Love is All - Two Thousand and Ten Injuries (Polyvinyl)

Iz nekog sumanutog razloga, švedski sastav Love is All me momentalno podseća na grupu Gossip iz perioda dok je još valjala. Kao štab Beth Ditto nekada, i ovaj sastav šatro poetičnog a zapravo retko neinspirativnog imena vraća u fokus neobičnu važnu činjenicu u pogledu "indie" bendova - moć da se na jednostavan način bude efektan a da to ne zvuči bazično, i još važnije, dosadno predvidljivo. Nešto kao ona situacija kada se lupiš po čelu na nečiju genijalnu ideju, i zapitaš se kako se sam toga nisi setio kada je bilo toliko očigledno.
Ovo je geteborškoj grupi treći album, i ujedno i moj prvi susret sa njima. I dok današnje relativizujuće doba karakteriše pregršt "alternativnog" kukolja u diskografskim silosima, LiA predstavljaju dobrodošlo žito, sazrelo za pravljenje zvučnih poslastica. Delikates ne čini samo kvalitet osnovnih sastojaka, već njihovo vešto kombinovanje.
LiA zvuče prilično iščašeno, sa jedne, a potpuno konvencionalno, s druge strane. Sviđa im se post-punk muzika, prelivena slojem melodije taman toliko da ne iziskuje preterani slušalački napor. Izražen ludički momenat u njihovom muzičkom ispoljavanju duhovnosti i jeste ono što ih izdvaja od većine anemičnih i sterilnih bendića na koje se lože svi koji bi da budu drugačiji iako su isti. Instrumentalno gledano, u ovoj smesi je sve ekonomično raspoređeno, pa ima mesta i za blago retardirane gitare, provale saksofonskog ludila, mestimičan kabaretski ugođaj i razne druge male lucidnosti, uverljive u meri da se može govoriti o pravoj produkcijskoj raskoši.
Čak je i za današnje prilike lako uočljiva prepreka zvana vokal uspešno preskočena. Veštičasti glas Josephine Olausson dalji je rođak katatonične raspuklosti i pripite životnosti Cerys Matthews, a čak je i nehajni, tvrdi britanski akcenat dobro pogođen. No, šampion u svim kategorijama je basista Johan Lindwall koji svojim suludo popaljivim (disko?!) deonicama predstavlja i krvotok i žilu kucavicu benda kroz koje se pomaljaju dobrodošli zraci Sunca. Prvenstveno zahvaljujući njemu i njegovom gruuuvu, LiA istovremeno i sirovo roka i nežno tera na pokret. I zato i podseća na gorepomenute Gossip ali i još neke novonovotalasne heroje koji su se prebrzo ispumpali (Franz Ferdinand pre svih).
Love is All potpisuju kolekciju krcatu pesmama koje je teško pevati, nezamislivo neprestano slušati, ali ih je lako zviždukati i odmotavati u glavi pošto ih jednom čujete. Za ovaj par ušiju, sasvim dovoljno od jednog "indie" benda.

Ifwhen - Null Set EP (Clairecords)

Wake Like Bishops by ifwhen

Radoznale glave kojima nikad nije dosta slušalačkih čuda i iznenađenja svakako bi trebalo da obrate pažnju na njujorški sastav Ifwhen. Nastala na pepelu sastava All Natural Lemon & Lime Flavors (ime koje bi trebalo nešto da znači ljubiteljima shoegaze zvuka), ova grupa je aktivna već nekoliko godina unazad, a 3. maja se vraća na diskografske police posle dvogodišnje pauze.
U pitanju je trio predvođen osnivačem, pevačem i gitaristom Mercom, koji ne krije dobre odnose sa Oktopusom, producentskom polovinom jednog od najuticajnijih bendova dekade - sastavom Dälek, čija saradnja seže još od vremena All Natural Lemon & Lime Flavors. Uostalom, poslednji studijski napor Ifwhen pre ovog bio je upravo split sa gnevnim, soničnim hiphoperima. Zato nije preterano iznenađenje ono što zatičemo na novom izdanju u vidu četiri nove kompozicije.
Iako je naizgled teško donositi zaključke na osnovu samo 16 (i sitniš preko) minuta muzike, nesumnjivo je da je Ifwhen jedan od većih izazova sa kojima se ove godine suočio ovaj par ušiju. U klasičnom šugejzerskom maniru lelujava, a opet čvršće strukturisana forma kompozicije u odnosu na pionire žanra, zahvaljujući upotrebi ritam mašine i mnogobrojnih semplova, Ifwhen su iznedrili kratko diskografsko parče koje je po preovlađajućem broju merodavnih parametara unikatno u recentnoj muzičkoj ponudi.
Kao My Bloody Valentine koji trpi žestok napad migrene, te ima đavolski problem sa orijentacijom u prostoru, Null Set EP je, kao prilično kakofonična (ne u abrazivnom smislu te reči) i tupo izlivena zvučna slika (recimo u obliku magličastih mash-up obrisa), posve iščašena vožnja po podsvesti, u kojoj ne važe uobičajeni zakoni psihofizike. Ifwhen odbacuju zdravorazumski kauzalitet, nudeći konfuziju kao vrhovni princip življenja (dakako u čistijoj formi u odnosu na blaženopočivši The Angelic Process), što, avaj, uopšte nije daleko od istine.
Oktopus je ovog puta radio miks, dok je produkciju potpisao sam Merc. Grupa ovim malecnim izdanjem najverovatnije neće brojčano proširiti svoju fan bazu. Nakon svega što se moglo čuti, ambicije tog tipa sigurno nisu u prvom planu, ali će Null Set EP učvrstiti položaj benda u oazama poštovalaca raštrkanih od SAD do Japana.
Linked by ifwhen

Indi horor frik šou

U poslednje vreme, spotovi novijih indi pop rok bendova često su oblikovani kao kratki horor filmovi. Doduše, amaterski umetnički horor filmovi koji više vuku na Linča nego na, recimo, Vesa Krejvena. To mi je bilo čudno, pogotovu što su melodije uglavnom pevljive poskočice ili nežne pesme koje, tako izgleda, iz čista mira, prave izlet u vizuelni užas. Al, opet, bilo mi je čudno, jer u većini tih slučajeva deluje kao da su bendovi, našavši se na brisanom polju na kom se ne zna kome smeš da poveriš svoje emocije u formi pop pesme, a da ih ne zloupotrebi pokušali na jedan pa malko veštački način da posade trnje oko svog inače savršeno negovanog vrta.

Naime, horor u većini tih slučajeva, a sad mi padaju na pamet spotovi Grizzly Beara (za Two Weeks), Born Ruffians (za I Need a Life) ili Blood Surfersa (za Swim) nastupa kao plod nekakve histerije, nasilnog izbijanja u polje začudnog, a ne kao plod nekog dugotrajnog tihog vrenja i prisustva mraka koje se vezuje za horor. Oni kao da su nastali usled silnog prisustva svetla, onog sunca koje trpi Kamijev Strnac i koje na kraju romana optuži što je izgubio nerve i ubio čoveka. Ali, spolja gledano, jeste u pitanju horor, odnosno pre flert sa istim.

Ovakav flert sa mrakom nipošto nije slučajna pojava. Ako se bolje pogleda užas koji je nekakva premisa horora, preselio se iz dubine na površinu. Užas je danas manje povezan sa onim dubinskim, podsvesnim strahovima i demonima koje su isterivali stari majstori – npr. strah od smrti. Danas su te dubine napuštene, one su sablasne jer su ih i demoni, napušteni od svojih isterivača napustili. Pohitali su dakle na površinu. Ima ih u kremicama za lice, u izlozima kafića i butika, u osmesima, u modi.

Površinske slike su postale toliko dijabolične, bolesne, agresivne, a emocije u svakodnevnom saobraćaju od čoveka do čoveka toliko sablasne i morbidne da je možda ovakvo pribegavanje hororu kao katalizatoru te površinske histerije kod ovih indi pop bendova nekakav prirodni put.

Sa gramatičke strane žanra gledano, većina ovih spotova deluju prosto kao neprijatnosti, gafovi, neuroze. Njima fali gradacije i tajne koju tradicionalni horor u sebi poseduje, ali im fali i agresije i gadarije koju poseduje moderni sado mazo horor tipa Slagalica strave, Hostel itd. Ovi indi pop horori deluju između. U njima nema dovoljno užasa i teskobe da bi pripali drugoj grupi, ni dovoljno dubine i univerzalnog da bi pripali prvoj.

Oni su prosto podrig pop kulture, ostaci nesvarene hrane poluzaspale generacije konzumenata. One koja sebe beznadežno nudi gledaocu na tumačenje. Njeno ime je prosto histerija i flert. Suvišak značenja i vremena. Želja da se dospe u pakao, jer se raj odavno napustio. U ovim se spotovima vidi i neodlučnost - zapravo, oni se nadaju da će neko da zavoli i rastumači njihov užas i vrati ih u lepotu. I taj se vapaj vidi. Nastali su na pola puta od svesti da lepotu nisu našli, pa su zagrabili da utonu u užas, ali izgleda da i užas treba da se zasluži, isto kao i lepota. Eto, u toj sredini između lepote i užasa oni (a i mi s njima) smo zaglavljeni. A, da jesmo, svedoče na pola odrane cure i momci koji se do pola spreme da fasciniraju, a od pola da zastraše. Igraju na obe karte, jer nemaju više ni jedno ni drugo. Ne žele da ih neko odma svari, al ni da ih ispljune. Ove do pola obrijane glave već deceniju unazad viđam kako se kuvaju u sopstvenim torbama, neseserima, kako do pola plaze zmijski, a od pola mrtav jezik Trnove Ružice koja traži da je oživi bajkovito žvalavljenje sa zalutalim, dementnim princem. I menjaju mišljenja - lepo im je ružno, da ne ispadne da su emotivne pičkice, a ružno im je lepo, da ispadne da imaju muda. I tako se zbrkaju do zla boga, prefarbaju se svim mogućim bojama, da i sebi i drugima zamaju trag. Da izgledaju kao tajna. A, tajne nema, jer nema šta ni da se sakrije, samo pozerska grimasa odglumljenog Ničea, Hitlera, Linča ili kog god drugog zlog baje. A, ni od lepote, ni od užasa ni traga.

