Jebo vas Žižek

„Mrzim studente, oni su (kao i većina ljudi) uglavnom glupi i dosadni.”

(Slavoj Žižek, iz intervjua za nedeljnik Vreme)

Rečenica ovog vajnog filozofa, iskrenog cinika, samozvanog perverta svakako je cenjena zbog svoje iskrenosti i ničim obuzdane bahatosti. Ali, vrednost ove iskrenosti se iscrpljuje u činjenici da je to iskrenost jednog detektora laži. Tj. osobe koja svojevoljno pristaje da bude usta inače lažljivog i licemernog vremena. Što laž samo produžava, čineći ovu iskrenost njenim sastavnim delom i pragmatičnim vicem na pauzi za ručak. Svaki prost čovek pomisliće da Žižek priča o nekom drugom dosadnom studentu, a ne o njemu koji je tako zanimljiv. Svi se smešimo na vic, jer bi u protivnom značilo da smo se prepoznali. Ko je dosadni student u ovoj vickastoj priči i dete da mu se professor, gospon Žižek oduži za par sati sna koje je uplatio na državnom pojilu na kom gospon Žižek takođe sisa.

Zapravo, reč je o vremenu u kom se profesori (uostalom, kao i lekari), u ime neke više nauke, nedodirljive sfere sedefaste mudrosti odriču inicijalnog motive svojih profesija, težeći nadobudnoj, nacisoidnoj samostalnosti intelektualca, veštaka (takoreći forenzičara misli) iz koje sa prezirom gledaju na svoje pacijente, takoreći učenike, jednom rečju bolesnike. Koji dolaze po svoju dijagnozu i po sertifikat da su od bolesti, tj. neznanja izlečeni. Jadno nam izlečenje. Za glupost, u ova divna vremena, barem nikom ne moramo da platimo te silne novce i budemo popišani kao dosadni sagovornici. Zuriš fino u svoju tabulu razu, ko DJ u svoju konzolu i sviraš muzikom najtalentovanijeg tamburaša. Jedeš svoja govna. Mesto da plaćaš da, u smokngu, za stolom, kusaš postavljena.

Dakle, nije reč o ljudskom priznanju, već o intelektualnoj mašini prikačenoj na debelo crevo društva, parazitski ušuškanoj u anus akademske guzičetine u koju se čvrsto zabola zahvaljujući pukoj veri savremenog društva u slobodu i nedostižnost individualca intelektualca, na koju se studenti skupljaju ko muve gladne intelektualne probave, a ne znanja i akademskih noša u vidu loža. Jer, Žižek, ako već tolko mrzi studente, te ako su mu dosadni, može fino da ode u zalazak sunca. Al, jebiga, treba mu kvorum.

Zdravo za gotovo se uzima činjenica da samo učiteljica u obdaništu i osnovnoj školi mora da se pridržava nekakvih pravila u odnosu prema deci. Ako smo odrasli, te ako gospodin Žižek i njemu slični ne uviđaju da su, prihvativši posao profesora po kodeksu svog zanimanja obavezni da rade, a ne da im bude zanimljivo, da podučavaju, a ne da se šepure, onda bi bar neki savez studenata mogao da traži svrgnuće profesora Žižeka ome je tako prokleto francuski dosadno da u slobodno vreme može da se snima kako satima pluta po bezimenom jezeru analizirajući holivudske klasike. Samo zbog ovakvih likova, priželjkujem treći svetski rat.

Zaista je nejasno zašto se u vreme kad se nadiže tolka halabuka oko svakog, i najmanjeg kršenja ovih ili onih prava, nikada ne poteže pitanje bahatosti intelektualca u državnoj, dakle javnoj, da ne kažem komunalnoj službi. Sede po Savetima, Direkcijama Kurca i Palca, a onda, u intervjuima seru kako im je dosadno. Sine, idi kopaj, zabavi se. Ne, toj zaštićenoj vrsti je dozvoljeno baš sve. Da sere po studentima, da ne dolazi na predavanja, da iznajmljuje studentske prostorije, a sve mu se to toleriše jer je bokte pametan, uman, zanimljiv. Jer, se dokazuje na drugim poljima (pisanje knjiga, serkanje po TV emisijama, te promišljanje našeg doba, i ostalim vremenskim prognozama). Najbolja vajda od te bratije videla se na primeru baš svekolike ekonomske krize. Okupili se svi ko na sahrani, pa drže posmrtne govore I, gramatički rečeno, bivaju pametni. A, što ne beše, bejahu, bejasmo… Deklinacija, sedi jedan! Svi smo pričali o ekonomskoj krizi kao povodu da se preispita naše ponašanje u ekonomiji, al retko ko poteže suštinu plaćanja tolkih pametnih TV gava, profesora I intelektualne elite koja se vazda skuplja ko lešinar da oglođe leš i pokupi napojnicu.

