Isprva je bilo deset, pa se onda proteglo na petnaest, a sad se već opasno bliži magičnoj brojci od dvadeset godina. Koji god političar, mudroser, kvazi-intelektualac, borac ili borkinja na liniji političke korektnosti da bude upitan za analizu stanja u kome se nalazimo, sa lakoćom će celokupan tovar nedaća svaliti na devedesete. To je dovoljno da prizove grozomoran užas u glavama recipijenta, ućutkujući dalju konverzaciju.Iako takav pristup sa "zdravorazumske" tačke gledišta nije sporan, i može se nazvati legitimnim, on, kao i svaka površnost u razmišljanju uostalom, previđa neke stvari. Sve stoji: bilo je loše, bili smo siromašni (danas nam je postalo dobro i u međuvremenu smo se obogatili), ali je u isto vreme postojalo nešto herojsko u glavama ljudi, nešto vatreno, spremno da ide do kraja i bez ostatka. U ova štekarska vremena, taj kvalitet je iščileo.
Recimo da su to prvo primetili domaći hip hoperi kroz rehabilitaciju dizelaškog pokreta, prvenstveno Đus sa svojim kultnim hitom "Brate minli". O dizelašima svako može da misli šta hoće, ali činjenica je da je reč o autentičnom uličnom pokretu koji je imao svoju zaokruženu estetiku. Da stvari budu još zanimljivije, tek se sa ove vremenske distance uočava koliko je dizelaštvo išlo u korak sa svetom, kada smo iz tog istog sveta naizgled bili izopšteni, a koliko smo daleko od njega sada, kada smo formalno gledano, ponovo u odabranom društvu.
Kako je to dragi kolega Kalijadis vispreno primetio - prethodna decenija je, bar što se tiče filma, u svakom smislu superiorna u odnosu na ovu. Ako se poslužimo paralelama - Menace II Society ili Mržnja su ultimativni dizelaški filmovi, što takođe treba uzeti u obzir kada se procenjuju dometi domaće subkulturne autentičnosti. Šteta je samo što domaći filmski stvaraoci nisu znali da na adekvatan način isprate ovaj pokret: najbliže a opet daleko su bile Dragojevićeve "Rane", Skerlićev "Do koske" je iscrpeo smisao svog postojanja time što je obogatio ulični sleng dosetkom "Rokaj snimaj". Bogatoj međunarodnoj filmskoj ponudi u ovom podžanru pridodajemo i danski "Pusher", kao svojevrsnu sponu između međunarodnih i domaćih mrkih tipova, nalik onoj koju smo već imali prilike da vidimo u solidnom Akinovom delu "Kurz und schmerzlos".
Do ovog filma sam došao slučajno kada sam na wikipediji čitao strane posvećene raznim svetskim mafijama - od zloglasnog latino ganga Mara Salvatrucha do ništa manje opasne ruske mafije. Na stranici posvećenoj srpskim predstavnicima dođoh do filma, za koji se po gledanju mirne duše može reći da je posejao seme iz kojeg je iznikao meni veoma dragi, antologijski "U Kini jedu pse".
Naime, neki glumci u oba ostvarenja se podudaraju. Glavnog junaka u filmu, danskog dizelaša/dilera Frenka igra Kim Bodnia, dok je za jednu od uloga zadužen i nezaboravni Slavko Labović koji u "Pusheru" igra Radovana, iliti Rašu, kako ga iz milošte zove srpsko-danski don Milo, koga igra hrvatsko-danski glumac Zlatko Burić.
Frenk i njegov ortak Toni se na početku filma zezaju vozikajući se ulicama Kopenhagena, naglas razmišljajući o tipičnim dizelaškim temama ko je koga i ko bi koga i kako pojebao. Bahatosti po restoranima i noćnim klubovima se podrazumevaju, a zatim se ide kod Frenkove devojke Vik, kurve koja se pomalo i bode u venu, simpatične devojke čija gajba služi kao štek za gudru i ljudstvo, ali i kao dom jednog psa na samrti. Radnja u filmu zapravo počinje kada bivši Frenkov cimer iz zatvora Hase, inače Šveđanin, hitno zatraži od Frenka 200 grama braon praha, koji Frenk brže bolje nabavlja u kafiću sa grbom najuspešnijeg i najvoljenijeg srpskog kluba u izlogu, koji drži Milo, uvek u društvu kršnog i surovog Raše.