The Whirling - Faceless Phenomena (Eisenwald)

Obično se prvo pomisli na Norvešku kada se pomene black metal, ali i druge skandinavske zemlje, dakako u manjoj meri, imaju svoje pulene u žanrovskoj genezi. Što se konkretno tiče Švedske, bendovi Dissection (ne postoji nakon samoubistva frontmena Jon Andreasa Nödtveidta 2006.), Dark Funeral (čuveni i po naslovu jednog svog EP izdanja "Teach Children To Worship Satan") i Marduk (čiji se prvi demo, uzgred budi rečeno, zvao "Fuck Me Jesus") pominju se u istom dahu sa komšijskim bendovima nastalih u poslednje dve decenije prošlog veka. Ipak, post-black metal je do sada uglavnom bio ekskluzivno norveški specijalitet, pa debi album benda Whirling, koji dolazi odnekud (ne znam odakle) iz Švedske predstavlja dobrodošlo dalje račvanje progresivnih ideja iz fjordoidne matice.
Grupu sačinjava trio inovativnih imena AE, Johdet i JM (zanimljivo bi bilo raspitati se kako glasi gramatički ispravan vokativ u prvom slučaju) koji je od 2003. do 2008. sklapao ovaj album uz pomoć pevača grupe Bergraven Para Gustaffsona, koji je bio zadužen za glasove iz pakla. Sami članovi benda već imaju iskustvo na lokalnoj blekmetal sceni, te im je prvenac na kome su toliko predano i strpljivo radili predstavljao poligon za prevladavanje sopstvenih primarnih muzičkih nagona.
Već samom inicijacijom u slušalački kružok, poznavaocima neće teško biti da smeste Whirling tačno između Arcturus (pioniri (pod)žanra) i Virus (prve violine podpravca u ovom trenutku). Specifično ukleta, pomalo izobličena atmosfera potcrtana razlivenim gitarama biva presečena uplivom sirovijeg, tradicionalno rigidnog i konzervativnog blek metala (gde briljira pomenuti Gustaffson), te je moguće povući i uslovne paralele sa grupom Ved Buens Ende, koja je hronološki prethodila sastavu Virus.
Valjano izvedeni post-black metal karakteriše i (vrednosna?) etiketa avangarde. Nema sumnje da i Whirling žele da proizvedu taj utisak, ali u većem delu trajanja ovog izdanja preovlađuje vokalno-instrumentalno hodočašće po putevima koji su već utabali slavni (i pomenuti) prethodnici. Tako posmatrano, Faceless Phenomena se ne može nazvati avangardnim albumom per se, već isključivo zahvaljujući stilskim intencijama koje ga krase. Tek u predzadnjoj numeri Night After Night, Whirling nagoveštavaju osetniji potencijal izlaska iz senke jasno izraženih uzora, ostavljajući svoje originalnije muzičke tragove na bubnim opnama.
Za jedan prvenac, ovo je sasvim korektno slušalačko iskustvo, i kao takvo posebno preporučljivo za one čupave glave koje gaje afinitet ka nešto eksperimentalnijim tonovima. Za dublji trag u muzičkom ataru u kome su se obreli, Šveđani će morati da pronađu novu, plodniju oranicu, jer je to fundamentalno pravilo žanrovske igre u kojoj su uzeli učešće.


The Watcher

Miomir Petrović - Staklena prašina (Laguna, 2006)

Iako je bibliografija Miomira Petrovića respektabilno puna referenci, iščitavanje romana Staklena prašina je moj prvi čitalački susret sa piščevim opusom. Pomalo tužno, jer Petrović vaistinu zna da piše, ali ništa iznenađujuće. Na ovim prostorima nikako da se piscima nađe pravo mesto u društvu, pa ili rade sve što nije njihov posao, ili ih nema nigde čak i kada zaslužuju pažnju (a oni koji je zadobijaju mogu za to da zahvale prevashodno svojim neliterarnim zahvatima i, posebno, određenim stavovima naspram realnosti u kojoj obitavaju). Nije lako društvu koje se traži tamo gde ga nema.
Bolja polovina nasdvoje, koja mi je odavno spakovala ovu knjigu na vidno mesto, bila je puna reči hvale za autorov prethodni roman "Lisičje ludilo", dok se o "Staklenoj prašini" nije preterano hvalospevno izjašnjavala. Što se mene tiče, na početku je sve bilo kao u onim situacijama kada čujete deseti album nekog odličnog benda za koji ranije niste znali, pa se potpuno oduševite, iako je znalcima "onako", pošto su od ranije upoznati sa stvaralaštvom benda. Prvih sto strana, i još tačnije, prva polovina "Staklene prašine" me je potpuno oborila s nogu.
Suvereno vođenje radnje, spretno žongliranje rečima, drugim rečima, literarni spokoj kao izraz samouverenosti se razliva na početku Petrovićeve pripovesti. Pisana u prvom licu, autor oslikava svoju mentalnu mapu kroz lik Matije Latinovića, od matice otuđenog srpskog arheologa, koji se poslom našao na Rodosu, gde istražuje lokalitet na kome je po predanju, sv. Pavle prvi put stao na tlo Evrope. Međunarodnoj ekipi istraživača pomaže i ekipa lokalnih monaha, iz koje se izdvaja Simeon, dečko za koga se veoma brzo ispostavlja da je naše gore list. Razapet između verovatnog naučnog uspeha, Simeonove krvave pripovesti iz domovine i romanse sa Grkinjom Efi, Matija se na stranicama ovog romana našao u onim brzometnim situacijama u životu, kada se događaji smenjuju kao na filmskoj traci.
Nažalost, Petrović ne uspeva da odmota visprenu simboličku radnju na himalajskom nivou koji je uspostavio na početku svog dela. To je posebno uočljivo u Simeonovom rukavcu priče, koji prosto nije niti dovoljno ubedljiv niti dovoljno motivisan da bi doveo čitaoca do željene katarze, iako poseduje potencijal za taj blagorodni pothvat. Jasan je naum pisca da književnim sredstvima pošalje poruku o svom kompleksnom stavu vezanom za rat na prostorima nekadašnje Jugoslavije, ali nekad simboli sami po sebi nisu dovoljni - presudna je veština da se oni umetnu na prava mesta.
Dakako, veštine Petroviću ne manjka. Čvrsto izgrađeni, proživljeni likovi podsetili su me na vajldovski princip u kome svaki junak kao da predstavlja delić piščevog bića (ovo je veliki kompliment), i večitog rata kontradikcije koji se unutar njega odvija. Pojedini pasusi, i naoko uzgredne natuknice predstavljaju svetli primer poezije u prozi, ispisane na ležeran, urbani način, bez prevelikih umetničarskih pretenzija. Limunadni završetak na tragu Ane Karenjine je predvidljiv, ali ne bode oči preterano. U globalu, Staklena prašina predstavlja solidan spisateljski poduhvat, koji bi, da je bilo malo više spretnosti u baratanju neospornim talentom, bio čeoni udarac slovima, fatalistički strahovito iznad proseka.