E, pa, godspodo, ako nećete da postojite u toj tako gadnoj i prizemnoj realnosti kao što je studentska učionica, ako su vam tolko tanki i prozaični studentski radovi, dete se lepo sklonite i ustupite to radno mesto nekom drugom pedagogu. Vas država ne plaća da budete sedma prostorija iz narodne bajke koju mali glupi Perica (koji je, btw, platio boga oca da uopšte u tu zgradu uđe s knjigama pod miškom) ne sme da uđe jer će da ga, tako prostog i nezanimljivog proguta mrak. Kalite se na drugom mestu, o svom trošku.

Gospodin Žižek, kao i većina profesora na fakultetima i masterima flasterima, uprkos svojoj inteligenciji, propušta da shvati najjednostavniju stvar, a to je da njihov posao profesora nije povod za ćaskanje sa zanimljivim ljudima, pred kojim će moći da nađu dovoljno jak i inspirativan odziv na svoja promišljanja, već poziv, baš kao i bilo koji drugi u kom, osim narcisoidne zabave i duhovnog uzdizanja postoji nešto što se zove dužnost i obaveza.

Dosta profesora ponaša se prema svojoj katedri kao prema sopstvenoj prćiji, pri čemu su studenti kakve pčele radilice koje treba da zgušnjavaju vazduh oko njih, da ne priča u prazno. Intelektualni pornografi, u stanju su, da na časovima tipa masovnih medija kenjaju o pogubnosti turbo folka na mentalno stanje nacije, dok ispod stola spremaju torbicu i popravljaju podvezice da se za koji minut, baš ko Ceca, nađu na drugoj tezgi i odigraju intelektualni trbušnjak. Tezgareći po zemlji i regionu, kurvajući se po okruglim stolovima, Savetima Festivala, Udruženjima Šarenih Papagaja i ostalim Štajgama, gospoda ne menjaju čak ni kravate i gaće. Mesto novca međ sise i međunožja, utačinju im, uturavaju i zavlače pohvale, ponude u vidu priloga Enciklopediji, Antologiji i ostaloj papirnatoj Serologiji. E, pa gospodo, ajte bar plaknite usta. To što se akate po svetu ideja i promišljanja, ne čini vas ni malo manje probitačnim od Cece ili koje druge svatovske svrake. Ona bar peva mladencima, vi ih svojim predavanjima unapred sahranjujete.

Prihvatanje ovakve bahatosti, suštinskog bezobrazluka i nepoštovanja od strane jednog intelektualca koji se, sticajem okolnosti, našao u ulozi pedagoga, koji tako mondenski mrzi svoj posao, nikako nije samosvojna pojava, niti nepravda nad nevinim žrtvama. Studenti, ljudi koji dolaze na fakultet ili polažu ispite kod ovih ljudi u stanju su poricanja. Recimo, spisak njihove ranjivosti nemerljiva je, ali su ovu bahatu penetraciju spremni da otrpe svaki put kad se profi intelektualno nadigne. Recimo, neće otrpeti mržnju neke ulične bitange koja bi mu (ili joj) dobacila da je ružan, stoka, žensko, ciganin ili siromašni goljo. Ne trpe da neko kolje živinu, muči decu ili ubija susedno pleme. Gledaju ga s visine i tvrde, to je izmanipulisan, mržnjom zadojen, niski stvor. Za to vreme marljivo rade na masteru kod nepostojećeg profesora koji se svako malo pojavljuje po nedeljnicima dolivajući ulje na vatru i redovno kupeći svoju profesorsku platu.

Ne uklapa se u njihovu krajnje ranjivu auru koja vibrira na niz političkih i društvenih problema. Možda svaki od njih misli da Žižek ne misli na njih, ili da bi profesor koji im na faksu predaje došao na svoj čas mesto što šalje asistenta, kada bi samo on jedan sedeo u učionici. Možda misli da su te reči metaforične, da se odnose na nekog drugoga, da je reč tek o ideji i provokaciji vickastog intelektualca. Ali, dokle na ideje odgovarati smeškom, na metaforičnu mržnju intelektualnim odobravanjem osobe koja kapira vic? Poučno bi bilo reći: ne kapiram. Jedno, za svagda. Jer, kad ste zadnji put sreli osobu koja ne kapira vic? Svi ih razumeju, što znači da se uvek odnose na nekog drugog. Ali, na koga?

Intelektualce često, usled nekog straha da ćemo ispasti glupi u društvu odbijamo da shvatimo doslovno, te da reagujemo odmah, ko što bismo reagovali na uličnog psa koji nas pojuri. Čisto fazona radi, ajd da shvatimo doslovno njihove velike misli.

Jer, većina njih jesu profesori koji, pod izgovorom da nas uče da mislimo i da učimo, mesto da nas uče tamo neke glupe i sažvakane sadržaje koj su napisale tamo neke plaćene budale (ko da su oni tu s marsa pali), ne rade baš ništa. Profesorski posao im je tek tezga, mesto za razbibrigu, socijalni status. I iako se na sve strane priča o profesorima koji primaju mito, svi žude za onim velikanima zbog kojih se upisuju masteri i ostala skupa prodavala magle, samo da te profesore ni ne vide, ili da sede na njihovim časovima kako bi im ovi rekli da ih mrze i da su im dosadni. Plaćamo mistifikaciju.

