Evo jednog primera sitne solidarnosti koja mi je mnogo značila.
Naime, opet sam shvatila da je bicikl moja jedina sudbina, al mi je baš u tom trenutku pukla guma. Baš u trenutku kad su nam obećali Miholjsko leto, kad vetar duva taman da te ne obori, al da te rashladi, a sunce sija taman da ti je drago što si izašao, al da se ne znojiš ko svinjče, kad možeš i dugih i kratkih rukava pa ne moraš na bicikl u sportskoj uniformi u kojoj samom sebi izgledaš smešno, nego ko pošten civil u čemu oćeš. I to mi je teško palo, jer je bilo bar nekoliko situacija u kojima bih se osetila jača da sam mogla sebi da kažem: e, ko vas jebe, ja ću posle da se vozim!
Jer, da ponovim, ako to već negde ranije nisam rekla, bicikl pruža mogućnosti slične režiranju filma - da život ubrzaš, da kilo govana spakuješ u vreću od po kile, tj. da postaneš junak montažne sekvence (ono kad sitno životno zrno očas posla samelje ukusan lebac!), kad kretanje postane jednako sloboda (za ovo premotati na scenu u Ledenoj oluji u kojoj keva Kristine Riči, uvijena u šal, omršala, ispošćena posmatra jedru kći kako se, bez kočnica bajsom spušta niz strmu ulicu). Dakle, brži si od drugih, plus svi sviraju za tobom iako nisi dobra riba, čak ni u onom prikrivenom, hipsterskom smislu. I poštuju te jer si seo na to čudo koje te, brat bratu, nikud posebno ne može odvesti, te znači i zaista znači da se voziš i krećeš zarad pukog zujanja oko ušiju - pravi luksuz prostote duše!
Dakle, odlučim da ponovo dođem u to samo svoje stanje mira i radosti u kom ništa ne može da me dohvati već samo da mi prdne pod prozor, zaputim se s onom puknutom gumom do jedinog servisa u ovom našem delu grada. Jeste bila nedelja, al računala sam na nekog čikucu koji će da računa na mene, nedeljnog biciklistu koji će da bane baš tako negde posle ručka i zatraži pomoć. Ta tolkinovska očekivanja velikog toplog sveta punog prepreka al i jataka, grejala su me četiri autobuske stanice dok su kraj mene promicali autobusi i kola, onom ležernom brzinom kojom se nedeljom voze ovi sa zdravim gumama.
Tad sam došla do benzinske pumpe i već mi je bilo sumnjivo što se servis nikako ne pomalja, počela sam da sumnjam u svog boga zaštitnika nedeljne opravke bicikla i pomislila da mi je usput promakla ta skretnica, da servis više ne postoji, pa sam počela sebe da preispitujem dal sam putokaz za servis videla prošle ili pretprošle godine kroz musava stakla triesdvojke. Zastala sam da pitam radnika na pumpi kolko još do servisa, računam, i on se bavi nekakvim točkovima, a oni su među sobom pajtosi, znaju. On nije znao, al mi je u pomoć pritekao jedan bradonja što se upravo spremao da krene svojim skromnim motorčićem. Odma me je zainteresovano pitao "šta mu fali", pokazujući na moj ranjeni bajs. Dok sam mu objašnjavala kako je sve počelo od tatine opaske da imam lažne ventile za bicikl, koje će on da zameni za prave (kasnije sam shvatila da je ovo način da ostanemo u kontaktu nakon selidbe i razdvajanja, kad su svi ventili već bili nadomak prskanja), pa se dalje razvilo u simptome puknute gume, čova je pažljivo i saosećajno slušao našu ispovest onako kako ni psihijatar ne gleda pacijenta, pa mi pokazao niz put i rekao da imam da idem još dve stanice do servisa, ako je serviser danas uopšte tamo. Zahvalim se i poguram dalje. Nisam hodala ni pet minuta, kad eto ti bradonje ide iz suprotnog smera i kaže brži je, motorizovan, da ja ne idem tamo džabe, odvezao se da proveri da li je servis otvoren i vratio se da mi kaže da nije. Ja tu stanem, guma se slegne, a srce mi poskoči. Puno mi je srce kako nije bilo nedeljama unazad. Čika na nekakvom Tomosu (recimo) i ja, svako na svojim putanjama i jedan odluči da se vrati. Možda me zajebao Tolkin, al nije Veljko Bulajić! Majke mi mile, pogodio me neki bulajićevski metak - dva vojnika, i zdrav se vrati po ranjenog, iako zna da ga to usporava u odstupnici. Ok, preterujem, znam, znam, ali pustiću sebi malo na volju. Možda i ne...
Jer, onda se parkirao bradonjica sa strane, preko puta mene, jer je došao iz suprotnog smera. Motorče mu je i dalje brundalo, kola su povremeno promicala između nas i štucala preko ležećih policajaca, nas niko nije spominjao, al smo se dovikivali preko puta. Pitao me: Šta ću sad i kolko imam do kuće, voleo bi da mi pomogne, kako da guram bicikl sad po suncu, al to je sve što je mogao da uradi. Ja mu kažem: hvala vam (care!) On mi klimne i ja krenem polako nazad. Skroz lako.
Osim toga što sam se rešila te sulude misli da nas ovi na motorima mrze više od ovih u kolima, mislila sam - jer ih podsećamo na njihovu reptilsku prošlost, taj dan mi je bio jako jako jak.
Shvatila sam da ima jataka, po ovim gradskim planinama, ima jataka, samo ako se zaputiš, makar bez vazduha u gumama. Stanicu po stanicu.
p.s. rešenje koje mi je slučajno ponudila mama: otšrafi taj točak i odnesi ga u grad, nek ti promene gumu! tako ćemo malac...
Постови