Korupcija

Napisaše Negri i Hart u svojoj čuvenoj post-levičarskoj Bibliji "Imperija" tezu po kojoj je "korupcija sve veća ukoliko je sistem savršeniji." Tačno. Sistem ne funkcioniše u kategorijama dobra i zla, on ili funkcioniše ili ne. Po tom kriterijumu se jedino i vrednuje njegova efikasnost. Kome je do morala, neka čita knjige ili pristupi crkvi.
I pošto su se miševi nabreklih džepova nagutali sira poslednjih nekoliko decenija, sistem (koji faktički nikad nije ni prestajao da postoji, upravo zato što ne valja) se preorijentisao na raspodelu mrvica i ostalih trunki oko kojih se vodi borba na život i smrt. Umotana u porozne floskule o demokratiji, ljudskim pravima, ljubavi prema životinjama i civilizaciji, ovakva sistemska praksa ostavlja arenu za gladijatore željne slave u kojoj je glavna premija ostaci sa stola za kojim su nekad sedeli veliki igrači.
Problem nastaje kada se pojave ljudi koji upiru prstom u sveopštu korupciju. U vreme koje je lišeno velikih ideala, ogrezlo u svojoj površnoj materijalnosti, teško da je moguće zamisliti individuu koja se (sa pravom) buni na kapitalistički totalitarizam, sredstvo za sužavanje mogućnosti mišljenja, pravo na drugačiji stav, sistem koji bestidno promoviše ulizivanje, žalosni monolit svesti i predatorsku logiku. Ne sumnjam, ima i takvih (moralnih) osoba, ali njihov glas se nikada ne čuje dovoljno glasno. Na njihovo mesto, mesto predvodnika, uglavnom dolaze bukači, koji protestuju ne zato što je korupcija loša i zato što je treba iskoreniti, već zato što oni, glavom i bradom, borci za opšte dobro, nisu ti koji uživaju njene plodove. Tako dolazimo do tačke u kojoj postaje preovlađujuće jasno da je svaki vidljivi bunt privid, i da će se ovakvo stanje stvari nesmetano regenerisati jer ima validnu potporu u degenerisanoj ljudskoj prirodi i rezonovanju. Ne postavlja se ni u najgrčevitijem suženju svesti pitanje da li prodati dupe, već samo za koliko, a ako ne znamo šta ćemo, tu su usrećitelji i humanisti da nam pomognu da izaberemo pravu (a u stvari jedinu moguću - njihovu!) opciju. Vremenom, njihovo mišljenje će postati naše, i onda ćemo se svi zagrliti u sreći i radosti koja će nas obasjati snagom jačom i od Sunca na nebeskom svodu.
Poražavajuća je činjenica da su se vremena koja se u današnjim interpretacijama istorije (s razlogom) tumače kao "diktatorska" odlikovala mnogo većim stepenom sloboda i tolerancijom, nego što je to slučaj danas kada obrisi demokratskog fašizma postaju i više nego jasni. Formula je jasna: veća sređenost sistema u direktnom je korelaciji sa sve manjom slobodom podanika. Demokratska nirvana sastoji se u ponovnom uvođenju verbalnog delikta, koji postaje osovina "bontona" u kome je unisonost po svakom pitanju ne samo potreba, već i obaveza svih članova društva. Liberalizam uostalom nikada nije mogao bez policija svih fela, što je žalosna tvrdnja koju će potvrditi i svaki liberal od integriteta, sa minimalnim uvidom u istorijske činjenice. Diktat mentalne higijene kao efikasno sredstvo anesteziranja kritičke svesti, baš kao i u svakom drugom slučaju čistunstva, postaje opsesija, opsesija koja je sama sebi cilj. I iako u sudstvu vlada nezapamćeni haos, iza svih tih umilnih, nasmejanih, demokratskih i civilizacijskih lica, čekaju dželati i kadije spremne da po kratkom postupku donesu red i poredak. Tako postavljeno, veći je greh čobana zato što smrdi na ovce, nego sređenog urbanog tipa koji lapa na sve strane i smeje sa sponzorušama. Logika čiji je krajnji domet krečenje fasade u prijatne nijanse, nema rešenje za rupu koja zjapi na krovu.
U nekoj drugoj, manje bolnoj situaciji, to bi bila legitimna društveno-politička opcija, ali stepen njene agresivnosti i, sledstveno tome, totalitarnosti, ovim očima otkriva nedostatak bilo kakvog jasnijeg kriterijuma po kome bi se ona sprovodila i doprinosila realnom boljitku zajednice. Na žalost, u doba kada pravda, popularnost, uspeh, duša i telo mogu da se kupe, postaje jasnije zašto je tako skrojen sistem u nemogućnosti da stvori objektivna dobra koja bi mu služila na čast. U najboljem slučaju, imamo posla sa vernim kopijama i tužnim podražavanjem. Kada je već kreativno defektan, jer počiva na principu ćara ili kratkotrajne slasti, sistem štancuje neprijatelje i tako maskira visoku tačku socijalnog ključanja koja se raspodeljuje na druga, vazda nebitn(ij)a društvena polja (gejevi, navijači, farma, veliki brat). Mediji i marektinške agencije, ujedinjene industrije laži, igraju veliku ulogu u ovoj difuziji beznačajnosti, alocirajući negativne energije na bezbednu udaljenost od žarišta kontrole i moći. U slučaju da ne pođeš za stadom i kokošima, ispadaš glup u društvu, i demonstriraš vrhunsku nekulturu, ma bezobrazluk. Takav vid permanentne presije i objašnjava zašto gomila pametnih, obrazovanih, časnih i čestitih osoba bira dobrovoljni ostrakizam, živeći svaki trenutak sa naumom osvajanja delića slobode za sebe (kada već ne može za dobrovoljno podjarmljene druge). Svratite do prve kladionice da bi vam bilo jasnije.
E sad, iako je ova slika prilično nevesela, ja ni izdaleka nisam pesimista. Ovakvo stanje stvari je neodrživo na duži vremenski rok, jer kada dogori do nokata, vatra će morati da se gasi, a sa njima će otići i dvorske dame i kultur-generali, uspešni, poznati, popularni i u trendu, a da iza njih ništa vredno pažnje neće ostati, što nije nikakav šok, jer se njihov posao i sastoji u prodavanju magle, inače odličnog metoda u procesu pumpanja ega. Vodeći borbu za puki opstanak, što dalje od zmijarnika i za druženje raspoloženih šakala, uporedo ću klimati glavom na sve pretnje, instrukcije i insinuacije, i dobro ću da pazim šta govorim... pazim šta govorim... šta govorim... govorim...

Imperfection, new temptation
Innocence will breed new life
Disillusion, desparation
Free my mind and let it rise
Mass enslavement, brutal torment
Tomorrow will they see it clear
Resurrection, disconnection
Substance that can make us fly without fear
Without fear

Never to be seen again
Ever to release the pain
Renewal of your mind

Female's poison, male aggression
Distance to reality
Foreign places, fallen kingdoms
Always keep secrets from me
Subliminal, disciplinal
the art of lying lives on and on
As we struggle, as we suffer
Inferior to life, renewal has begun

Isolation, illumination
Modern men embrace the light
War believers, peace deceivers
Remaining in eternal night
Politicians, fake musicians
Create no relationships
Hate frustrators, penetrators
Resistance from a path that should not exist

Bicikleto – početak sezone

Ovih dana planiram da ponovo krenem u svoju amatersku biciklističku avanturu, pa ću da obnovim sad šta sve pruža biciklizam jednom običnom čoveku kao što sam ja.

To je zapravo radost na točkovima. Ne znam kako bi drugačije opisala one dobre delove puta. A, ima i loših, onda kad me sramota jer imam utisak da samo ja smetam u celom saobraćaju u kom inače svi jedni drugima zagorčavaju život, al nekako deluje da su svi ti automobili i kamioni i pešaci tu morali da budu a jedino biciklista izvodi besne gliste i nakalemljuje se na celu gungulu. Osećaj da smetam se pojača ponekad, jer, ruku na srce, ja sam sezonac, ko oni rođaci na selu koji kad im krene penzija odu u rodno selo pa odluče da naprasno postanu domaćini i povrate ponos predaka pa iz najbolje namere pobiju više pilića i zagade više izvora nego svi penzioneri koji su ostali da čame u gradu. Opet, ne spadam ni u one skroz jadne bicikliste koji voze samo trotoarom i silaze s bajsa čim naiđu na najmanju prepreku. Verovatno spadam u onu najgoru vrstu biciklista koji se uključuju u saobraćaj kurčeći se, na rizik svih koji moraju da se snađu i spasu i njima i sebi život.

I tako na radost i štetu mene i ostalih učesnika u saobraćaju te se faze nesigurnosti prebrode.

Brine me sada najviše stanje bicikla, jer ga nisam dobro sačuvala preko zime, nisam nabavila tu plastičnu ciradu, pa je uglavnom kisnuo na terasi, a s druge strane posao će se odseliti još dalje nego što mi je sad, pa je pitanje kolko ću ispuniti taj san da idem biciklom do tamo. I to što sam negde našla da će da kažnjavaju ako te uhvate bez kacige, pa ću čim pre da gledam da kupim jednu, iako mi se čini da se ispod toga samo znoji.

U stvari, zašto vredi prebroditi sve te strahove pred prvu vožnju polubickliste. Prvo, zato što je to najjeftiniji i najslobodniji vid izlaska iz kuće i po mojoj dosadašnjoj proceni, najplastičniji oblik apsolutne slobode. Drugo je što ti da bi izašao biciklom nekud ne treba nikakav povod, ni cilj, jer su i jedno i drugo već postignuti samom vožnjom koja je opet zabavnija i nekako jednostavnija od obične šetnje. Za šetnju ti ipak treba neki izgovor il ga tokom te šetnje stalno tražiš. Zveraš u izloge, odeš do bioskopa, sretneš nekog itd. Generalno postoji gomila stvari koja te odvrati od običnog hodanja koje na kraju postane ceo cirkus.

Drugo je što ti ne treba niko da bi krenuo. Da bi išao bilo kuda drugde, moraš da se izdogovaraš sa ljudima hiljadu puta dok se svi ne uklope, a za ovo ti treba samo bicikl, malo raspoloženja i malo više sreće.

I tako i ove godine, nema veze u kom smeru, samo ću da se zakotrljam pa šta mi bog da.

Simbolika statistike (deo prvi: Mi)

Ne znam za vas, ali ja lično ne mogu da dočekam početak Svetskog prvenstva u fudbalu. Razumem Vas ako ne delite taj sentiment, apsolutno mi je jasno da je savremeni sport samo lepa reč za mnogobrojne ružne stvari koje ga čine. Pokušao sam da živim u skladu sa tim saznanjima, nije išlo - strast je ipak bila jača. Strast sa sobom povlači i neka druga saznanja koja ćemo rado upotrebiti ovaj i čini mi se, najmanje još jedan put.
Logika je jasna, služićemo se statističkim podacima sa ranijih svetskih prvenstava kako bismo uspeli da dokučimo dešavanja na predstojećem, koje će biti održano u junu i julu mesecu u Južnoj Africi. Srbija po prvi put učestvuje na završnoj smotri pod sadašnjim imenom, pa će zamenica Mi biti korišćena kao supstitut za sve prethodne državotvorne inkarnacije u kojima su Srbi učestvovali.
Ako se prepustimo pulsiranju simbolike statistike, imamo puno razloga za optimizam. Mnogo je znamenja koji govore u prilog da će se srpska reprezentacija vratiti iz Južne Afrike ovenčana lepim uspehom. Počnimo sa samim učešćima - svaki put kada je završnica održavana van Evrope a da je naša reprezentacija učestvovala na njoj, stizalo bi se do visokog plasmana! Prvo svetsko prvenstvo održano davne 1930. godine u Urugvaju i ekipa sastavljena isključivo od igrača iz Beograda (pošto su Zagrepčani i Splićani odlučili da bojkotuju takmičenje) i odmah grom iz vedra neba! Pobeđen je prvo favorizovani Brazil sa 2-1, na otvaranju šampionata. Prvi gol postigao je Aleksandar Tirke Tirnanić, stric onog, nedavno preminulog besmrtnog Tirketa, a ostalo je zapamćeno da je golman Milovan Jakšić branio kao u transu pa ga je urugvajska štampa momentalno prozvala "El Grande Milovan". U sportskoj literaturi koju sam posisao sa majčinim mlekom pisalo je i da je jedna ulica u Montevideu nazvana po njemu, ali na internetu nisu uspeo da pronađem dokaz te tvrdnje.
Beograđani su zatim isprašili Boliviju sa 4-0, da bi ih u polufinalu sačekao domaćin Urugvaj, potonji šampion. Poveli su naši golom Sekulića u 4. minutu, a zatim je na scenu stupio brazilski arbitar Rego. Kao da je želeo da osveti svoje zemljake, sudija je našima prvo poništio čist gol, a zatim, posle izjednačenja, priznao neregularan gol domaćinima. Lopta je napustila igralište, ali je jedan policajac vratio u teren i Urugvajci su poveli sa 2-1. Demoralisan tim, koji je putovao brodom 18 dana do Urugvaja, održavajući treninge na palubi, do kraja meča je pred 93 hiljade gledalaca na stadionu Sentenario ubedljivo poražen sa 6-1 od domaćeg tima koji su predvodili kapiten Nasaci i "crna perla" Andrade, prva tamnoputa fudbalska zvezda, igrač koji je završio svoj život u paklu alkoholizma i tuberkuloze, a nakon fudbalskih terena preživljavao je tako što je štimovao klavire i bio član cirkuske trupe.

