Iako bih najviše to voleo, nisam od onih koji bi da tek tako otpišu britanski duet Fuck Buttons kao još jednu maherski sročenu smicalicu muzičke industrije u duugačkom nizu. Opet, to ne sputava moju svest o sumnjivoj povezanosti muzičke industrije i benda, počevši od "šokantnog" imena preko "tvrde" muzičke ponude do "kućnog" pedigrea sastava, produkciono i strukturalno gledano.
Najprostije rečeno, Andrew Hung i Benjamin John Power imaju jaka leđa u koja duva vetar uspeha. Nešto jače od godinu dana po izlasku debi albuma Street Horrrsing, koji je čini mi se lepo poslužio uvođenju zainteresovane omladine rođene nakon hladnog rata u abrazivne teritorije a da to ne izgleda "seljački" ili "šabanski" (braate, to su Fuck Buttons!), duet je izbacio novo izdanje, spreman za novo kurčenje i ludiranje po brojnim festivalima i tačkama oslonca širom sveta. Ako ništa drugo, njihova izdavačka kuća ATP sačuvaće im atraktivan slot na njenom festivalu koji se isto zove, a održava se na nekoliko prestižnih lokacija o kojima se u magli jeftinih alkoholnih isparenja naglas mašta unutar klaustrofobičnih (beo)gradskih urbanih sastajališta em revolucionarne em progresivno nastrojene mladeži željne razbibrige.
Tarot Sport prevashodno služi demistifikaciji misije benda i ambicioznih težnji njihovog PR tima da ih pošto poto predstavi kao "avangardu", zlorabljeni pojam koji, kao i mnogi, može da označava nešto odista sjajno ali istovremeno i, avaj, nešto potpuno lišeno sadržaja, uzmite samo pojmove demokratije ili ljudskih prava kao dovoljno paradigmatičan primer. Hung i Power se i dalje koprcaju, cede suvu drenovinu, hipnotišu i distorzirano reže ne bi li sami sebe ubedili u naročitu vrednost onoga što rade. Sa ove strane slušalica, rezultati su mahom prijatni, ali nekako bespotrebni. Život je apsolutno moguće zamisliti bez postojanja Fuck Buttons, a Tarot Sport ne vuče kažiprst da pritisne repeat, ne provocira mozak na razmišljanje niti u njemu luči hormone ushićenja, sreće, zanosa ili pozitivnog ludila sastavljenog od hiljadu malih ludila. Naprotiv, teško je zamisliti nekoga kome je Tarot Sport preka potreba, te je ovaj album "ki poručen" poligon za izdrkavanje i svršavanje prosvetljenih kritičara-pajtosa sa ušima načuljenim za zanimljive predloge i džepovima dovoljno dubokim za zamašćene koverte.
Ostrvske junoše su u svojoj potrazi za zvučnom nirvanom udružile snage sa Andrewom Weatherallom. Da sam voditelj B92 sa kraja devedesetih, rekao bih da ko ne zna ko je to ne bi trebalo da čita ovaj blog (u originalu "sluša ovaj radio"), ali sva sreća pa se ne da(vi)m (u) aroganciji palanke prerušene u velegrad. Trećina kultnih The Sabres of Paradise, polovina cenjenih Two Lone Swordsmen, Weatherall je kao jedan od pionira plesne scene devedesetih među licima koja su potpisala produkciju čuvenog albuma Screamadelica, jedne u nizu dugosvirajućih transformacija škotskih legendi Primal Scream.
Ovde nema reči o transformaciji ali itekako ima o drugim nekim stvarima koje se mogu sažeti u tvrdnji da Fuck Buttons predstavljaju još jedan namenski izobličen pop proizvod, eksperiment koji je uglavnom sam sebi cilj u nedostatku smislenijeg/ispunjenijeg života. Specijalizovana štampa je na sličan način pre samo nekoliko godina u nebesa dizala očajne Wolf Eyes. Fuck Buttons su od pomenutih (ćoravih) očiju mnogo bolji, ali se iscrpljuju kao "avangarda" za pop publiku, opasno nalik do zla boga dosadnom Rammsteinu, još jednom "šokantnom" i "moćnom" a masama prijemčivom bendu, dežurnim metalcima za nemetalce.
