El Secreto De Sus Ojos (Juan José Campanella, 2009)

Napuštamo Hong Kong i selimo se u Argentinu, kako bismo posvedočili još jednom u nizu produbljenih krimi-trilera praznika-za-oči. El Secreto De Sus Ojos, nasledivši simpatični japanski Okuribito,  je ovogodišnji dobitnik nagrade Oscar u kategoriji za najbolji strani film, i bogami, holivudska kasta nije nimalo pogrešila u ovom izboru.

Pre ovog filma, mislim da sam pogledao samo jedan argentinski film u životu i to davno, pre više od deset godina. Film je bio dobar, naziv sam mu nažalost zaboravio, radnja se dešava između dve porodice od kojih jedna ima grčko, a druga italijansko poreklo, pa se sad oni zakače više se ne sećam zbog čega. Ako neko zna o kom se filmu radi, neka javi. Ono što ja znam je da ovaj film neću zaboraviti tek tako.

Iako se isprva čini da je reč o onom za neamerička podneblja čestom igranju na kartu birokratskog filma koji zapravo ne ide nigde, pokušavajući da nam dočara godoovske muke u dočaravanju življenja na tačkama globusa koja predominantno nisu zaslepljena blještavim reflektorima spektakla, El Secreto De Sus Ojos se transformiše u suverenog igrača filmske delatnosti na retko primeran i pismen način. Ljubitelji latino strasti koja recimo krasi meni izuzetno dragi Como Agua Para Chocolate imaće čemu da se raduju, a svoju radost iskažu sa pokojom puštenom suzom u činu sveoslobađujuće katarze.

Snaga Kampanelinog rada ogleda se i u savršenom doziranju nekoliko planova priče od kojih je onaj institucionalni po kome svaka baraba može da računa na svoje mesto u birokratiji u ime ostvarivanja višeg cilja (ovog puta satiranja neželjenih komunističkih elemenata u društvu). Slično čileanskom adutu Toniju Maneru, i Tajna u njihovim očima sadrži u sebi dovoljnu količinu permanentno nagomilavanog benedetijevskog institucionalizovanog straha svakodnevnog življenja usled repetiranih vršljanja udarničkih sivih eminencija vlasti. Ipak i u takvoj atmosferi, kako ovaj film pokazuje, moguće je razvijati svoje strasti - da li je reč o fatalnoj ljubavi, radoholičarstvu, svirepostima, gledanju na prazno dno flaše ili stajanju na tribinama zavisi od ličnih ukusa i karaktera, još je Heraklit rekao da je tvoj karakter tvoja sudbina (a u Argentini iznimno popularni Ortega i Gaset to ponovio). Produbljujući tu tezu, ovaj film stoji na stanovištu da su strasti ono što čoveka čini čovekom.

Zato je izuzetno lepo biti čovek po gledanju ovog filma. Veliki pozdrav za prijateljsku Argentinu.