Samolepive sličice

Javiše jataci pre dva dana:
-Deliće se album sutra uz "Sport".
Sutradan uveče, na raspitivanje o grozničavom predmetu želje, trafikantkinja me je dobronamerno pogledala:
-"Sport" je rasprodat još u sedam ujutro.
Srećom, našao sam album na trafici kod početnih stanica linija 27 i 43. Pitala me prodavačica: "Koji ćeš od ova tri?" "Paninijev, naravno", odgovorio sam, srećan što će veče proteći u lepljenju sličica. Pročitao sam i savet na netu da se kupuje što više kesica na jednom mestu. Nisam imao para za celu kutiju od 100 kesica, pa sam kupio pola kutije. Taktika je bila ispravna - nijedan duplikat od 250 slajbi. Među šest komada koje se dobijaju uz album - jedan jedini duplikat - Dijego Milito. Lepilo se čitavo veče. Taj osećaj lepljenja je neponovljiv.
Kroz maglu se sećam da je prvi album koji sam imao bio "Mexico 86". Malo me nerviralo što su autsajderske ekipe bile diskriminisane odlukom da po dva igrača budu na jednoj sličici, a sećam se i da je za iračke fudbalere nedostajao pun datum rođenja, već je na tom mestu bila ispisana samo godina. Dve godine kasnije, "Euro 88", održan u Nemačkoj. Prve tapke u školskom dvorištu. Bez sumnje, najbolji album koji sam ikad video - slike reprezentacija bile su podeljene na četiri lepljiva dela, a bilo je čak i sličica sa likovima sudija. Posebno sam zapamtio Luiđija Kazarina, italijanskog arbitra, pošto je to jedna od retkih sličica koja mi je falila.
"Italia 90" - prvi put naši u nekom fudbalskom albumu, i poslednje učešće SFRJ na najvećoj svetskoj smotri fudbala. Zemun se orio od urlika oduševljenja usred nedeljnog porodičnog ručka kada je iz kesice izvučena fudbalska ikona Dragan Stojković Piksi. I to je bio dobar album, ipak slabiji od Nemačke 1988.
A onda pauza.
Veliki povratak za France 1998. Opet naši i poslednji put kao Jugoslavija na Svetskom prvenstvu u fudbalu. Tinejdžerstvo se bližilo kraju, ali i dalje niko nije bio sumnjičav što se popunjava album sa samolepivim sličicama. A zatim nova pauza, Koreju i Japan sam gledao tek na mahove, što zbog suludih termina, što zbog tužnih bolničkih prizora. Neverovatna utakmica u kojoj Urugvaj stiže vođstvo Senegala od tri gola razlike, i natmurena bolničarka koja nonšalantno gasi televizor i kaže: "Vreme je za ručak".
Bilo, ne ponovilo se.
Kada se pojavio album za Svetsko prvenstvo u Nemačkoj pre četiri godine, nije bilo mnogo nedoumica da li da se isti pazari. Tradicija je tu da se poštuje. Bilo je dosta podsmešljivih komentara u bližoj okolini zbog te odluke, u stilu "vidi ga mator konj skuplja sličice", dok sam se ja zabrinut pitao kako ćemo ispuniti album koji ima više od 500 pravougaonika koje treba popuniti bitnim sadržajem. Odgovor je došao sam od sebe - okupljanja kod Terazijske česme jedan su od najblistavijih skorašnjih primera spontanog organizovanja ove razrovane zajednice. Menjaža je uzimala maha i u podzemnim prolazima, svuda sam nosio štos slajbi umotan gumicom i obavijen neizbežnim spiskom brojeva sličica koje mi nedostaju. Prepoznavao sam se sa novopečenim "ortacima" na ulici, gde god bi se zadesio bio je bar jedan lik raspoložen za menjanje. Niko se više nije smejao, državom se proširio požar kolekcionarskog ludila. Iz "Paninija" su obavestili javnost da su oborili sve rekorde prodaje.
Doduše, pojavili su se kod "Moskve" i brojni likovi koji su prodavali slajbe. Bilo je tu i simpatičnih klinaca, ali i odvratnih likova, biznismena, kojima je na čelima pisalo "mešetar". Ljigavo bi ti se približili, i onda te slatkorečivo upitali "Da li želiš da popuniš album?" Želim, ali neću da kupujem sličice od tebe, majmune.... Na Terazijama je brzo zavladao duh darivanja - ako vidiš da neko nema mnogo šta da ti ponudi, dao bi mu koju sličicu više u odnosu na broj komada koji si od njega dobio, vladala je prava karnevalska atmosfera ljubavi... Jedan lik koji me mnogo podseća na jednu TV ličnost iz nesrećne reality show muzičke sapunice, u kojoj se tragikomično promovisalo apdejtovano Bratstvo i jedinstvo, je hteo da se okoristi tom činjenicom, uzeo mi štos sličica i krenuo mangup da bira šta će da uzme. Poludeo sam u sekundi. Rekao sam mu: "Daću ti samo onoliko sličica koliko ih dobijem od tebe", na šta mi je on besno vratio sličice i tražio svoje nazad. Bilo je tu dobrih, raritetnih likova, ali sam bio ponosan što sam se suprotstavio nepravdi makar na simboličkom nivou, ne dopuštajući jednoj jajari da radi šta je zamislila.
Sad kad rekapituliram, nijedan album u životu nisam popunio, jer mi je bilo besmisleno da dajem pare za sličice koje su mi falile. Poenta je u skupljanju, strpljenju i posvećenosti., i upisivanju rezultata. Sa socijalnom dimenzijom, čitava priča dobija nezapamćene razmere - zbližava ljude u strasti koja ne može da se objasni, već samo može da se doživi.
Nedavno mi najbolja drugarica reče: "Bliži se svetsko prvenstvo, ti ćeš opet sve pratiti, da li se sećaš kad si zapisivao sve rezultate u one svoje sveske?" Zaista, dugo nisam o tome razmišljao, i pojma nemam gde su mi te sveske u koje sam zapisivao rezultate sa Olimpijada i Svetskih prvenstava. Imao sam i kupusara druge vrste - u njima sam sastavljao svoje muzičke top-liste iz nedelje u nedelju, iz dana u dan, pa se to na kraju, do dana današnjeg, izrodilo u zapisivanje muzičkih recenzija. Za predanalize timova Svetskog prvenstva je još uvek rano, biće i toga kad dođe vreme. Dve su stvari, pak, već sada jasne - na prvenstvo niko nije zalutao, a groznica je počela.