Igranka bez prestanka

Već sam na jednom mestu pisao o svojoj opsednutosti određenim video igrama ali čitava ova kalendarska godina kao da je dala zamah i novo, produbljeno značenje stare strasti. To je ujedno i razlog nešto slabije frekventnosti novih unosa na blog, što je tendencija koju su malobrojni ali dragoceni čitaoci do sada već primetili.

Kao što rekoh, počelo je početkom ove godine, jedne subote, kada su se nasdvoje šetali po gradu, uplatili tiket na kome su se kladili na našu rukometnu reprezentaciju iako je dovoljno primamljiv bio i +1 hendikep na nas, što se kasnije pokazalo kao dobitna kombinacija, pošto se meč završio nerešeno (ali lako je biti general posle bitke). Svejedno, sa gomilom jeftinih knjiga koje odonda niko nije pogledao te grickalica koje su nestale brzinom svetlosti dođosmo u moju jazbinu da posmatramo krucijalni rukometni meč. Po nekom difoltu sam malo pre meča bazao po netu da ubijem vreme i zatim naleteo na Demonoidu (za koji postoji link sa desne strane koji vam neće pomoći ako niste član, mora neko da vas pozove a da to nisam ja, jer ja ne mogu) na igru Cooking Academy 2, koja je već po svom sinopsisu obećavala dobru kulinarsku a virtualnu zabavu.

Na poluvremenu napetog meča startovao sam igru koja je svojom atraktivnošću smenila sam meč na skali pažnje svih prisutnih, od kojih se samo za mene može reći da sam ljubitelj video igara. Sledećih nekoliko (možda i čitavih deset) sati smo zaboravili na vreme i seckali, gulili, rendali, pržili, pekli i mazali specijalitete sa svih krajeva sveta. Iste večeri sam se vratio na Demonoid i od dobre duše Adnana koji je postavio ovu igru skinuo još nekoliko desetina sličnih zanimacija koje su mi potpuno zaokupile duh u narednim mesecima.
Na tronu su se smenjivale Cinema Tycoon 2, Fab Fashion, Be Rich i Road to Riches da bi zvezda druge ruke postala sjajna Party Down. Sve ove igre imaju jednostavan zaplet koji vas stavlja u poziciju upravnika bioskopa, modnog kreatora koji spašava planetu od estetski nastrojenih vanzemaljaca, pohlepnog brokera nekretnina ili pak preduzimljivog gazdu špediterske firme, dok je Party Down igra sa holivudskom pričom koja vas smešta u ulogu konobara koji preko uslužnih delatnosti traži svoj prolaz u filmsku industriju.
Bilo je tu i dosta đubreta ili naprosto osrednjih ostvarenja kakvi su uglavnom svi kvizovi (prelaki), voćne varijante Tetrisa (Juice Mania) ili raznoraznih budalaština koje ne vredi ni pominjati.
Mnoge od tih igara čekaju svojih pet minuta kako bi bile testirane. Vremenom, posebno nakon gledanja sjajne serije Play Value, pažnja je okrenuta ka strateško-platformskom serijalu Chocolatier čija su dva dela odmah zarobili moje vreme, srce i dušu. Male formatom (ne više od 30 MB svaka) a bogate sadržajem, delovi ove igre su vas stavljali u ulogu direktora firme za pravljenje čokoladnih đakonija na putu ka reafirmaciji imena nekad slavne firme. Obaveza vam je da po čitavom svetu kupujete sastojke na pijaci, ulažete u nove fabrike te prodajete proizvode u specijalizovanim radnjama koje su takođe na prodaju. Celoj priči je dodata nota melodrame pošto je vaš zadatak i da pomirite zavađene strane u sukobu članova porodice koja je vlasnik firme, a koji vam svi odreda iskrsavaju pred oči tokom poslovnih putovanja sa svojim malim željama koje treba, poput glasnika, da im ostvarite.