Dve decenije kasnije, i prvo učešće SFRJ na završnom takmičenju, ovog puta u Riju, na tada tek izgrađenoj Marakani. Tim predvođen Bobekom i Mitićem preslišala je Švajcarce (3-0) i Meksiko (4-1), ali opet se na putu do odabranog društva našao domaćin. Brazilci su slavili sa 2-0 u meču koji je obeležila povreda Rajka Mitića koji je udario glavom u plafon u tunelu i ceo meč igrao sa čalmom na glavi, budući da tada nije bilo mogućnosti izmene u pravilima. Pošto su samo pobednici grupa išli dalje, bilo bi realno proceniti da je SFRJ na tom prvenstvu došla do četvrtfinala. Iako je ovo jedini finalni turnir na kome nije bilo finala u pravom smislu te reči, ključni meč između Brazila i Urugvaja je, na zaprepašćenje svih 200 hiljada gledalaca na Marakani i još najmanje toliko miliona van nje, dobio Urugvaj sa 2-1, što je toliko ražalostilo navijače Brazila da su neki od njih počinili samoubistvo, a koliko me sećanje služi, neki brazilski igrači su bili prinuđeni da emigriraju iz zemlje, a bilo je i, čini mi se, srećom neuspešnih, atentata...

Poslednje učešće SFRJ na Mundijalu van Evrope zabeleženo je pre 48 godina u Čileu. Fantastičnu generaciju predvodili su Šekularac, Jusufi, Jerković, Skoblar, Galić i Šoškić. Na samom startu, u Ariki - hladan tuš! Pobeda Sovjetskog Saveza od 2-0. Srećom, ekipa se brzo sabrala, prvo vrativši Urugvajcima milo za drago (3-1), a zatim i demoliravši Kolumbiju sa 5-0. U četvrtfinalu su nas čekali Zapadni Nemci, koji su nas zaustavljali na prethodne dve završnice (Švajcarska 1954. i Švedska 1958.) u četvrtfinalu. Ovog puta bila je treća sreća, jedina pobeda nad Nemcima na Svetskim prvenstvima izvojevana je golom prerano preminulog Riječanina Petra Radakovića. I kada su nas već svi videli u finalu sa Brazilom, koji je zbog povrede Pelea predvodio Garinča, (čovek kome je leva noga bila kraća za šest centimetara od desne, pa još pritom i zakrivljena Verovatno najbolji dribler u istoriji fudbala, Garinča je još jedan mag fudbalske igre koji je nakon igračke karijere potonuo u čarima alkohola) Čehoslovačka nas je preslišala sa 3-1. Da sve bude u skladu sa tradicijom pobrinuo se domaćin Čile. I treći put smo izgubili od domaćina, ovog puta sa 1-0, golom Rohasa u 90. minutu. Na kraju četvrto mesto, drugi najveći uspeh jugoslovenskog i srpskog fudbala na Mundijalima.

Posle nešto duže istorijske rekapitulacije, brzometno se vraćamo u budućnost. Ako bi se ustanovljena tradicija igranja sa domaćinima nastavila, to znači da bi Srbija mogla i do četvrtfinala, pošto tek tada može da se sastane sa Južnom Afrikom. Da ne bismo prejudicirali ono čemu se iz dubine duše nadamo da će Orlovi i selektor Antić ostvariti, jer zaista imaju potencijala za tako nešto, bacamo pogled na suparnike u grupi. Gana, Nemačka i Australija. Sa Ganom nismo nikada igrali meč u završnici, a u dosadašnjem odmeravanju snaga sa afričkim ekipama imamo polovičan učinak. Sahranili smo Zair 1974. u Zapadnoj Nemačkoj sa 9-0, da bi pre četiri godine na istom mestu izgubili od Obale Slonovače 3-2, iako smo vodili 2-0 posle 20. minuta igre.

Mnogo bogatiju tradiciju susretanja imamo sa Nemcima. Sa njima smo se do sad sastajali ukupno šest puta, i svih šest puta kada smo igrali sa njima smo uspevali da prođemo u nokaut fazu takmičenja! Nemci doduše imaju mnogo više uspeha u tim megdanima - zabeležili su četiri pobede (1954. - 2:0 (1/4), 1958 - 1:0 (1/4), 1974 - 2:0 (druga faza) i naravno 1990. u Italiji kada su Švabe predvođene Mateusom, Felerom, Klinsmanom, Bremeom i Litbarskim zgazili Osimovu četu na Đuzepeu Meaci u Milanu sa 4-1 (grupa)).

Naša jedina pobeda, iz Čilea 1962. je već pomenuta, a poslednji put smo odmeravali snage u Francuskoj pre 12 godina, ponovo u grupi, kada je bilo 2-2, iako smo vodili sa 2-0. Valjda će treće odmeravanje snaga u grupi biti talično iako nesumnjivo Nemačka predvođena Balakom i Švajnštajgerom ima strahovito jak tim. Bez preterane euforije, imamo sa čim da izađemo na taj boj, što smo dokazali i u poslednjoj prijateljskoj utakmici, uprkos porazu.

Sa Australijom se do sada nismo sastajali na Mundijalima, baš kao ni sa jednom reprezentacijom iz Okeanije. Ostaje nada da će ta utakmica imati takmičarski značaj, i odlučivati o plasmanu u narednu rundu. Za razliku od prethodnog prvenstva, kada sam bio euforičan, pa užasno razočaran kriminalnim igrama, ovog puta sam umereni optimista. Imamo sjajne igrače na svim pozicijama, i ako uspemo da se naviknemo na turnirski sistem i neutrališemo mentalne manjkavosti koje se obično očitavaju kao kompleks niže vrednosti, veoma primetan na kvalifikacionom meču sa Francuzima prošlog septembra na Marakani, možemo dosta. Šta je u ovom slučaju to "dosta"? Za sada, prolazak u drugi krug. Posle je samo nebo granica. Ne mogu da dočekam da Mundijal počne, a do tada ću, da ubijem vreme, lepiti sličice.

Red Sparowes - The Fear Is Excruciating, but Therein Lies the Answer (Sargent House)

A Hail of Bombs

U sve većoj hrpi instrumentalnih sastava, losanđeleski sastav Red Sparowes je još od samih svojih početaka (2003) našao način da se razlikuje od ostalih sudeonika na sceni. Ne samo što su mu na ruku išle i olakšavajuće okolnosti u vidu činjenica da je delio članstvo sa poznatim bendovima poput Isis (što je otvorilo mesta za učešća na veoma posećenim turnejama po američkom tlu) i da dolazi iz najvećeg grada u Kaliforniji, bend je i sa zvučne tačke gledišta našao načina da jasno izrazi svoj identitet, nesvodiv na druge, žanrovski srodne bendove.
Ključna karika u ovoj diferencijaciji je obilna upotreba pedal-steel gitare, pametno upotrebljene kao provodnik za ambiciju benda da tradicionalni svirački sentiment bez veće muke prevede u kosmički ugođaj. Debi album At the Soundless Dawn (2005) bio je ugodna zbirka sviračkih pejsaža, dok je njegov naslednik iz naredne godine Every Red Heart Shines Toward the Red Sun, u najboljem slučaju bio tapkanje u mestu, budući da sam ga samo jednom čuo, i zaspao u međuvremenu. Osim već pomenutih osobenosti, bend je skrenuo pažnju na sebe i kilometarskim naslovima tema (rekorder u ovoj disciplini je "And by Our Own Hand Did Every Last Bird Lie Silent in Their Puddles, the Air Barren of Song as the Clouds Drifted Away. For Killing Their Greatest Enemy, the Locusts Noisily Thanked Us and Turned Their Jaws Toward Our Crops, Swallowing Our Greed Whole" sa drugog LP izdanja) ali i split izdanjima sa bendovima koji nesumnjivo pripadaju instrumentalnoj "all-star" ekipi trenutka (sastavi Grails i Gregor Samsa).


A Swarm

Posle određenih pretumbacija u članstvu, i odluke da suze naslove pesama na konvencionalniju meru, grupa se sa starim saradnikom, producentom Toshijem Kasaijem (inače član grupe Big Business)povukla u studio kako bi stavila tačku na dugogodišnju tišinu, prekinutu EP albumom Aphorisms 2008. na kome se našla pesma po kojoj je novi album dobio ime. U skladu sa brojnim ranijim slučajevima, nisam očekivao ništa posebno, pa je samim tim iznenađenje kvalitetom novog albuma bilo veće.
Grupa je sabrala svoje redove, podesila svoje sviračke sprave na meditativno-metafizičke koordinate i sa zapanjujućom ležernošću isporučila kolekciju od osam novih tema. Delikatni senzibilitet na preseku senke i mraka, sazdan od pomešanih osećanja strepnje, tuge, melanholije, ali i nade i radosti, provlači se kroz čitavo trajanje ploče. Red Sparowes su našli načina da u dobrano okoštali obrazac tiho-glasno-tiho unesu svežinu i podignu je na epske osnove, kako u detaljima, tako i na nivou celine, ubedljivo pokazavši da u prenatrpanom & prezasićenom svetu instrumentalnog roka još uvek ima prostora za dobrodošle inovacije, senzacije i njima slične zajebancije.


