Neon Indian - Psychic Chasms (Lefse)

Moj najmlađi brat ima običaj da kada svrati u prigradsku bazu nasdvoje svede sve rodbinsko-međuljudske formalnosti na najniži mogući nivo kako bi se što pre posvetio svojoj omiljenoj delatnosti - igranju video-igara. Od monitora ga možeš odvojiti samo ukusnim obrokom. Tada se, sa tanjirom u rukama, baca u zagrljaj druge i poslednje četvrtaste ljubavi - televizora.
Tako je bilo i ovog puta. Prepustio sam kršnom omladincu konzolu i preselio se u kuhinju. Da bih prekratio vreme, pustio sam sebi diskografsko čedo ostinsko-bruklinskog kolektiva Neon Indian. Spakovao sam tortilje u rernu i otišao da vidim da li bratić daje znake života. Zaintrigiran zvucima iz druge prostorije, mali genije je odbrusio krucijalno pitanje:
-Šta si ovo pustio, VeHaJedan?
I tako, efektno stavio tačku na ovaj pokušaj prikaza.


Deadbeat Summer

Odista, zvuk kolektiva, koji u svom nukleusu krije referencu na motive iz legendarne pesme Dobrice Erića "Devojka iz grada", pošto se Teksašanin Alan Palomo upario sa jednom Bruklinkom (čini mi se da se zove Leanne MacComber), vrvi od nostalgije za osamdesetima. Slušalac nenaklonjen sintisajzerskom šok tretmanu koji u mozgu priziva miris krema za sunčanje i nabrekla bilderska tela, lako može otpisati preslušavanje Psychic Chasms kao gubljenje vremena. No, ovom paru ušiju se čini da u ovom nostalgičnom zvukoplovu postoji i dovoljno jasna ironijska distanca prema pomenutom muzičkom nasleđu, što je saznanje koje ovaj mozak potvrđuje.


Should Have Taken Acid with You

Neumorni muzički kritičari su već brže bolje napisali usiljene eseje o nekakvom "hipnagogičkom popu" koji muzički evocira odrastanje uz pop-kulturu osamdesetih lo-fi tehnikom snoliko-izdrogirane optike priviđenja ((&) drugojačijosti). Reč je o čitavoj plejadi anonimnih ili polu-anonimnih muzičara koji u ograničenim tiražima štampaju svoja izdanja. Nije neuputno u potrazi za korenima ovog fenomena povesti priču u smeru grupe Animal Collective i njihove trenutne težine na globalnom umetničkom tržištu. U ortačkom krugu interkontinentalnih blesana jedno mesto je rezervisano za od njih još luđeg umetnika pod imenom Ariel Pink, koji se zarad održavanja nivoa dečije radosti u svom krvotoku poigrava pop nasleđem u trashy ključu, što je dovoljno za kandidaturu u kategoriji najbliži rođak Neonskih Indijanaca, mada ima i onih koji čuju srodstvo sa komercijalno uspešnim MGMT, i ne pričinjava im se.
Možete to tumačiti i pozitivno i negativno, zavisi od toga na koju ste nogu ustali ili koja vam muzika generalno prija, u slučaju da ste po-mo orijentisani zaljubljenost je zagarantovana, pošto su albumi poput ovog vazda u fokusu hipsterske štampe. Ako ni zbog čega drugog, ovo izdanje će ostati upamćeno po antologijskom naslovu pesme "Should Have Taken Acid with You", mada se tu priča o kvalitetu ovog izdanja ne završava.
Album je efektno kratkotrajan, pa smo se ubrzo po njegovom iscuravanju, bacili na tortilje od kojih po tanjirima ubrzo nije ostala ni mrva. Bratić je oprao ruke, pa se vratio za konzolu.