Ima i onih koji su u stanju da na svojim predavanjima pričaju ama baš o svemu, samo ne o onome zbog čega su tu. I stalno imaju neki izgovor: kako mi da učimo, kad je napolju onolko sranje, dušice male napaćene, mi smo ovde jedini normalni. Daj otkaz, sine! I da se nosiš sa svojom šezdesosmaškom pričom kad su profesori bili izvor inspiracije za mlade, lelujave studente koji su na faks dolazili po vođu, studentskog glavešinu i profesorsku maticu. Jasno je da se u svakom sranju, profesori uvek izvuku. U mojoj pobuni, prvi bi ti leteo sa sve svojim lančanim staništima po anusima ujedinjenih akademskih pojilišta. Sine, radi svoj posao ili radi iz ilegale. Ne fingiraj da ti je učionica Če Gevarino sklonište, a mi tvoji jataci kad nas posle tapšeš po ramenu i pozivaš na parti zvani master. Da ponesemo svoje piće, razume se, vredno hiljade evra.

Kao da pedagogija više ne postoji kao profesija, da je podučavanje bilo čemu toliko potcenjeno kao veština, zanimanje i zanat da do izražaja dolazi samo u američkim filmovima što se dešavaju po državnim školama za siromašne i skrajnute luzere. Svi ostali fakulteti, podrazumevaju (iako to ne govore) da, čim si imao da iskeširaš tu godinu, nije ti frka da slušaš o menopauzama ocvalih intelektualki i jebačkim intepretacijama Kamija. Da masiraš bolna mesta napaćenih disidenata na državnoj plati. Tolko penzionisanih buntovnika da ti se smuči. Preneli sav tovar na polje ideja, pa još tebi seru da si im dosadan. Dok seru o stanju u zemlji, cereći se zajedno sa studentarijom na račun dosadnih profesora koji se ne kupaju, koji unjkavo čitaju predavanja i zadremaju dok student čita seminarski, ne rade svoj posao. Misle da je dovoljno što su prosto tu. U pauzi između dva intervjua. Ne znaju osnove, a seru o finesama.

U životu se plaća da bi sedeo preko puta neke umišljene intelektualne budaletine koja će da te gleda s visine i da prezire svaki trenutak koji provede s tobom kad bi mogla biti na nekom okruglom stolu dudlajući kisele vode dok sere o nestašici i mašta o jebanju s intelektualnim srodnicima, o zadnjicama stišnjenim u akademske futrole i jeftine poveze za diplomski iz glupog kopi centra. Podučavanje je tolko malo vredno, svi bi da saslušaju studenta samo ako je ekstra talentovan, zanimljiv, uzbudljiv. Potcenjuju lika koji bi prosto da diplomira. To je tako beznačajno. Iako godinama pečatiraju mozgove, dižu nos nad formalnostima ne shvatajući da žive od najveće formalnosti na svetu, a to je obrazovanje. Ni u jednom poslu, kao u visokom školstvu nema tolko licemerja. Ovi peripatetičari na baterije love talente na struju. Iskreniji od Žižeka je onaj ovčar što čuva ovce negde u Gornjim Leskovicama, koji strujom ogradi livadu, pa legne da odmori. Bar ne simulira interakciju.

Uzbuđenje koje tolko ovim profesorima i akademicima fali u životu (očigledno) nadoknađuje se mistifikacijom predavanja, sopstvene ličnosti (odsustvom iste, objavljivanjem isključivo preko prisustva asistenta itd.), umesto da se svoj pedagoški posao shvati kao poziv i profesiju. Kao stolar. Tako foliraju i lekari, pečatiraju recepte, a onda jurcaju na mesto gde ZAISTA rade. Kao i lekari, profesori isto tako znaju da postoji razlika kada srce stane metaforično i stvarno. Postoji li dosadna bolest, gospodo lekari, kad toliko trčite da lečite one zanimljivije pacijente?

Onda dolazimo u paradoksalne situacije da dođemo u biblioteku gde su sve vrednije knjige i skripte na duže zaplenjene kod ovih velikana. Bibliotekar šapuće dok to izgovara, kao da su, u slučaju višemesečnog zaduženja profesora iznajmljene da reše problem bele kuge ili predstojeće apokalipse, te vi, sa svojim tričavim, čisto formalnim ispitom možete i da se snađete na drugoj strain (prodavnica knjiga je takođe u zgradi ovog hrama znanja, sastavio ju je vaš profa, od onih knjiga koje već godinama drži u svom posedu).

Retki su profesori (a imala sam priliku da sedim na predavanjima tri ili četiri takva predavača) koji ne moraju da otaljavaju, da se pretvaraju, da foliraju, da oko sebe dižu famu. Koji prosto rade svoj posao,a entuzijazam ne dolazi uvek od tolko željene inspiracije, već I od prostog rada i posvećenosti. Iskrenosti prema formi, zaduženju. O, da.