Giving Birth to Imagined Saviors

Sharon Jones & the Dap-Kings - I Learned The Hard Way (Daptone)

Without a Heart

Inkubator nestvarnih crnih ženskih glasova u SAD nikada i nije prestajao sa radom, no tek se u poslednje vreme istančanije ponovo obraća pažnja na ovaj specifičan i geografski potpuno određen oblik duhovnosti. Najveće zasluge za ovakav sled stvari pripadaju vremešnoj pevačici Sharon Jones i njenom pratećem bendu Dap-Kings.
Katalog izdanja ovog sastava ubedljivo negira tezu da je starinsko antipod svežini. Prva tri albuma (počevši od debija iz 2002. Dap Dippin' with...) bruklinske grupe predvođene 54 godine starom pevačicom rodom iz Auguste u Džordžiji, trasirala su put sveopštoj novomilenijumskoj pomami za "zlatnim zvukom fanka i soula" iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, koja je svoj epilog u brojkama dobila na bankovnim računima Amy Whinehouse i njenog producenta Marka Ronsona.
Posle odličnog ostvarenja 100 Days, 100 Nights (2007), Sharon je sa grupom prekaljenih muzičara novim albumom jasno izrazila ambiciju da nastavi trijumfalan hod sa mesta na kome je stala. Prvih nekoliko pesama, uključujući i naslovnu kompoziciju, se mogu tumačiti kao uvodno zagrevanje uigrane ekipe - praćenje davno definisanih muzičkih kanona u kome glavna mesta zauzimaju bolesti srca, preiskusno svedena svirka koja imponuje prikladnom produkcijom u kojoj nema niti jednog suvišnog tona.


If You Call

Pošto je pitanje standarda, ako ga je uopšte neko i postavljao, sa lakoćom rešeno, Sharon i kraljevi nalaze svoje mesto na novopronađenim visinama. Pesma Money prva je vanserijska referenca uzburkanijeg tempa. Muzičko vrelo životne vatre, ova numera predstavlja svetu tačku na kojoj postaje jasno zašto je prirodno pominjati Sharon Jones u istoj rečenici sa Arethom Franklin i Tinom Tarner, a da nije reč o neukusnom preterivanju. Fantastične Without a Heart, If You Call, She Ain't a Child No More, Window Shopping i Mama Don't Like My Man, ali i instrumentalna The Reason, dodatno pojačavaju impresiju, momentalno nalazeći svoju poziciju u muzičkom kosmosu iz kojeg su potekle.
I Learned The Hard Way osvanuo je na 15. mestu Billboardove liste albuma odmah po izlasku. Krcata potencijalnim hit-singlovima i briljantnim muzičko-vokalnim bravurama, ova kolekcija će se, kao najfiniji duhovni svetionik potlačenih, dugo vrteti u vašim muzičkim uređajima kao blistavi dokaz umetničke moći da se nevesele životne okolnosti sublimiraju u večnost posredstvom lepote izraza. Nema ničeg lepšeg od pretvaranja ružnog u lepo.

Voice of the Seven Thunders - S/T (Tchantinler)

Rick Tomlinson je gitarista koji, sudeći po njegovom opusu, obožava početke. Pre tri godine počastio je sladokusce istoimenim debijem akta Voice of the Seven Woods na kome je demonstrirao svoju akustičnu zaljubljenost u gitarski Istok, spletom prefriganih i omamljujućih tema. Pošto je na toj ploči bio utisnut sam vrh diskografske ponude za tu godinu, Tomlinson, dečko iz Boltona, skupio je ekipu i kao član novokomponovanog trojca okrenuo novi list.
U poređenju sa meditativno-zapaljivim debijem, nova ekipa je skupljena sa očiglednom namerom da zapali meditativnost i odvede um slušaoca u predele nesaznajnog. Nova ploča je raskrsnica na kojoj stoji upaljeno zeleno svetlo svim učesnicima u saobraćaju. Stari folk-oriental kamion susreće se sa klasičnim psych-rock oldtajmerom, kako bi u karavanu odjezdili zajedno u večnost. Tema Kommune najavljuje raskoš novootkrivenog horizonta, dok numera The Burning Mountain predstavlja uvid u stanje na putevima - autostrada prosto gori pod naletima elektrifikovanih poljubaca strasne egzotike.
Osetivši slobodu metafizičke ekstenzije svog produbljenog izraza, Tomlinson se brzometno vraća svojim korenima u Dry Leaves, koja suvereno dokazuje da se i mirnijom, relaksiranom vožnjom stiže do beskonačnosti. Takav duh zaposeda i narednu Dalalven, da bi Cylinders i Set Fire To The Forest podsetili da ranije demonstrirani duh rokerskog varvarstva nije bio slučajno nabačeni kapric, već preka potreba razigranih prstiju dobro podmazane mašine.
Završna Disappearances svojom folkerskom nadahnutošću koja u sebe uključuje i prigodan napev, je ukusni obrok iz lonca koji se krčka na tihoj vatri još od recimo 1965. godine. Svojim enigmatičnim ramom ona zaokružuje ovo izdanje retko mistične aure, izdanja na kome stoji godina proizvodnje, ali ne i rok trajanja.
Svim nadobudnim genijalcima koji već decenijama unazad pišu umrlice za rok(enrol) treba poslati ovaj album umesto odgovora, sve zajedno sa ašovom za samosahranjivanje. Jebo sliku svoju, sad pomalo zvučim kao neki odrtaveli hipik sa lambordžinijem u garaži i dosta nula na štekovanom računu na Kajmanskim ostrvima, ali vas ta moja nesmotrenost neće sprečiti da se provozate na ovom gromovitom ringišpilu. Javite se kad stignete.

The Burning Mountain

Dugo putovanje kroz istoriju, historiju i povjest – Željko Mirković (2010)

Sudeći po prepunoj Kinoteci i velikom broju novinara, TV ekipa i kritičara, Dugo putovanje kroz istoriju, historiju i povijest je zicer tekućeg Beldocsa. Prethodne projekcije na kojima sam bila uglavnom su bile poluprazne, čak i kada su filmovi, i po temi, i po kvalitetu, poput Centra za pranje filmova zasluživali veći odziv.
Ali, razumem jagmu. I meni je Dugo putovanje... bio negde u vrhu želja kad je reč o smotri dokumentaraca. Prosto su svi elementi – roud muvi, jugo 45, Vidojković i Jergović „se smenjuju“ za volanom duž nekadašnjeg Autoputa Bratstva i jedinstva – zvučali kao nekakva maturska ekskurzija. Pa, iako ti se sva simbolika te mature gadi, nadaš se da će tokom putovanja, u autobusu, biti ekstra zanimljivih stvari, koje će potom činiti istoriju unutar institucionalno istesanog rama. A, utisak je da za ovako uštogljen filmić omladinci nisu ni morali da se akaju da izgrade taj izvikani put (kad već ničem, u "realnosti" boljem nije poslužio). Bila je samo ekskurzija za fotografije koje treba da vide roditelji i da se ove ubace u nekakav školski godišnji album.
Za ovakvo traćenje benzina najpre treba pisati reditelju/scenaristi koji se od početnog koncepa nije odmakao ni za kilometar tokom "dugog putovanja". Postoje, doduše, obrisi nekekvog razvoja i nekakvih dešavanja – npr. da je Vidojković, shodno svojoj rude boy reputaciji Sančo Panso za volanom (popravlja kola, postavlja iz neba pa u rebra pitanja, igra ulogu "politički nekorektnog" glasnogovornika ulice), a Jergović je donkihotovska figura zagledana u daljine, koja "produbljuje" stvari, podjebava svog saputnika zbog brzopletosti, ali spreman da ga uputi – dakle, postoje elementi dramske karakterizacije ove dvojice likova koji su zapravo odjeci očekivanja koja od ova dva pisca (i njihovih medijskih profila) ima javnost. Problem je što oni upravo glume ta očekivanja, mesto da budu šta jesu, pošto je već dokumentarac u pitanju, pa rediteljske beleške treba da ostanu nevidljive na marginama papira, a da vidimo put i živu ljudsku misao.
Drugi problem je protok vremena. Iako junaci proputuju sve ukupno četiri zemlje imate utiska kao da smo još ne u staroj Jugi, nego u muzeju o toj zemlji, jer nemate utisak ni pređene kilometraže, ni probijanja nekakvih mentalnih i iskustvenih barijera. Akteri prelaze iz jedne u drugu odaju tog ex-sfrj mauzoleja, zastanu po malo ispred svake memorabilije, prozbore po koju, ko u RTS naučno-obrazovnom programu kad se nema para za pošten scenario i glumce i kostime, pa je sve jedan dugačak monolog. Za jedan roud muvi, makar on bio i dokumentarni, ovaj film ostavlja utisak hroma ki panoa.
Poseban paradoks javlja se u sudaru sa namerom reditelja – da isprovocira istoriju (il njene različite zvanične verzije) i krajnje udžbeničkog, bubalačkog čekiranja stranica kao što su Kumorovec, Vukovar i Jasenovac, kao i dijalozi/intervjui koje dvojica pisaca vode sa rendom odabranim sagovornicima, među kojima čak i Stipe Mesić i Vuk Drašković izgledaju kao krš holivudski glumci. I nemoguće je oteti se utisku da je Stpe Mesić, recimo, nekakva endivorholovska konzerva koju reditelj pošto poto mora da zarotira u filmu iako je uopšte ne iskoristi ni u kom smislu. Čisto traćenje verovatno jednog od boljih glumaca. Drašković se za makac više potrudio da izrecituje šta ima. Reditelj, naime, nije raščistio pravi li parodiju početne ideje ili je dakle sledi doslovno uz povremene humorističke epizode koje potiču od karaktera. Čak i tamo gde biste se nasmejali koči vas utisak da je neko to seo, napisao i natempirao da se baš vi tu nasmejete ili zapanjite, pa ništa ne bude od svega. Staromodni pristup karakterističan za naučno-obrazovni TV program u kom, da bi se neke informaije saopštile, postoje krokiji likova i situacija kao neki izgovor za esej i monolog pisca u direktnoj su disproporciji sa svesnom namerom reditelja da „podrije“, „prozove“, „probudi“ i sve nas na noge digne od „pretresanja“ moljaca iz biblioteke.
Čini se da je dvojici pisaca preterano predočen (unapred otkriven) koncept filma i ciljevi (ideje) tog koncepta na intelektualnom i idejnom nivou pa oni u svakoj sceni igraju ideju mesto radnju, što je greška igranih, a nekmoli dokumentarnih filmova u kojima o toj vrsti greške ne sme biti ni reči. Stiče se utisak da je u montaži ostavljen samo „tačan rezultat“ golemog matematičkog proračuna.
Metiljava režija koja se posebno ogleda u nedovoljnom korišćenju tolikih kilometara od kojih preostaju samo skečevi na benzinskoj pumpi i suvi onelineri lišeni prirodnog razgovornog konteksta koji jedan dokumentarac mora da ima doprinose samo da zažalite što sve nije daleko bolje iskorišćeno.
Treba ipak reći da su Jergović i Vidojković pristupili celoj ideji sa očiglednom željom il verom u zamišljeno, al je problem što je više zamišljenog nego urađenog. Šteta je što su više glumili sami sebe, svoje medijske i spisateljske persone, kao da im stalno neko visi nad glavom i govori kuda da se denu, nego što su prosto ušli u štos sa putovanjem, sa tom celom ekskurzijom. Kao da im je neko drugi napisao zadatak, zadaću i štagod.

