петак, 02. октобар 2009.

Slagalica


Svraćala sam danas kod dede, nismo se videli mesec dana. A, kod dede ista muka. Posle šloga koji mu se desio pre dve godine, ima problema sa govorom. Za moje pojmove, deda priča sasvim dobro. Ne može da se seti imena rođaka (naših imena se setio nedelju dana posle šloga, svako je bio na svom mestu - nabrajao je naša imena kao da nas ponovo krsti i u dubini duše svi smo mu bili zahvalni što nas podseća, mada i dalje povremeno brka mamu i sestru što nije ništa s obzirom kolko se one međusobno brkaju, a i mi s njima, ponavljajući, sve jednako: ja nisam ona, ti nisi ja, on nije svoj, a svi nismo čisti), ili nekih reči za određene predmete po kući, ali uvek se sporazumemo, jer on krene da nabraja asocijacje. I to se ne dešava toliko često, pošto deda i nema neke komplikovane prohteve, jedino nam zada muke kad mu dođe da prepričava svoje snove u kojima se obično pojavi gomila pomrlih rođaka kojih se niko sem njega ne seća, a nemu je jako bitno da kaže koji ga je tačno pozvao da pođe sa njim, nasmešio mu se i sve nas pozdravio. Nikada nije bio preterano pričljiv. Ućutkivan ceo život od pričljivijih, i to malo reči što je sebi dozvoljavao najednom ne može da nađe. I onda uvek, u očajanju odustaje.
I danas se vajkao – zašto je preživeo, trebalo je da umre tada i da se ne muči ovako, ne muca i ne sramoti. I onda odmahne rukom ko da tera nekog dosadnog dobrog boga koji ga ubeđuje da je i dalje živ. Deda ga odmeri od glave do valjda repa i kaže: koji si sad pa ti bezimeni. Ja mu kažem, ne bi li sve okrenula na šalu, mada sam i ozbiljno mislila – a, šta te briga, ima nas koji laprdamo stalno, a ništa ne kažemo. On samo cokne, misli se, verovatno, lako je reći (a teško je reći!). Ja ne dam da mi tako zamukne, pa dodam, evo, gledaš televizor, kolko samo pričaju i šta – ništa! Al, tu se deda još više zabrine – ja njih ništa ne razumem! Shvatim da sam sasvim zasrala, jer dedu sad muči i to što ne razume više o čemu pričaju na TV-u, iako sam htela da mu kažem da su oni ti koji pričaju u prazno. I šta je čoveku koji sedi po ceo dan u kući, uvučenoj daleko preko Pančevačkog mosta, kog obilazimo samo mi povremeno, a retko može i da izađe i čuje neku ljudsku reč, televizor nego izvor nekih živih glasova, gost i prijatelj. I tad se setim kolko deda voli da gleda Slagalicu. Još dok smo bili u selu, naterao je tatu da dovuče stabilizator samo da bi se bolje videle kućice sa asocijacijama. Pamtio je sve – koji takmičar se kolko zadržao, koji je smiren, a koji ljut kad izgubi i kad se promeni voditeljka. Sedao je za Slagalicu ko ljudi za Dnevnik (a baka pod „ljudi“ podrazumeva „odgovorni, domaćinski ljudi“ što deda, pošto gleda Slagalicu, nije, što baka, kojoj su reči uvek bile laka roba, ne razume), a kad počne Dnevnik izlazio je iz sobe svojim poslom (sve te gušenice!).
Ali, na pomen spasonosne Slagalice, deda me gleda belo ko da traži rešenje stupca. Ja mu ponovim par puta – Slagalica, deda, znaš, onaj kviz i mrzim sebe što mu podmećem muda za bubrege i što mi treba da se seti Slagalice da bi ja mogla da pođem kući, a da znam da mu je bar malo lakše. Tu se uključi tata koji je za sve to vreme popravljao slavinu što je zapušila i kaže: ama, šta se mrštiš, sinoć si gledao Slagalicu! Okrene se prema meni i kaže, otpušavajući rečima i moja usta ko tu zarđalu slavinu – gleda to svako veče. Deda klimne, shvata, prati našu bujicu reči pogledom, želi, kao oni igrači Slagalice što im se pred očima roje razna slova da poviče stop i pogodi smisao. Onda pomirljivo kaže – znam, volim.

Нема коментара:

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.