понедељак, 05. октобар 2009.

Iskrzana skica o mržnji, revoluciji i Pink estetici


Sve i sami znate, prošla nedelja je bila jedna od "onih" koje već dve decenije u svakoj predizbornoj kampanji bezuspešno ispraćamo u istoriju. Pogibija francuskog navijača Brisa Tatona uzburkala je ionako uzavrele strasti i digla temperaturu do tačke ključanja. Naravno, u senci ovog tragičnog događaja bljesnula je sve dezorijentisanija državna vrhuška pojačana sve omiljenijom građanskom opozicijom (jedna od retkih u svetu koja nije protiv vlasti, nešto slično Šešeljevom stensu tokom dobrog dela devedesetih) kako bi preko kolena rešila posledice koje se ne rešavaju preko noći.
Iako se, poznajući sopstvenu prirodu, dosta čuvam od afektivnih izliva, pogotovo kada je o političkim stavovima reč, što čitaocima bloga nije nepoznato - verbalne reakcije Vlasti i javnog mnenja na nesrećni događaj brzo su mi uzburkali krv i ionako neuravnoteženu dušu. Osetio sam se slično kao onda kada je Sloba umro u Hagu. Ceo život sam proveo intenzivno se ne slažući sa njegovim vrljavim & podmuklim stavovima i potezima, a opet mi nije bilo pravo kad je umro. Osetio sam se usamljenim.
Slično je bilo i sada, kada sam video dokle može da ode instrumentalizacija jednog tragičnog događaja. Raspravljao sam se, malo sa sobom, malo sa drugim ljudima i onda došao do zaključka koliko je sve to postalo besmisleno, to utapanje sebe u mržnju postepenom radikalizacijom sopstvenih stavova, i stalno insistiranje na njenoj konstantnoj regeneraciji. Ništa nije sporno - klinačka banda koja je učestvovala u prebijanju nesrećnog Francuza bi trebalo da odgovara pred zakonom, ali zabranjivati navijače i glorifikovati korumpirano sudstvo te kriminalizovanu policiju je nešto posve drugo, da ne kažem deseto. Zbog toga i nije bilo komentara na čitav nemili događaj, jer nisam baš bio siguran da ću moći da stanem iza napisanih reči nekoliko dana kasnije. Sada mogu.

Prekjuče sam otišao na Marakanu kako bih prisustvovao još jednoj pobedi voljenog tima. Naravno, bio sam na severnoj tribini. Za vreme minuta ćutanja, nije se ni muva čula, a tokom većeg dela meča navijanje je bilo u najmanju ruku preko volje i mlako. Vođa navijanja je u svom pozdravnom govoru verovatno oborio svetski rekord u izgovaranju reči "znači" i "moramo da pokažemo da smo ljudi" u minutu.
I uprkos činjenici da se ne stišava usiljena farsa o povampirenom nacionalizmu, divljačkim grupama huligana i neophodnosti evroatlantskih integracija, što su mantre koje su za ovih nekoliko godina zauzele mesto plaćeničkih hordi razularenih opozicionara, genocidnih Hrvata, krvožednih Muslimana i pokvarenog Zapada, 5. oktobar je zgodan datum za još jedno sabiranje podebelog minusa koji se nalazi ispod naše crte. Šta se to dogodilo, šta se nije dogodilo a trebalo je, i gde smo pogrešili?

Jasno je sa ove vremenske distance - čitava "revolucija" bila je jedna velika improvizacija gde niko od glavnih aktera nije imao ni najmanji uvid u budućnost, niti viziju kako bi ona trebalo da izgleda. Otežavajuća okolnost u svemu tome je što, osim minornih izuzetaka tipa preobraćenih demokrata kao što su Nebojša Čović, Momčilo Trajković ili Momčilo Perišić (a nizu se u međuvremenu pridružio i Dačić), niko od opozicionih lidera nije imao ni elementarnih znanja o samoj prirodi vršenja vlasti. Kada se tome dodaju i neizostavni pritisci sa Zapada, kako iz centara moći, tako i na terenu (setimo se samo pobune u Južnoj Srbiji krajem 2000, te "spontanih" albanskih divljanja 2004.), nije ni čudo što je nakon medenog meseca vlasti i naroda, vlast jednostavno odlučila da se njene reforme svedu na odluku da se, osim fasada, ne menja ništa.
Postoji ugao gledanja iz kojeg je moguće razumeti ovu odluku - jednostavno gledano, miloševićevski sistem je i bio sazdan po meri vlastodršca, a plaćen po ceni sveopšteg haosa, što je vraški dobra investicija ako ste na tronu. Kada je puklo partnerstvo Đinđić-Koštunica, i iznova se krenulo sa starom dobrom praksom otvaranja afera, misterioznih ubistava, otmica, čudnovatih štrajkova i ludačkih konstrukcija - duh je bio pušten iz boce i bilo ga je nemoguće vratiti nazad. Posle pogibije premijera i dila Tadić-Koštunica bili su vidljivi slabi nagoveštaji napretka među kojima je usvajanje ustava sigurno najveće dostignuće vlastodržačke tehnologije koja ne misli samo na danas, ali je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova stavilo tačku i na tu maglovitu idilu. Od tada, država je u stanju potpunog haosa, dezorganizacije i hroničnog nedostatka vizije njenih čelnih ljudi, koliko god loptica krivice bila prebacivana na posledice takvog stanja kao što su navijački ispadi i zlodela.