Killing Time - Three Steps Back (Dead City)

Pre dve decenije, Njujork je nesumnjivo bio najinteresantnije mesto za poklonike hardcore punk žanra. Upravo na toj tački zemljine kugle iznedren je originalan gitarski zvuk, nepravedno svođen na mešanje baze sa nadgradnjom ostalih žanrova (metala i hip hopa pre svega). Horde gnevnih Njujorčana su umesto globalne slike sveta uglavnom prezentovali neveselu sliku mikrokozme čiji su deo bili, sa neprestanim transferom nasilja, ilegalnih supstanci i bede na surovom betonu. Opstanak je bio jedini cilj ovih muzičkih stremljenja podmlatka odbačenih elemenata društva.
U plejadi bitnih njujorških bendova posebno mesto pripada grupi Killing Time. Predvođen pevačem Anthonyjem Comunaleom, nekadašnjim pevačem još jednog legendarnog njujorškog benda po imenu Token Entry, ovaj sastav je krajem sada već praistorijske 1989. godine objavio prvenac Brightside koji u nešto više od 20 minuta predstavlja sam krem NY gitarske ponude. Proživljeni stihovi velegradskog razočarenja životom i očajem ispevani abrazivnim, nasilnim glasom Comunalea, imali su svoju organsku potporu u teškom tretmanu gitare, ulično-horskim bek vokalima i hirurški preciznom ritam sekcijom koja je gajila poseban afinitet prema neparnim ritmovima i čestim promenama tempa. Dve decenije kasnije, debi album se smatra za klasično izdanje panka odsviranog na metalski način, što je kovanica koja bi mogla da posluži kao definicija NY hardkora do pojave metalkora sredinom poslednje decenije prošlog veka.
Nakon nekoliko raspadanja i okupljanja te EP izdanja, grupa je drugi album The Method objavila 1997. godine, pa se zatim opet raspala. Tek od 2005. grupa je ponovo koncertno aktivna, a ove godine objavljen je i povratnički treći album.
Naziv ploče je odlično odabran, pošto je reč o najpankerskijem izdanju u opusu grupe, koja po rečima svojih članova i dalje vežba u istoj garaži od prvog dana postojanja. U tom procesu nije izgubljen raniji zvučni identitet sastava - sve ono po čemu je Killing Time i od ranije bio poznat je i ovde prisutno, spakovano u 12 stilski ujednačenih kompozicija čije trajanje jedva prelazi 28 minuta svirke.
Upravo stilska ujednačenost je i glavna boljka ove ploče. Pesme isuviše liče jedna na drugu, a primetan je i izostanak većeg "hita". U skladu sa godinama članova, tekstovi više nisu nabijeni zastrašujućim egzistencijalnim krikovima, ali se i dalje pozivaju na uličarski zdrav razum koji u svojoj izbrazdanoj fundamentalnosti ne trpi preterano filosofiranje, cveće i ukrasne mašnice. Za ovaj trenutak sasvim dovoljno, pošto Three Steps Back predstavlja korektan uvod u fascinantnu priču sa kojom bi trebalo upoznati nove naraštaje željne istinskog življenja, stacioniranog na nepristojnoj razdaljini od "poželjnih" budalaština kojima ih zatrpavaju korporativni mediji.

Free The Robots – Ctrl Alt Delete (Alpha Pup)

Osokoljen fenomenalnim slušalačkim iskustvom koje mi je priušteno čestim preslušavanjem debitantskog EP izdanja kalifornijskog akta Free The Robots, objavljenog sada već davne 2007. godine, zamalo se nisam prevrnuo sa stolice od sreće kada sam registrovao da je Chris Alfaro, što je inače pravo ime ovog delatnika, izbacio svoj dugosvirajući debi. Ruke su se u znoju sreće zadovoljno trljale, sa slavodobitnim mislima kako je večito pitanje „šta slušati“ u narednih nekoliko meseci dobilo vrlo poželjan odgovor. Šipak!


Ni nakon nekoliko preslušavanja očekivanja nisu ispunjena. Nažalost, Alfaro je umesto daljeg razvijanja svog talenta da sa lakoćom špartajući kroz žanrove znalački provuče nemir kroz poigravajuće bitove, na ovoj ploči definitvno rešio da se profiliše posvećujući dosta vremena svom zvučnom identitetu. U nekom drugom slučaju, to bi bio dobrodošao ishod, u ovom to je poduhvat ravan samoubistvu.
Suočimo se sa neprijatnom činjenicom – na ovoj ploči nema ničeg istinski novog. Ako uvodna Sci-Fidelity mestimično najavljuje zapaljiva astralna putovanja u srce kosmosa, ostatak ploče protiče u iščekivanju da se nešto zanimljivo desi. Umesto daljeg pumpanja svog kreativnog ega, Alfaro se priklonio opciji destilisanja zvuka „scene“. U njegovom slučaju sve to previše liči na postulate koje je ustanovio njegov komšija iz Los Anđelesa Flying Lotus.

U najkraćim crtama ovaj pristup se manifestuje na sledeći način: wooferi i sub wooferi se brinu za svoju egzistenciju od dubokih, tromih i masnih bas deonica nalepljenih na ništa poletnije ritmove, koji stalno zastajkuju i premišljaju se kuda će, a trebalo bi samo da teku. Od teme do teme, basovi puvaju hladnoću kao TA peći kad se ne napune, ritam mašine štekću i brekću, na vr’ noža džez reference spakovane u kosmonautska odela – završi se taman jedna stvar, počne druga, a da se suštinski ništa nije izmenilo i tako sve do kraja ove kolekcije koju sačinjava čak 13 tema. Prosto da čovek poželi da revnosnije prati dubstep scenu.
Stanje stvari bitno ne popravlja ni Ikey Owens iz grupe Mars Volta koji gostuje u numeri Eye. I on se utopio u produkciono nalickani groovy zid plača koji, ruku na srce, nije za komandu koju njen naslov sugeriše, ali je dovoljno indikativan da nas uveri da su roboti daleko od priželjkivanog izbavljenja. Ili kako je to lucidno sažeo jedan nadahnuti komentator sa jutjuba (prenosim u originalu): „Znači i ovde od prevelikog nadanja ispala kurčina na kraju!“

Milan T. Jovanović – Nešto kao hronika (Miroslav, 2009)

Nije loše da ponekad, u moru važnih i bitnih persona pomoću knjige zavirimo u živote „normalaca“, običnih ljudi koji u svojim rukama nisu držali sudbine miliona, niti su se izdvojili nekim nesvakidašnjim podvigom. Prvenac Milana T. Jovanovića još od uvodnog slova stavlja čitaocu do znanja da u rukama drži katalog sećanja ispisanih na hartiji koja ima čudesnu moć da od običnog napravi neobično, a od svakodnevnog fantastično.
Sam autor je dočekao književni debi sa dušom starom 70 leta, što je popriličan cug vazduha i dobra prilika da se rekapitulira šta se sve to dešavalo tokom prethodnih decenija. Život naučnika u SFRJ, zaposlenog u Insitutu za nuklearne nauke u Vinči beleži pronicljive crtice kako iz Birmingema i Edmontona, gradova upisanih u maršruti Jovanovićeve karijere, tako i mladalačkih iskustava iz posleratnog Kragujevca i Beograda u trenucima kada pod Titovim rukovodstvom glavni grad Srbije iz jedne strateški pozicionirane varoši brzometno prerasta u metropolu.
Kako i priliči autobiografijama, Jovanović se držao hronološkog pristupa u svojoj pripovesti, ali na sreću nije zakopčao poslednje dugme na svojoj literarnoj košulji, pa se kroz njegovu knjigu lako prolazi i još lakše diše. Počinjući svoju priču od dogmatskih komunističkih igrarija u obrazovnom sistemu tadašnje zemlje – izbacivanjem veronauke na mala vrata i uvođenje klasne pseudo-svesti u sve pore života, Jovanovićevi životopisni junaci postaju i gradski likovi, vojnički kučići i kuhinjski miševi, nekadašnji logoraši i robijaši, ali i dete, uža i šira familija. U živom portretisanju lišenom preteranog detaljisanja i digresija, Jovanović se ne drži kriterijuma vremena kao pijan plota, već „šara“ sve više po raznim epohama svog života kako knjiga odmiče.
Vidljiva je težnja da se u spisateljskom tkivu ovog dela odstrane sve pretencioznosti i umesto velikih životnih istina spakovanih u grandiozne mudrosti ponudi vic, dosetka i igra, esencija čovekove ljudskosti. U igrama se Jovanović najbolje oseća, a srcu mu je najbliža najvažnija sporedna stvar na svetu, zahvaljujući kojoj, po sopstvenom priznanju, pamti sve važnije datume (dobro je, nisam jedini!). Princip igre Jovanović forsira i na mentalnom planu, stavljajući u prvi plan asocijacije iz svakodnevnog života koje su mu se svojom neobičnošću ne samo urezale u sećanje, već i pomoću njega vraćale pred oči u novim životnim situacijama.
Nešto kao hronika solidno funkcioniše u književnom ataru kome pripada, i predstavlja mali ali dragocen uvid u individualno istorijsko svedočenje koje je u najvećim svojim delom sasvim korektan predlog za razbibrigu i časove dokolice. U njoj nema ni traga od eksperimenata u pisanom obliku, postmodernih pogleda na svet u inat tradiciji i radikalnih raskida sa svakodnevicom već okosnicu knjige čini upravo njeno hronično pulsiranje preneto na papir sa dosta topline.

