Diplomatz - Život je raj (Moonlee)

Poštujem Keanua Reevesa. Čitao sam da je jednom rekao da je kao klinac slušao Alicea Coopera. Zabezeknuta novinarka je osmehom ispratila ovo poveravanje. Ljubimac tinejdžerki joj je odgovorio: "Ne bi se smejala da si imala detinjstvo kao ja." Stresao sam se, osetio sam istinitost izrečenog.

S druge strane, u tom sjebanom detinjstvu (pretpostavljate šta sam tad slušao) uvek mi je bilo žao, kao, nosio sam neki žig krivice zato što su me ljudi percipirali kao nekog koji je sklon katastrofičnim razmišljanjima. "Nije sve tako crno", "Udri brigu na veselje" i slična verbalna lupkanja po ramenu bili su logičan ishod takvih rasprava. Duboko u sebi, znao sam da nisam crn iako sam pričao o crnilu, o onome što vidim oko sebe. Bitna razlika. Uz napomenu da sve ovo što nam se događa ni u ludilu nisam ni pretpostavljao. Stvarnost uvek ispadne zlokobnija i od najgoreg horora.

I evo nas sad, tu smo gde smo, svi sa po 30 i nešto godina na papiru i koju desetinu više na srcima. Faktički, pamtimo i teža vremena, pamtimo zločine, nepravde, bol i nespokojstvo godina za nama. Ali se čini da ovakvu depresiju ne pamtimo. Ljudi kao da su se zgužvali a nemaju snage u šakama da okrenu novi list. Boje se plastificiranog kartona koji označava kraj sveske.

U tom sveopštem strahu da se ne ponovi ono što se desilo, dešava se upravo ono isto što je dovelo do onoga što se dogodilo. Gubljenje zdrave veze sa realnošću, življenje nekih mediokritetskih sudbina, iživljavanje niskobudžetnih tripova. Sve sa ciljem da se dalje ne podnosi bol koji nije sublimiran, koji nas žive izjeda i sahranjuje. Bol koji boli dok škripimo zubima prihvatajući konvencije koje nemaju (ili ga tek selektivno imaju) razumevanja za takvo neprilično ponašanje. Gleda se šta je lakše, sutra ionako ne postoji - lakše je sedeti u mraku, nego ustati i upaliti svetlo. Lakše je prihvatiti izvesnu neizvesnost nego se kockati sa neizvesnom izvesnošću. Ako i vidim, rećiću "učinilo mi se", ako i čujem "kao da nisam čuo". Praviću se lud, to plaća račune.

Damir Avdić Diplomatz ne pristaje na uvrežene kalkulacije paleći svetlo života jedino dostojnog da se nazove tim imenom. Po sopstvenim rečima, on nije ni ljut ni ogorčen ali iz sve snage odbija da zatvori oči. Nekadašnji frontmen odličnog tuzlanskog "hard core" sastava Rupa u zidu (imam problem sa upotrebom hard core termina u ovom kontekstu - bend je bio prilično klešovski nastrojen, a Kleš nije niti će ikad biti hard core), koji je predstavljao jednu od onih zlatnih niti sjajne nezavisne sfrj scene u sitnim satima njenog postojanja, već više od pola decenije nastupa sam, opskrbljen gitarom. Posle početka na etiketi Slušaj najglasnije, Život je raj je njegov treći studijski album, drugi za izdavačku kuću Moonlee, smeštena na granici Slovenije i Hrvatske.

Svi koji su došli u susret sa ovim osobenjakom će reći da je sve što on radi pankerski nastrojeno. Tačno je to, do neke granice, ali Život je raj svojom svedenošću je pre svega izobličeni bluz života koji se ne miri sa svojom promašenošću, spreman da se uspravi i kada su svi (po)klekli pred iz-laganjima po-bednika. U fokusu ipak nije tuga već rezignacija, pomešana sa prkosom. Alhemijska snaga izgovorene reči u strujnom kolu zaseca zbrčkana maligna tkiva replicirajući tačkama na znakove pitanja.

Glavni problem koji postavlja ova ploča je otkriće da je tih znakova pitanja sve manje u svakodnevnoj kolotečini. Sklanjajući one verbalne ruke "Udri brigu na veselje" lupkanja, ogoljavajući licemerje u svojoj vulgarnoj nagosti, Diplomatz, na goriborovskoj talasnoj dužini, narušava učmalu idilu spaljenog tla škakljivim pitanjima postojanja. Na tapetu su "aktivisti" (Umreži se), nova pokolenja (Imam dvadeset i dvije), nostalgičari (Bratstvo i jedinstvo), svako od nas ponaosob (Život je raj).

U ovom egzorcizmu selinovskog tipa, i posle svakog prevrnutog intimnog kamena Avdićeva duša ostaje neokaljana. Život je raj je spomen-ploča na grobu pilićarske zavere ćutanja, ploča za svakoga i ni za koga. Ja sam je jednom preslušao. Dovoljno mi je.