitim poimanjima politike. Posle decenijskog čučanja u opoziciji, Nikolić je već neko vreme u kombinatorskoj fazi, spreman da učini šta god je potrebno samo da bi se dočepao što većeg dela vlastodržačkog kolača. Njegova dešešeljizacija je temeljno sprovedena tako da sad umesto fatalne određenosti imamo zavodljivu neodređenost kao glavnu tačku njegovog retoričkog programa. Nikolić i njegova desna ruka Vučić zasipaju javnost izjavama koji bi mogle svima da budu dopadljive, ne smeta im Evropa, ne smeta im Amerika, i dalje vole Rusiju i Kinu. Hemijsko čišćenje imidža naprednjaka daje određene rezultate, pogotovo u zapadnim centrima moći koji daju diskretne ali jasne signale da nemaju ništa protiv da naprednjaci budu deo vlasti, što su nove, sasvim prijatne melodije za njihove slušne aparate. Nikolić i njegovi saradnici smatraju da će ovu zapadnu igru odigrati bolje od svojih prethodnika, ali tako su mislili i ovi sada, i oni pre njih, i oni još ranije. Svi odreda su izvisili u toj igri, pa nema razloga da Nikolić u tom smislu bude izuzetak, pogotovo što se ne odlikuje nekom vanrednom političkom veštinom potrebnom za tako stravično teške zahvate.
S druge strane, Koštunica je i dalje svež u vršenju vlasti, zavetrinu opozicije je sam odabrao i ne pravi nikakve ishitrene korake kako bi tu svoju poziciju promenio. Taktičan do bola, on se slepo drži svojih principa koji mu onemogućavaju da se pozabavi oko peglanja svog žestoko oblaćenog imidža (u čemu je prednjačila isforsirana NVO histerija),  po kome je on postao personifikacija svih onih stvari koje je zapravo poslao u istoriju, dok su oni koji su u tome učestvovali preko noći postali uzorni Evropljani. Rešenje zagonetke popravke imidža u vizuri u kojoj je imidž nebitna stavka ne postoji. I kao što je u trenutku dok je vodio zemlju pronalazio mehanizme popuštanja koji bi mu sačuvali obraz (manjinska vlada, dobrovoljne predaje, smenjivanje saradnika poput Drakulića i nesrećne ministarke obrazovanja Čolićeve itd.), baš zato što se sad nalazi u prividno oslabljenom položaju to mu omogućava da od svojih stavova ne odstupi za jotu. Iako su ga politički protivnici i pro-zapadni mediji već nekolicinu puta sahranjivali i slali u političku penziju, Koštunica sigurno može da računa na svojih standardnih 7-10 % glasova koji neće biti bez težine pri budućoj podeli vlastodržačkih karata.
Stoga je jedini ishod fantomskih izbora koji se čini kao logičan velika koalicija DS-SNS uz funkcionalnu evropsku podršku LDP, mada treba videti još na koji će se način trenutna vlada raspasti, za sad to nije poznato ali je jasno da će taj krah veoma boleti. Marginalizovani i stigmatizovani  DSS ostaje u opoziciji bar još neko vreme, jer klima beznađa i apatije kvaziužurbanog tipa još uvek nije sazrela za povratak, do koga će sigurno kad-tad doći. U tome se ogleda i najveća tragedija političkog sistema Srbije u ovom momentu: u njemu postoji iluzija opozicije jer je njena glavnina zauzeta taljenjem sa vlašću, dok onemoćala država svakim danom pronalazi nove znakove pitanja na temu sopstvenog postojanja.

8 коментара:

Nebojša Krivokuća је рекао...

Ja bih samo da podsetim da se pre Kostunice jos 1 covek povukao, tj. predao pre no sto je gong odsvirao kraj runde: Milosevic je 2000. ko zna kojim ludilom zaveden raspisao prevremene izbore, uveren da ce pobediti bez muke. Zivkovic je pak u zimu 2003. godine vec pao zahvaljujuci neslozi u okviru DS, a mogao je elegantno da raspise izbore odmah nakon atentata i osigura vlast na duge staze.

I stvarno, ima li nekoga na politickoj sceni Srbije a da vec nije bio na vlasti?

Zoon је рекао...

Postoji jedno logično (ne baš lijepo i osjećajno ali ipak logično) rješenje zašto se Koštunica pravi lud (ili luđi nego inače) u posljednje vrijeme.

Zato što DS neće moći izdržati svoj mandat, a misli da će medijskim simulakrumom moći ublažiti propast. Mišljenja sam da se DS neće moći oporaviti od sopstvene vladavine barem 10 godina (dakle izbori 2012. pa do 2022), a sljedeće dvije godine su vrijeme u kojem je, dugoročno gledano, i potrebna jedna Vlada koja simulira (i još da misli da je to njena suština) evropejstvo.

Do tada će se mnoge stvari promijeniti. Čak im i veliki ''mega'' projekat poput Inđije grca u dugovima, sami su sebe pokopali, još im samo nedostaje Đelićeva nuklearka pa da prevaziđu komuniste-Maratonce koji trče počasni krug.Po meni, Koštunica danas kupuje sljedećih deset(ak) godina.

A možda se i ja to samo nadam... Jer ovaj narod se neće drugačije opametiti. Čak i to prilaženje Turskoj im više šteti nego koristi, a i to su pokrali od DSS (na NSPM je jedan od mlađih članova odbora napisao odličan članak o spoljnoj politici prema Turskoj još prije par godina).

Naravno, ovo je sve nagađanje, ali indikativno je da su se Koštunjavi i Nikolić našli baš poslije onog rasula u skupštini UN.

nasdvoje је рекао...

@Nebojša

formalno gledano: nije bio karić.

@Zoon

zanimljivo gledište, nisam siguran i da je verovatno. ipak sam bliži tvrdnji da se ovde u opoziciji zapatio "radikalski" sindrom: niko ne želi vlast. ne krivim ih kada pogledam šta će im ostati posle ovih koji sad haraju, pod uslovom da se ovi uopšte i povuku tamo gde im je mesto - u istoriju.

Bratislav је рекао...

Zar Karić nije bio potpredsednik Vlade u jednom trenutku?

nasdvoje је рекао...

jao jeste, ali ne potpredsednik već ministar bez portfelja kod mirka marjanovića.

my bad :)

ocean hillside је рекао...

svi su u Srbiji bili na vlasti, ali nikako nisu skontali kako da stalno budu na vlasti. a da naravno pritom ne moraju da urade ništa što će ih koštati sledećeg mandata. možda jedino G17, ne znam, oni opstaju uprkos svemu. Ali ja lakše mogu da zamislim NS i SNS, nego DS i SNS, kako nam šapuću iz Brisela gde Nikolić navodno šeta hodnicima. Mada s obzirom da su kod nas nacionalisti i levičari, ništa me neće začuditi. Ali da smo u problemu i da ćemo biti sve siromašniji, za to imam jasnije indikatore, nažalost.

nasdvoje је рекао...

neće imati dovoljno glasova koalicija NS i SNS, iako postoje indicije da će zajedno u pohode.

Boris је рекао...

"Mada s obzirom da su kod nas nacionalisti i levičari"

levica je nužno antišovinistička ali nije nužno anacionalna, naročito ne nužno antinacionalna

u svetu ima dosta primera za to ali i u našoj istoriji od Svetozara Markovića do Živka Topalovića.

mnogo veći problem ovog društva je to što se takve stvari smatraju čudnim, ali to je već stvar dugogodišnjeg ispiranja mozgova

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.