Kao da je bilo nekad (2008) – Dušan Vesić

Dokumentarac o nastanku i radu EKV-a prilično je hrabar i nezahvalan poduhvat. Sa obzirom da je reč o legendarnom bendu, a da je većina članova tragično i prerano završila svoje živote, trebalo je izaći na kraj sa pijetetom, patosom (budući da je većina sagovornika u filmu na ovaj ili onaj način bila u prijateljskim i bliskim odnosima sa članovima benda) i na kraju krajeva sa simbolikom budući da su bolesti, narkomanija i čitavo jedno vreme sabijeni u par junaka, pa je nemoguće odvojiti činjenice od mišljenja i tumačenja.

Dušan Vesić otuda pametno razbija priču na poglavlja u kojima se bavi svakim od članova koji su činili okosnicu ovog benda, postižući na taj način neku vrstu delegendarizacije, jer je u svakom od ovih delova pre svega reč o pojedincima i životnim pričama, dok se istorija benda i razna tumačenja polako i pažljivo slažu sa strane tako da priče o ovim ljudima mogu da dišu.

Umesto mit busters principa koji se često iz nemoći primenjuje spram priča koje narastu do pucanja usled velike medijske pompe i prosto podesnosti za raznorazna tumačenja, Vesić primenjuje uravnotežen pristup u kom ta tumačenja i svedočenja brojnih aktera filma deluju kao obična ljudska prisećanja, a u nekim slučajevima i samopreispitivanja. Otuda oni ne izgledaju kao tipični talking heads koji u sličnim dokumentarcima sklapaju slagalicu i navode vodu na vodenicu koju je autor filma već pripremio, već kao nekakav poetsko-životni hor čije je pokušavanje da ispriča priču dobilo primat nad bilo kakvom zvaničnom istinom. Akcenat je na okupljanju ljudi i na prikupljanju sećanja unutar pošteno određenih poglavlja.

Podeljen po čoveku, EKV se razbija iz svoje dragocene kulturološke rokenrol ljuske i postaje prava zagonetka.

Osnovna tema filma –otkuda takva (auto)destrukcija na jednom mestu – ječi tokom celog filma, i postaje potpitanje svakog pitanja, kao da celo jedno društvo ne sme i ne usuđuje se da ga naglas izgovori i njime se pozabavi. Strah od toga šta život može da učini čoveku, zaprepašćenje, tuga i seta na licima sagovornika mešaju se sa divljenjem, dosetkama i gotovo naučnim odrednicama, pa se ova kakofonija svedočenja i prisećanja spušta kao neki pokrov na istinu koja nikad neće biti sasvim rastumačena. O tome zašto se sve završilo tako kako se završilo.

Autor, svestan činjenice da sa tim brojnim delićima kao reditelj, može da čini šta želi – budući da je reč o retroaktivnom pričanju priče gde skoro detektivski treba povezati stvari u prostu dijagnozu, te da je samo dovoljno da dobijene deliće rasporedi u određenom smeru i ispriča jednu verziju priče, svesno ostavlja nelogičnosti i tako samo potencira začudnost ovih života i otkriva strah od neispričanog vremena, od sakrivenih, danas gotovo potisnutih otkrića, tamnih (kao i svetlih) strana rokenrola. Jer, zaista, šta je bilo sa svim tim muzičarima kad su krenule 90-e? Kao da svako novo vreme samo kompresuje prethodno, sažme ga u nekakve simbole ko u veštačke zube kojim premosti rupe u vremenu i tako stvori saundtrek za zaborav celog jednog društva. Vesić pokušava da ispita upravo ove kratere u našim brojnim istorijama, da od praznina napravi priču, umesto da kroz priču traži izlaz preko keči definicija o nekakvom starom dobrom rokenrolu kad se davalo.

Film je u stvari lišen mantri o polaganju duše i tela na oltar muzike, umetnosti itd. i budi kod gledaoca nekakav strah od toga šta se koji đavo desilo tim ljudima. Oslobađa ih od zagrljaja tog univerzalnog lepka o nekakvoj mladosti, o nekakvom rokenrolu, o nekakvom pradavnom vremenu i oživljava ih toliko blizu da gledalac pretrne kao pred bolničkim krevetom u kom leži prijatelj i mrtvim očima govori da u nečemu nije uspeo, da ono o čemu će se posle njegove smrti govoriti, da su to samo govori i parole, samo glupa laž za one kojima ideja o muzici treba više od muzike, a ideja o životu više od života. I ništa od toga ne liči na rokenrol, nego na neku gadnu nepredvidivost života.

Kao da je bilo nekad u stvari je više katarza za ljude koji su u stvaranju filma učestvovali i prisećali se, dok će gledaocu pružiti samo fragmente, doduše dragocene. Ali će ih, na neki način, lišiti spasonosnih okvira, bilo ideoloških ili umetničkih, filozofskih itd. u koje mogu da ih stave. Neki od njih su zlata vredni po iskrenosti, poput priče Sonje Savić koja konstatacijom da joj je nejasno zašto ljudi danas misle da su „oni“ tada bili srećni, kada su se međusobno prepoznavali po nesreći koju proživljavaju (il misle da proživljavaju, što mu dođe na isto).

Pravi vruć krompir s kojim posle ne znate šta biste, jer je neko pred vama proživeo tolikim intenzitetom jednu priču upravo u trenutku kada shvatite da vi sa njom nemate baš nikakve veze, a mislili ste da imate i da tu priču znate. U tom razdvajanju ova naša dva sveta, ovaj film je uspeo. Ta vrsta oslobađanja iz kaveza možda je i najveći doprinos i cilj koji je autor ovog filma imao na umu.