Naravno, stvari kreću naopako i Frenk postaje dužnik Milu koji je sve nestrpljiviji da dođe do svog novca. Uz zvuke Ninovog hita "Vatra i vino" pomalo radi i struja, atmosfera je konstantno napeta i ukleta, a poetika filma se oslanja i na manevar da se lica protagonista nikada ne vide dovoljno dobro pošto su uglavnom zatamnjena. Akcija je sečena raznovrsnim saundtrekom u kome je učinjena mala nepravda pokojnoj turbo-folk legendi, pošto njegov doprinos istom nije dokumentovan u odjavnoj špici.
Refnovo ostvarenje na ubedljiv način pokazuje naličje dizelaškog života o kome se u čuvenom Baljkovom dokumentarcu "Vidimo se u čitulji" govorili pokojni Boris Petkov ("To ti je muka, problemi, nerviranje") i Bane Grebenarević ("Obični smrtnici/Cvaki"). Ne glorifikujući kriminal, "Pusher" ipak pokazuje dovoljno samilosti prema svojim junacima, ali i vredno saznanje zbog čega prijateljska Danska, koja se pre deset godina našla u odabranom društvu 19 zemalja agresora, ni u ludilu ne izdaje turističke vize srpskim državljanima, već samo poslovne. Već smo pomenuli uticaj ovog filma na dansku kinematografiju, a dovoljan pokazatelj uspeha je i to što je nakon uvodnog dela snimljeno još dva nastavka, koje ću čim pre pogledati.
Постови
8 коментара:
u sklopu ove priče možeš da pogledaš i ruski film Brat (režirao Aleksej Balabanov, onaj što je radio Gruz 200 za koji si rekao da nećeš da gledaš posle rasprave na drugom blogu :)
počeo da gledam brat2 i taman se uživeo, a onda su ga prekinuli vanrednim vestima u kojima objaviše da je ubijen đinđić, i posle više nisu nastavljali sa projekcijom već su se prešaltali na klasiku i operu.
čučao mi je taj 200 u hardu 2 godine i na kraju ga obrisa a da ga nisam odgledao, delom i zbog loše promocije koju spominješ/sad bar znam na šta ne treba da gubim vreme ni pod razno :) je l ima nino u filmu? :D
pusher trilogija je sveukupno sjajna, ali br.2 je die beste.meni, mnogo bolje od navedenog u kini jedu pse. inače, imate ok kritiku za sva 3 dela na:
http://mislitemojomglavom.blogspot.com/2009/08/pusher-trilogija.html
eh, da...ipak gledaj gruz 200, odličan je film:)
u kini jedu pse mi je jedan od onih filmova gde se sve poklopilo kada sam ga gledao (u smislu da je baš tada trebalo da ga gledam), pa je nekako ostao van konkurencije u poređenju sa drugim filmovima. gledao sam ga 20+ puta do sad, što je za mene, ne preterano vičnog sedmoj umetnosti redak podvig.
začudo, vujanovićev prikaz je dobar i intrigantan. izgleda da mu film više leži od muzike. bolje da iz razloga opšte kulture ovde stanem i potražim kopiju gruz 200 od filmske polovine kad ste već svi toliko zapeli :)
"U Kini jedu pse" sam gledala dvaput u bioskopu tada kada se prikazivao kod nas :) Predobar mi je, ujedno i vrlo zabavan.
Ovaj Refn mi je poznat po novom filmu Bronson, o kome se dosta (pozitivnog) prica.
Ja bih dodala na listu Balabanova: Rat tj "Война". Mogu ti doneti iduci put.
bronson je meni neopevano smeće. gledali smo ga donekle i onda digli ruke.
donesi i to i gruz 200, a ja ću ti dati pushera ako nisi gledala do sada :)
ja sam takođe prekinuo Bronsona posle 40 minuta. nisam mogao da izdržim do kraja. pretenciozno smeće.
Nisam gledla Bronsona mada sam kao planirala (u nekom trenutku). Gruz 200 nemam, gledala sam ga na TVu; imam samo Bracu i Rat.
Постави коментар