U takvoj mikro-klimi koja se pet stepeni gore-dole ne menja od početka devedesetih, cveta estetika koju bismo mogli krstiti imenom najpoznatije komercijalne televizije sa ovih prostora. Naravno, reč je o televiziji Pink, čiji se gazda Željko Mitrović podjednako dobro snalazio i u Crvenom, a sada odlično pliva i u Žutom moru, uspevši usput i da proklamuje prihvaćene etalone javnog delovanja - bahatost, površnost te braća blizanci - neumereno samohvalisanje i operisanost od bilo kakvog vida samokritike. Rijaliti šou pod imenom "Farma", koji se trenutno emituje na frekvenciji ove medijske kuće savršena je paradigma njene uređivačke politike koja se može primeniti i na ostatak javnog života ove zemlje u pokušaju.
Najkraće rečeno, "Farma" je seljački rip-off grozomornog "Velikog brata" svojevrsnog simbola populističkog zaokreta u tržišnom usmerenju nekadašnje uzdanice mislećih ljudi Srbije - TV B92. U okviru "Farme" gomila ispranih i gotovo zaboravljenih "zvezda" u čišćenju kukuruza traži kartu za kambek na "veliku scenu" - imena Marine Perazić, Viktorije i Maje Nikolić dovoljno su sugestivna. "Proverena imena" i igranje na kartu nostalgije nikada džep ne ostavljaju praznim - pitajte nekoga iz "City records" koja se to njihova izdanja najbolje prodaju - sve sami paket aranžmani "Best of" kompilacija.
Kada bi se definisale glavne odlike Pink estetike to bi svakako bile hibridnost, reciklaža i usiljenost. Najbliži predak Pink estetike je Turbo folk, sa kojim se TV Pink pogrešno izjednačava, a istina je da je turbo-folk svoj zenit doživeo na TV Palma, kada je procvetao iz sada se vidi zdravog narodnjačkog korena koji je žario i palio Balkanom tokom osamdesetih. Pink estetika je obesmislila turbo-folk, reciklirala njegov leš i zasnovala "štanc" produkciju koja iza sebe ne ostavlja ništa sem praznine, čast retkim izuzecima poput Seke Aleksić.

Slično je i sa ostalim segmentima programa ove televizije, samo što su modeli za kopiranje varirali od prirode programa - gomile kršičnih TV serija iz ove kuhinje imala je za uzor neprevaziđena dela bračnog para Pavić, ključna emisija City rađena je po modelu MTV News, a strani (tok) šou programi sa živom muzikom poslužili su kao reper za slične sadržaje iz Pink rodbine, zaslužni za pojavu grozomornih likova kao što je npr. Mega Deki, da se zadržimo na najužasnijem primeru. "Originalnih" TV lica na ovom kanalu ipak je bilo manje - "Pink" je uvek igrao ziheraški - nikad kreativno - te njegovu prošlost, sadašnjost i budućnost čine fizionomije koje su medijski zanat ispekle u nekim drugim TV pećima.

Zbog svega rečenog, ne čudi da je krajnji domet ove estetike mediokritetstvo na svim nivoima - od same realizacije programa koji nikada nije "spektakl" već "pokušaj spektakla" do tupadžijskog efekta koji proizvodi na gledaoce. Ono što u najmanju ruku čudi, mada bi zapanjenost bila bolji izraz je da je taj i takav Pink svojom populističkom estetikom preplavio i sve ostale domaće TV kanale čime je na taj način vratio prvobitnu pozajmicu programskog koncepta. Zato nam niko nije kriv što devet godina od 5. oktobra koji su na svojim plećima dobrim delom izneli navijači, dobri u reklamama za pivo ali ne i na stadionima, vlada medijsko-političko-ekonomski konglomerat koji se odaziva na reč LICEMERJE.

3 коментара:

nasdvoje је рекао...

!

mora se priznati da su i b92 s Velikim Bratom i Pink sa (Životinjskom) Farmom zajmili od Orvela, u tom smislu barem tolko nema licemerja da sve postaje lakrdija.

Đorđe Kalijadis је рекао...

Pusti me B92!!! Televizija im je od samog osnivanja bila ružičasta (ali ono kao sofisticirano urbano) a Radio B92 od otpuštanja Miška Bilbije, skidanja sa programa Flekine emisije i odlaska Mikroba i još nekih ljudi postaje apsolutno mediokritetska stanica. Osim toga, svi oni se i dalje lože da su jako bitni i važni i da su reper za prave vrednosti a nikada nisu imali nijednu smislenu emisiju iz kulture. Samozadovoljno svršavaju na izdanja Samizdata i to je to. Druge knjige ne postoje.

nasdvoje је рекао...

ima istine kalijadise, da je možda i najveće razočaranje tekovina 5. 10. ono što tv b92 nije isporučila a trebalo je, tj. očekivalo se, da se ne lažemo.

među tim imenima koje pomenu, ima veoma sujetnih samozadovoljnika, iako više nisu na b92, i dalje vole da se dodirnu. to ti kažem iz ličnog iskustva, off the record, narafski! :)

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.