Večiti derbi tranzicionih gubitnika

Zanimljiva rasprava na tviteru iz taka mi je dala inspiraciju za ovaj mali ogled. Jednoj poznanici američke gazde nisu produžile ugovor u firmi u kojoj je bila na probnom radu. Na njen tvit, druga drugarica, poznata kao neko ko, sudeći po njenim skorašnjim fejsbuk statusima i tviter minijaturama, ubrzano očajava zbog nemogućnosti da se zaposli iako je odličan student društvenih nauka, odvratila je opaskom da je kapitalizam gori čak i od samoupravljanja.
Tu smo dakle.
Samoupravljanje je, pokazalo se, sa državne tačke gledišta, samoubilačka taktika. Briljantnu razradu ove početne teze, i masu drugih, bitnih stvari koji se tiču predistorije raspada nekadašnje Jugoslavije mogu se naći u knjizi hrvatskog politikologa Dejana Jovića - " Jugoslavija, Država koja je odumrla". Knjiga je gabaritna (evo dostupnog uvodnog delića ), tako da njom lako može konj da se ubije, ali se čita kao kad poput planinskih brzaka rakija klizne niz grlo u kriznim predvečerjima.
E sad, i ja sam, ima već četiri meseca, nezaposlen, izdržavamo se tako što krckamo štekove a vrednija polovina nasdvoje radi dva posla. Da tragedija bude još veća, jedna plata uvek kasni. U koji god kutak da zađeš, čućeš slična šaputanja. "Ne mogu da nađem posao". "Daću otkaz, osam meseci mi nisu dali ni dinara". "Radiću bilo šta, ali nema!" i masa drugih, podjednako neveselih mantri koje zuje u uzavrelim lobanjama.

U sredstvima javnog informisanja po ovom pitanju vlada teror ćutanja. Kada se javno i povede priča o tome, uvek se loptica baca u teren pojedinca, najslabijeg i samim tim najpodesnijeg za lako poentiranje - te druga su vremena, te moraš da se usavršavaš, te bi trebalo da budeš strpljiviji. A život teče i podnosi račune koje nema ko da plati.
Istina je da u ovom, verovatno i ključnom segmentu čovekovog bitisanja, država Srbija apsolutno, faktički i na koji god drugi način ne postoji. Nema je. Zaposlenost je već dovoljna privilegija, zaposleni nemaju prava glasa. Jedna od najbogatijih firmi u Srbiji - Miškovićeva Delta je ukinula mogućnost postojanja sindikata. Predsednik Tadić pre neki mesec u negledljivom "Utisku nedelje" apeluje na spremnost na doškolovavanje. Sve neodoljivo podseća na stih jednog francuskog pesnika čije sam ime nažalost zaboravio: "Ceo život sam živeo da učim, a nikada nisam naučio da živim."

Pošto bilo kakvog smislenog posla nema na vidiku, rešio sam da višak slobodnog vremena iskoristim za spremanje ispita na masteru koji sam upisao pre dve godine. Tada, kada sam upisivao postdiplomske, radio sam punom parom i bio mi je potreban luft od svakodnevne radne kolotečine - za mene je učenje vrednost po sebi, a ne sredstvo za dolaženje do materijalnog cilja. Iz znanja izvlačim određenu korist nematerijalne prirode - kada već nisam u situaciji da menjam stvari oko sebe, suštinski mi je bitno da ih razumem kako me ne bi iznenađivale.
A u pogledu gore izrečene polit-ekonomske dileme stvari stoje ovako: dok je na Istoku postojao komunizam kao zloglasni korektiv - kapitalizam se trudio da na svoje podanike ostavi što bolji utisak. Birokratska tekovina tog vremena je tzv. država blagostanja. Nakon studentskih demonstracija 1968, te veselih sedamdesetih: naftne krize, Šangajskog kominikea i laganog stagniranja brežnjevljevskog SSSR, postalo je jasno da će kapitalizam odneti "pobedu", pa za maskama sa ljudskim likom više nije bilo potrebe. Početak osamdesetih na veliku scenu dovodi Ronalda Regana i Margaret Tačer kao glavne dželate u dresovima hajekovsko/fridmanovskog neo-liberalizma - minimalna vlast državi, sva prava bogatašima. Ako nećeš da radiš za sitnu lovu, ne moraš, ima ko će umesto tebe. Tako su levičarske pojave na zapadu i sindikati otišli u istoriju. U stopu su ih pratili rođaci sa Istoka (tzv. države koje postoje samo u atlasima i na sportskim zbivanjima, a u realnosti su kvazi-tvorevine čija je glavna odlika prazan suverenitet).

