Podrumska atrakcija Pre stiže iz Londona, a Hope Freaks je njihov drugi dugosvirajući album. Predvođen kinky pevačicom Akikom Matsurom koja se u javnosti predstavlja kao "Exceedingly Good Keex", bend je za potrebe svog novog izdanja angažovao legendarnog producenta Stiva Albinija.
Albinijev producentski kredo je da on ne producira albume, već transformiše svoje mesto iza pulta u ulogu snimatelja bendova koji mu taj zadatak povere. Zbog njegove (katkad prenaglašene) sposobnosti da verno dočara živi zvuk na nosaču zvuka, Albini i jeste neka vrsta živog božanstva među određenim segmentima gitarski nastrojene populacije.
U slučaju Londonaca nema sumnje da se radi o visoko-oktanskom bendu. Njihova svirka se podvodi pod no-wave, mada se realnija procena krije u nasumično smišljenoj sintagmi "zajebantski post-punk" (u tom smislu uvodna "Gang of Wire" se po naslovu može iščitati kao svojevrstan omaž) , čije post-moderno utemeljenje nije daleko od (pokušaja) nadrealizma svojstvenog baltimorskoj bandi Ponytail.
Zamislite svoju glavu kao teglu punu pčela, i imate najpribližniji sažetak muzike koja je utisnuta na Hope Freaks. Iščašenih dvadesetak minuta svirke stvara iritaciju koja potiče od uvrnute neprijatnosti same muzike, nalik na zvuk zubarske bušilice , čangrljanje escajgom po šerpi ili stiroporske marifetluke (izaberite svoju jezu po afinitetu), što se pokazuje kao ubistvenija alternativa u odnosu na monotonu brutalnost, na primer.
Uvid u estetiku benda otkriva hipsterske sklonosti ka drečavim bojama i bizarnoj odeći. To govori da Pre i nisu toliko devijantni koliko bi voleli da predstave, ali ako na svoju stranu odvuku bar jednog fana Yeah Yeah Yeahs ispunili su smisao svog postojanja.
Albinijev producentski kredo je da on ne producira albume, već transformiše svoje mesto iza pulta u ulogu snimatelja bendova koji mu taj zadatak povere. Zbog njegove (katkad prenaglašene) sposobnosti da verno dočara živi zvuk na nosaču zvuka, Albini i jeste neka vrsta živog božanstva među određenim segmentima gitarski nastrojene populacije.
U slučaju Londonaca nema sumnje da se radi o visoko-oktanskom bendu. Njihova svirka se podvodi pod no-wave, mada se realnija procena krije u nasumično smišljenoj sintagmi "zajebantski post-punk" (u tom smislu uvodna "Gang of Wire" se po naslovu može iščitati kao svojevrstan omaž) , čije post-moderno utemeljenje nije daleko od (pokušaja) nadrealizma svojstvenog baltimorskoj bandi Ponytail.
Zamislite svoju glavu kao teglu punu pčela, i imate najpribližniji sažetak muzike koja je utisnuta na Hope Freaks. Iščašenih dvadesetak minuta svirke stvara iritaciju koja potiče od uvrnute neprijatnosti same muzike, nalik na zvuk zubarske bušilice , čangrljanje escajgom po šerpi ili stiroporske marifetluke (izaberite svoju jezu po afinitetu), što se pokazuje kao ubistvenija alternativa u odnosu na monotonu brutalnost, na primer.
Uvid u estetiku benda otkriva hipsterske sklonosti ka drečavim bojama i bizarnoj odeći. To govori da Pre i nisu toliko devijantni koliko bi voleli da predstave, ali ako na svoju stranu odvuku bar jednog fana Yeah Yeah Yeahs ispunili su smisao svog postojanja.
Постови
5 коментара:
"Iščašenih dvadesetak minuta svirke stvara iritaciju koja potiče od uvrnute neprijatnosti same muzike, nalik na zvuk zubarske bušilice , čangrljanje escajgom po šerpi ili stiroporske marifetluke (izaberite svoju jezu po afinitetu)"
ovako bez tona "zvuče" ko Lira Viga
hahah, nije... lira ako to i radi (nisam stekao utisak) nosi rukavice :)
mislila sam bez tona, jer na poslu nemam zvucnike :)
sad je jasnije :) moraću da ti verujem - nisam ih gledao nikad uživo. samo tussilago.
e da... možeš da utakneš sluške u izlaz za zvučnike i imaćeš ton :)
Постави коментар