Sluđivanje sluđenih

Zamolila me bolja & lepša polovina nasdvoje da dam izjavu njenoj (a i mojoj, al' prvenstveno njenoj) prijateljici iz Rima povodom ukidanja viza građanima Srbije isključujući Kosovo i Metohiju za potrebe putovanja u zemlje Evropske Unije. Na prvu loptu bih dao jednu izjavu, na drugu bih izrekao nešto sasvim drugačije, a već na treću ko zna šta bi ispalo. Zato bi bilo najbolje da sve to zajedno objedinim u jednu celinu.
Počeću od sociocentrične perspektive. Posmatrano iz tog ugla, ukidanje viza predstavlja samorazumljivi civilizacijski čin odstranjivanja čudovišne senke ostrakizma koja se nadvila nad Srbijom krajem prošlog veka. Vučena po blatu, sankcijama izmučena, ponižavana i spolja i iznutra s ciljem potpune devastacije koja je u glavnim crtama uspešno sprovedena, Srbija, uprkos svemu, nije bila neprijatelj Zapada, u meri u kojoj je Zapad bio neprijatelj njoj. U to doba monstruozno temeljne izolacije, koja nije bila dobrovoljna, već nametnuta, uvedena usled tendencioznog čitanja uzroka izbijanja ratova na prostoru nekadašnje Jugoslavije, nije se izgubilo interesovanje za sve ono zanimljivo što se dešavalo tamo negde daleko, gde Sunce zalazi a pale se blještavi reflektori posuti zvezdanom prašinom.
Generacije odrastale pod zapadnom kulturnom hegemonijom nisu našle način da prekinu razgovor sa vitalnim delom svog bića, već su ga dalje forsirale pod otežanim okolnostima. Kao kad na nekom društvenom okupljanju sretneš nekog tebi zanimljivog poznanika, kome ti nisi dovoljno zanimljiv pa ti je stalno okrenut leđima, a ti smišljaš izgovor da ga cimneš za rukav i pitaš ga šta ima novo. Predano gajiš iluziju da si i ti zanimljiviji na taj način, provodeći intrigantno vreme u društvu interesantnog objekta znatiželje pa se kiselo smeškaš, glupe fore su ti neviđeno duhovite i tome slična prokletstva društvene etikecije. I posle se hvališ da ga poznaješ.
Vremenom, iz osećaja beznađa u kome unutrašnji i spoljašnji činioci predano rade na izvrtanju već iskonski trošnog sistema vrednosti, koji nikako ne odgovara duhu vremena pa se shodno tome sam od sebe urušava, (pa se u aksiološkom transferu predani komunisti presvlače u patriote pa u Evropejce, pioniri u kriminalce a kriminalci u biznismene, uvek jedne te iste njuške), dolazi do kontra-akcije u kojoj se idealizuje sve inostrano (posebno zapadno) do stadijuma nekritičkog fetišizma, što se sve ove godine takođe uspešno događa. Kompleks niže vrednosti dovodi do saobražavanja sa globalnim idealnim tipovima koji nemaju veze sa realnim činjenicama već sa njihovom do neukusa romantizovanom projekcijom. Kreacija se svodi na preslikavanje, a originalni izraz u lično poništavanje, direktnu negaciju sebe koja bi trebalo verodostojno da predstavlja to sopstvo. "Čini mi se" tako postaje superiorno u odnosu na "smatram", "mislim" i "znam" jer je poželjno da se najglasnije čuje.
To je samo jedan čin sluđivanja sluđenih, ponižavanih, pljuvanih i svih ostalih kojima je na pameti samo miran san i život dostojan čoveka. Permanentni mentalni presing je očigledno dao rezultate i doneo sa sobom pojačanu otupelost. Iznošenje kritičkih stavova zamenjeno je osmesima u pravom trenutku. Prostorija se nasilno provetrava, tenzija se spušta na mišiće., žalost je usiljena, a radost iskarikirana i lažna. Samo se ne menja ono što bi trebalo da bude promenjeno - korupcija, nepotizam, idealizovanje, javašluk, kampanjski rad. Jedno zlo zamenjeno drugim, sveobuhvatnijim. Više ništa ne misliš, i sa svime izrečenim se slažeš, jer ne mož' da škodi za karijeru. A karijera plaća račune.
Kada polazim od teze da su sve društvene promene kojima sam svedočio odreda bile kozmetičke prirode i da ne mogu biti nazvane "promenama" u pravom smislu te reči, onda u tu jednačinu nužno upada i pitanje ukidanja viza. Nesumnjivo da mi je drago što će mnogobrojni srpski bendovi sa određenim potencijalom za uspeh na globalnom tržištu sada imati izgovor manje da okušaju svoju sreću na izvorištima muzičke industrije od čijih su mnogobrojnih pulena nesumnjivo bolji. To važi i za sve ostale dimenzije bivstvovanja, mada se ne mogu otrgnuti utisku da oni koji su putovali i sa vizama predstavljaju sloj koji je najviše profitirao iz čitave priče. Manje-više, reč je o ljudima koji su se najbolje snašli u vakuumu nastalom nakon uvođenja viza i sankcija. Sluđivanje sluđenih se sastoji i u činjenici da oni kojima je išlo na ruku spoljašnje zatvaranje Srbije su u dlaku isti oni koji, shodno svojim naraslim materijalnim mogućnostima akumuliranim u toku najgorih trenutaka novije istorije ove zemlje, su sada u prilici da tu istu zemlju reprezentuju kada napuste njen granice. Pošteno. Oni koji su je očerupali i jesu oni koji treba da se kite njenim perjem, kada je to perje ionako kod njih. Moralni Zapad se ne buni, a i zašto bi - on je te i takve ostvarene i uspešne ljude stvorio, što na posredan, što na neposredan način, svojim ispravnim akcijama i pravilnim odlukama zbog kojih mi je u najvećoj meri i postalo svejedno šta oni misle o meni i mom životu koji su na svaki mogući način sputavali u poslednjih nekoliko decenija. Hteli su da patim i patio sam, sada bi hteli da se smejem, ali šta da radim kad nisam Pavlovljev pas.
I pogađate, ne pripadam ni pomenutom sloju ljudi, ambasadorima Srbije u belom svetu na lepom plavom Dunavu. Na tu činjenicu iz svoje biografije gledam sa neskrivenim ponosom, pa sam vest o ukidanju viza propratio sa sentimentalnim ekvivalentom praznine - krajnje ravnodušno. Kao neko kome je prošle godine istekla validnost pasoša, nisam ni u mogućnosti da putujem, a da ne pričam o finansijskom aspektu čitave priče koji dodatno umanjuje ionako nikakve šanse za takav poduhvat u skorijoj budućnosti. Vrata su bila mnogo zanimljivija za otvaranje kada su bila čvrsto zamandaljena. Sada kada su širom otvorena, više uopšte nisu interesantna. A činjenica da su upravo iz tog pravca svojevremeno stizale mirotvorne bombe nikada neće biti zaboravljena. Jer ne sme.

Walking these dirty streets
With hate in my mind
Feeling the scorn of the world
I won't follow your rules

Blame and lies, Contradictions arise
Blame and lies, Contradictions arise
Nonconformity in my inner self
Only I guide my inner self

I won't change my way
It has to be this way
I live my life for myself
Forget your filthy ways

Nobody will change my way
Life betrays, but I keep going
There's no light, but there's hope
Crushing oppression, I win

Betraying and playing dirty, you think You'll win
But someday you'll fall, and I'll be waiting
Laughs of an insane man, you'll hear
Personality is my weapon against your envy

Astro Boy (2009)

Američka verzija poznate mange Osamua Tezuke koji se inače smatra ocem japanskog stripa nije naišao na neki prijem kod kritičara. Dok mu tradicionalniji zameraju šljašteću akciju koja pokriva rupe u priči i generalno senzacionalistički pristup, ovi ostali preferiraju original prezirući način na koji je Astro Boy preusmeren ka savremenom mališanu, jer kao sunđer kupi ostatke većine poznatih sf animacija.

Ispada kao da nas je Matrix naučio da sf mora da povećava IQ sa svakim novim kadrom. A, posebno je carski kad likovi koji se kunu u Isaka Asimova i njegove zakone robotike zameraju što neka priča ima rupa ili je površna, kad je Asimov zaista bio "majstor" u građenju likova. U skladu sa ovim mišljenjem, jedini crtać koji treba da postoji je onaj kalibra Voli u kom su ljudi pravljeni od sunđera, a roboti suve eminencije sveopšte produhovljenosti. Svaki pokušaj da se prebrodi ta ogromna udaljenost ljudskog samosažaljenja je vredan prezira i upozorenja da može ozbiljno da naruši mentalno i emotivno zdravlje i inteligenciju vaše dece koja, razume se, svaki dan od kuće do škole vide samo budu kako viri iz njihovog big meka.

Ako se izuzme potpuno nepotrebna i prilično dosadna oduljena završnica koja pati od uvek gadnog problema duplog (u ovom slučaju i trostrukog kraja), Astro Boy je sasvim fino podneo i novu tehnologiju i breme priča koje su od Tezukine prvobitne priče sručene na nejaka dečja pleća.

Na kraju krajeva, večito nezadovoljni Amerikanci željni da prodru kroz koprenu „lažne“ i plastificirane kulture koju su sami stvorili, vrlo često zaboravljaju da su se Evropljani i Azijati bez ikakve frustracije inspirisali upravo nasleđem kojeg se oni danas gade. Tako može da se nađe da je Osamu Tezuke veoma cenio Diznija i da su neke od osnovnih odlika mangi zapravo potekle od Mikija Mausa. U osnovi Atsro Boya je priča o Pinokiju, a ne, kako se može pomisliti, nekakav geler u telu živog dečaka dospeo iz Veštačke Inteligencije ili drugih, skorijih holivudskih filmova. U skladu sa ovom, ni ostala preuzeta nasleđa u filmu nisu pasivno preuzeta. Neki od njih, poput motiva prijateljstva između ogromnog, starinskog džina robota i dece koja ga otkrivaju i oživljavaju, a koji se može dovesti u vezu sa biserom animiranog sf-a kome je ET ukrao tron, Gvozdenim džinom, nije protso ukraden, već je oplemenjen i savršeno uklopljen u priču o replici dečaka koju pravi njegov neutešni otac nakon sinovljeve smrti. Ideja o Metropolisu koju u ovom slučaju oličava Metro City, leteći gradić sačinjen po aršinima Džonatana Svifta i čitavog niza literarnih utopija, možda nije preterano razrađen po detaljima svog univerzuma, koji se završavaju na mapiranju naučno-političkog središta grada i manje-više bledolikog okoliša koji čine robotizovana domaćinstva sa ovlaš osenčenim odnosima ljudi i robota kao gospodara i slugu,

sasvim je dobro „prizemljen“ kada mu se, kao kontrateža postavi zemlja-đubrište kojim krstare pokvareni i odbačeni roboti, nezbrinuta deca i njihovi blagonakloni gospodari. U vezi sa Tezukinom idejom koja se Metropolisom i pitanjima identiteta (čovek-robot) bavi i u Metropolisu (inače ekranizovanom u odličnu animu iz 2001), i ovaj je gradić savršen kao minijaturna maketa velikih ideja, a ne njihovo pojednostavljivanje. Daleko razrađeniji je svet na zemlji, ili ono što je od njega ostalo. Kao Pobesneli Maks za decu, svet na površini Zemlje je sačinjen od bandi, zagubljenih proletera i zagušen naslagama đubreta. Lišen one melanholične patine koja se forsira u Voliju, ovde je sagledan iz te sviftovske satirične vizure, pa otuda pikanterija kao što je odred robota revolucionara (komično poigravanje sa skraćenicom RAF). Slično tome, Astro Boy se poigrava i sf nasleđem, a posebno zakonima robotike Isaka Asimova. Koje bi, slažem se, bilo daleko komičnije kada bi u samoj osnovi priče bili bolje poštovani, pa da sprdnja sa njima ima vrednost veću od vica i dosetke. Međutim, ako se uzme u obzir da su sf fanovi vrlo često ograničeni po pitanju učenja napamet svih tih detalja i stavki, šta se sme i šta se ne sme, ovakvo bahato frljanje sf padežima deluje osvežavajuće i simpatično kao šala na njihov račun. Jer u svojoj suštini, Astro Boy je prost sf junak koji u širokom luku obilazi sve kasnije njuejdžovski razbuktale filozofske konotacije unutar sf-a.

U moru ovih simpatičnih detalja plutaju i sredstva za čišćenje – roboti u obliku brisača prozora i spreja čije odmetništvo iz robotskog života urnebesno podjebava silne reklame koje čišćenje povezuju maltene sa budizmom i paralelnom dimenzijom koja pršti od duhovnosti.

Uz Astro Boya IQ svakako ne raste ni približno onoliko koliko junak filma može da poleti i utekne zlu, pa, da se ne lažemo, ako bi roditelji i kritičari rađe da gledaju inteligentne poslastice nek ih slobodne potraže na nekom drugom mestu.