Let’s Scare Jessica to Death (1971.) – John D. Hancock

Ovaj film je nastao prema motivima gotske priče Carmilla irskog pisca Josepha Sheridana Le Fanua koja je 20-ak godina pre Drakule Brama Stokera uvela motiv vampirice.
Let’s Scare Jessica to Death je jedna od mnogobrojnih adaptacija i pozajmica jakog motiva iz Carmille, uključujući tu i inspiraciju koju je Le Fanuova vampirica donela i nekim metal bendovima, kreatorima video igara i anima, ostavljajući teoretičarima da prate na koji način se utkani motiv lezbijske privlačnosti između vampirice i njene ženske žrtve tokom istorije pomaljao i postajao jasniji.
U Hancockovom filmu lik vampirice se pojavljuje u obličju crvenokose hipi skvoterke Emily koju zatiču glavna junakinja Jessica, njen muž i njihov prijatelj u staroj kući koju su kupili kako bi se Jessica oporavila od anksioznosti i paničnog straha. Naime, Jessicina bolest ni u jednom trenutku filma nije dijagnostikovana, izuzev što se pominje da je u Njujorku bila hospitalizovana. Njene unutrašnje glasove i grozomorna priviđanja razlog su selidbe u sablasnu kuću u udaljenoj provinciji kao deo uvrnute klin se klinom izbija metode koju njen muž i prijatelj koriste kao terapiju - voze se pogrebnim kolima, zastaju po grobljima kako bi Jessica uzimala printove nadgrobnih spomenika, a potom ih kačila u sobi.
Uzimajući za junakinju labilnu osobu, u filmu se postiže prohodnost između fantastike i realnosti, budući da gledalac tokom filma nikada nije siguran da li se ženi nešto priviđa ili je reč zaista o čudnim, paranormalnim događajima. Na par mesta, ja sam bila žestoko prepadnuta, možda što sam, u moru horora novijih datuma u kojima su tehnike plašenja uglavnom svedene na šokove i treninge izdržljivosti na grozu, zaboravila kolko čovek može da se uplaši od škripe stolice za ljuljanje koja se sama od sebe pokreće na verandi kuće ili od one mešavine gađenja i jeze koju proizvodi sasvim stara fotografija sa izuzetno živim likovima koji vape što su zaboravljeni na tavnu kuće.
Slično tom poigravanju sa Jessicinom percepcijom, pojava bledolike hipi cure Emily za koju, ni malo slučajno, Jessica isprva posumnja da joj se priviđa na stepeništu kuće sve dok, opet ni malo slučajno, njen suprug ne kaže: „Ne, brini i ja je vidim“ (bogme će je i opipati) – figurira i na planu realnog kao skitnica s kraja 60-ih, koja staru kuću koristi kao štek na putu za neku umišljenu destinaciju, ali i kao prikaza, budući da se njen lik evidentno poklapa sa likom davno preminule stanarke kuće koju na tavanu pronalaze novi stanari.
Upravo na ovoj granici koju označava lik Emily leži sva tenzija misterije u filmu, koja, budući da je film nastao početkom sedamdesetih može da se posmatra i kao subverzivno sužavanje šarene, razuzdane hipi revolucije na polje krajnje determinisanih, može se reći retrogradnih strahova. Jer, priča koju im ispriča stari antikvar kome prodaju sliku ranijih stanara pronađenu na tavanu, glasi da okolo luta povampirena stanarka kuće koja se udavila u jezeru pre nego što je uspela da obuče venčancu. Transformacija Emily iz raščupane skvoterke u vijetnamki u nedojebanu gazdunicu imanja koja iznova i iznova oblači svoju venčanicu sučeljava dve naizgled nespojive slike žene izjednačavajući ih kao verzije ženskog koje su, u određenim trenucima istorije, bile potrebne određenim socijalnim fenomenima da zablistaju.
Spram nje, silni strahovi što tresu kosti krhke ženice, Jessice deluju kao lakmus hartija u vidu savremene žene koja vari sve ono što je pre nje, na toj traci poželjnih ženskih modela proizvedeno i pokusano.
Nalik Rozmeri Mie Farrow, zarobljena je u mrežu sopstevnih strahova i tuđeg patronata koji se izdaje za socijalizujući.
Iako je motiv lezbijske privlačnosti koji postoji u izvornoj priči tokom vremena, kroz različite adaptacije postepeno dolazio na videlo, u ovom slučaju se on javlja u nešto izmenjenom vidu. Emily koristi dvojicu muškaraca, Jessicinog muža i porodičnog prijatelja kao sredstva za manipulaciju nad Jessicom koja je očiglendo njen glavni plen (na kraju filma se ispostavi da Emily ima čitavu mušku armiju – stanovnike malog mesta u koje se dosele Njujorčani).


Ali, lezbijski sentiment u ovom slučaju nije glavni, već se Emilyna vampirska priroda pre pojavljuje kao model ženskog koji Jessicu plaši i ugrožava. Jer, dok Jessica muškarce vidi kao zaštitnike, očinske figure pa je otuda u prvih 15-ak minuta filma nejasno koji je od dvojice muškaraca njen momak, muž, brat i u kakvom je ona odnosu sa njima, Emily muškarce vidi kao plen u igri zavođenja i manipulacije.
Jarka crvena kosa i košulja kojima se Emily oglašava iz mraka potiskuju Jessicine školske suknje i košulje u kojima ona hoda kao da želi iz njih da izraste ali ne zna kako, usled straha od okolnog prostora.
U tretmanu Jessice kao regresivne žene, na momente se toliko preteruje da scene izgledaju gotovo crnohumorno. Jer, u odsustvu svake vrste otpora i tretmanu ove junakinje kao žrtve, a da se pritom opasnost koja joj preti preterano ne usložnjava (osim brojno, tako što se kvantitet vampira povećava), arhitektura straha i zamke u kojoj se Jessica nalazi postaje odviše preterana, i počinje da traži oduška u, čini mi se, nenamernom humoru, kao prenapumpan balon.
Lets Scare Jessica to Death možda je najslabiji u oslikavanju malog mesta u koje banu pridošlice. Iako u načinu na koji meštani, prikazani poput plemenskih zajednica iz filma The Wicker Man ili čak domaćih Beštija, reaguju na mrtvačka kola kojima se dovoze Jessica i njena dva zaštitnika leži humor i ironija usled suočavanja čisto ikoničkog horora (automobil) sa prizorima egzistencijalne jeze (zatvorenost malog mesta), upravo je kasnije iskorišćena da se ova fina razlika potre tako što su i mesto i njegovi stanovnici spakovani u prvu horor fijoku koja se scenaristima našla pri ruci.
Uprkos tome Let’s Scare Jessica to Death odličan je horor film, onakav kakvi se možda više i ne prave, jer jezu traži na mestima na kojima ona leži i u životu. A, dobro dođe i mesto antibiotika.