Naoko jednostavna, a vrlo kompleksna i savršeno urađena, Chocolatier je igra koja mi je pružila mnogo veselih i razuzdanih časova. Zahvaljujući satima i satima provedenih u potpunoj udubljenosti bio sam mnogo srećan kada sam ih završio.
I taman me je pustila ta groznica. Povremene krize sam rešavao glupim on-line igrama i tradicionalnim Freeroll turnirom na Carbonpokeru u 3 i 15 posle ponoći desilo se novo navlačenje sa za sad nesagledivim posledicama. Obožavam košarkaške igre odvajkada a u odnosu na previše detaljan prilaz materiji koji krasi ostvarenja iz serijala NBA Live, uvek sam bio fan arkadnog tretiranja viđenog u klasicima kao što su NBA Jam ili besmrtni Rupa i, nešto kasnije MAME klasik Street Hoop. Sticajem internetskih okolnosti nabasao sam na Freestyle, online igru koja me je malo približila izrovarenoj psihi dugogodišnjih igrača poznatih multiplayer naslova kao što su WoW ili CounterStrike.
Posle besplatnog skidanja igre od 613 MB, otišao sam "malo da probam" i igrao utakmice čitavih 20 sati. O bolu koje su pretrpele moje izranavljene jagodice bolje da ne pričam. Freestyle je odlično urađena arkadna simulacija ulične košarke u kojoj vodite jedan karakter. Posle prolaska tutoriala u kome savladavate osnove i misije u kojima se malo uvežbavate sledi prava stvar - multiplayer opcija u kojoj možete igrati basket 1-na-1, 2-na-2 i 3-na-3. Što ste uspešniji imate više poena koje koristite da kupite odeću ili da se igrački usavršite učeći razne korisne tehnike. U vašem dosijeu ipak stoje samo podaci iz mečeva koje igrate 3-na-3, tu je vaš sezonski odnos pobeda i poraza, procenat šuta i ostale statističke zafrkancije.
Istovremeno igrači prelaze nivoe i nakon što dođu do 16, postaju tzv. profesionalci. Uprkos svojoj zaraznosti i kvalitetu, igri se mogu uputiti i zamerke, kao što je prisustvo hakera koji zloupotrebljavaju brzinu svoje konekcije zarad preimućstva u meču i generalno neuravnoteženu sinhronizaciju pokreta za šta se opet može okriviti konekcija i njena brzina, što je u ovako sofisticiranim stvarima od suštinskog značaja.

Pošto sam prvi put uspeo da shvatim osnove, obrisao sam svoj karakter i počeo ispočetka. Igram na mestu beka i najbolje se snalazim na mestu asistenta, što znači da moram u timu da imam ili šutersko krilo ili nadmoćnog centra. U drugoj inkarnaciji uspeo sam da sakupim sedam pobeda uz čak 25 poraza od kojih su neki posebno bili bolni. Ali, spreman sam da još dosta vremena posvetim Freestyleu, i to sa prijateljima u timu. Poseban šou su likovi tamo. Odlično sam se slagao sa jednim Filipincem, primećeno je brdo Litvanaca, Letonaca i Estonaca, a ne zaostaju puno ni Turci, mada čini se da odokativno Amera ima najviše.
Obavezno probajte i, još obaveznije, pazite.
O negativnim implikacijama gaminga ne treba puno trošiti reči, o tome su već dovoljno rekli raznorazni roditelji i ništa manje primetni dušebrižnici. Zaborav realnog života kao posledica usisavanja vremena u crnu rupu ništavila, asocijalnost, zaboravljanje osnovnih telesnih i higijenskih potreba, bekstvo iz socijalne okoline te pojačano konzumiranje nikotina i kofeina su samo neki od simptoma.
Sa druge strane, osim što se na ovaj način vreme troši kreativno i uz neprekidnu kontemplaciju i korišćenje inteligencije, efekat gaminga se može osetiti i u džepu - ako ništa drugo, ovako sam uštedeo skoro dve plate a da se maltene ničega nisam odricao.