Najprostije rečeno, Andrew Hung i Benjamin John Power imaju jaka leđa u koja duva vetar uspeha. Nešto jače od godinu dana po izlasku debi albuma Street Horrrsing, koji je čini mi se lepo poslužio uvođenju zainteresovane omladine rođene nakon hladnog rata u abrazivne teritorije a da to ne izgleda "seljački" ili "šabanski" (braate, to su Fuck Buttons!), duet je izbacio novo izdanje, spreman za novo kurčenje i ludiranje po brojnim festivalima i tačkama oslonca širom sveta. Ako ništa drugo, njihova izdavačka kuća ATP sačuvaće im atraktivan slot na njenom festivalu koji se isto zove, a održava se na nekoliko prestižnih lokacija o kojima se u magli jeftinih alkoholnih isparenja naglas mašta unutar klaustrofobičnih (beo)gradskih urbanih sastajališta em revolucionarne em progresivno nastrojene mladeži željne razbibrige.
Tarot Sport prevashodno služi demistifikaciji misije benda i ambicioznih težnji njihovog PR tima da ih pošto poto predstavi kao "avangardu", zlorabljeni pojam koji, kao i mnogi, može da označava nešto odista sjajno ali istovremeno i, avaj, nešto potpuno lišeno sadržaja, uzmite samo pojmove demokratije ili ljudskih prava kao dovoljno paradigmatičan primer. Hung i Power se i dalje koprcaju, cede suvu drenovinu, hipnotišu i distorzirano reže ne bi li sami sebe ubedili u naročitu vrednost onoga što rade. Sa ove strane slušalica, rezultati su mahom prijatni, ali nekako bespotrebni. Život je apsolutno moguće zamisliti bez postojanja Fuck Buttons, a Tarot Sport ne vuče kažiprst da pritisne repeat, ne provocira mozak na razmišljanje niti u njemu luči hormone ushićenja, sreće, zanosa ili pozitivnog ludila sastavljenog od hiljadu malih ludila. Naprotiv, teško je zamisliti nekoga kome je Tarot Sport preka potreba, te je ovaj album "ki poručen" poligon za izdrkavanje i svršavanje prosvetljenih kritičara-pajtosa sa ušima načuljenim za zanimljive predloge i džepovima dovoljno dubokim za zamašćene koverte.
Ostrvske junoše su u svojoj potrazi za zvučnom nirvanom udružile snage sa Andrewom Weatherallom. Da sam voditelj B92 sa kraja devedesetih, rekao bih da ko ne zna ko je to ne bi trebalo da čita ovaj blog (u originalu "sluša ovaj radio"), ali sva sreća pa se ne da(vi)m (u) aroganciji palanke prerušene u velegrad. Trećina kultnih The Sabres of Paradise, polovina cenjenih Two Lone Swordsmen, Weatherall je kao jedan od pionira plesne scene devedesetih među licima koja su potpisala produkciju čuvenog albuma Screamadelica, jedne u nizu dugosvirajućih transformacija škotskih legendi Primal Scream.
Ovde nema reči o transformaciji ali itekako ima o drugim nekim stvarima koje se mogu sažeti u tvrdnji da Fuck Buttons predstavljaju još jedan namenski izobličen pop proizvod, eksperiment koji je uglavnom sam sebi cilj u nedostatku smislenijeg/ispunjenijeg života. Specijalizovana štampa je na sličan način pre samo nekoliko godina u nebesa dizala očajne Wolf Eyes. Fuck Buttons su od pomenutih (ćoravih) očiju mnogo bolji, ali se iscrpljuju kao "avangarda" za pop publiku, opasno nalik do zla boga dosadnom Rammsteinu, još jednom "šokantnom" i "moćnom" a masama prijemčivom bendu, dežurnim metalcima za nemetalce.
Постови
1 коментар:
"Da sam voditelj B92 sa kraja devedesetih, rekao bih da ko ne zna ko je to ne bi trebalo da čita ovaj blog (u originalu "sluša ovaj radio"), ali sva sreća pa se ne da(vi)m (u) aroganciji palanke prerušene u velegrad."
Ovo ti je tako dobro...
hahahahaha :D
Marko
Постави коментар