Za neke se priča da su zakasnili u ovim procesima. Naravno reč je o Srbiji. Ako smo i imali neki zaostatak, hitro smo ga nadoknadili! U ovom smislu, sada vladamo, što je dostignuće na kome možemo da zahvalimo večitom ministru Dinkiću i njegovim vernim saradnicima. Prinuđeni da radimo bedno plaćene poslove, da trpimo teror i iživljavanje nadređenih, da gutamo knedle u ama baš svakoj prilici zarad materijalnog dostojanstva i "plaćanja računa", brzo smo poklekli pred novom silom čiji je smisao postojanja okrenut jedino i isključivo ka sticanju i obrtanju profita. Ne, to više nije ideologija iz šezdesetih godina prošlog veka, to više nije Zapad iz vremena Džona Majnarda Kejnsa i Maršalovog plana, Zapad koji u svom duhovnom orijentiru značajno mesto ostavlja za osnovno čovekovo ljudsko pravo - pravo na dostojanstven život, što je nešto što smo kao "simbol razlika u komunističkom svetu" imali prilike da osetimo, a zatim vratimo sa kamatom koja nikako da bude isplaćena ("Nema besplatnog ručka", Alvin Hansen). Umesto toga, baca se prašina u oči u vidu humanitarnih bombardovanja, insistiranja na pravima manjina različitih fela kako bi se u glavnom toku sačuvao status kvo koji ciklički (da se poslužimo kondratjevljevskom terminologijom) poput vremeplova vraća ovo doba u vreme prvobitne akumulacije kapitala. A uporedo sa njim ruku pod ruku idu i bahatost, vulgarnost, licemerje, manipulacija i nezajažljiva eksploatacija koja se zatim uzdiže na nivo komon sensa zahvaljujući medijski dobro pokrivenim advokatima neizdrža, čije se domišljate misli poput osa zarivaju u sive ćelije nahranjenih poslušnika koji ih onda robotski ponavljaju svaki put kada diskusija zapreti da ode u neželjenom pravcu. Onda ostane ćutanje, i to je za sve njih u paketu ono što se svakodnevno iz časa u čas, hegemonijski predstavlja kao nešto što je normalno. A zalaganje za postojanje jake, funkcionalne države biva brzometno otpisano kao zalaganje za fašizam.

Izjednačavanje sadašnjeg Zapada (dakle sve što taj pojam predstavlja u političko-ekonomskom smislu) sa hladnoratovskim - jednako je izjednačavanju Titove sa Slobinom Jugoslavijom. Svi znamo da ni izbliza nije isto, uprkos prošlogodišnjoj svetskoj ekonomskoj krizi, i dalje isti igrači odlučuju o sudbinama milijardi. Čim nas hvata nostalgija za vremenom u kome nismo ni živeli, znači da smo u debelom škripcu. Jer ni tada nije bilo bolje.

Sujetni i samoživi, verovali smo da smo koračali na strani dobra dok smo se smrzavali po ulicama tokom devedesetih, gutali suzavac, dobijali batine, gladovali i tugovali. Na papiru se, zahvaljujući nama, sve izmenilo, samo nam niko nije javio da smo u međuvremenu prebačeni u gubitničke redove.
Pre nekoliko godina na Slaviji je stajao grafit: "Sloba: Želeli ste promene, nije više do mene." Te reči su sada prekrivene belim krečom.