Ganglians – Monster Head Room (Woodsist/Weird Force, 2009.)

Kvartet iz Sakramenta kome je Monster Head Room prvi album (nastao nakon istoimenog EP-ja) za koji ste, već nakon prve pesme gotovo sigurni da je izašao i na ploči, kombinuju monoksid i kiseonik u onoj meri u kojoj, ako ih slušate u zadimljenom klubu možete poverovati je dim od cigareta zapravo gusta planinska magla, ali ne tako da poželite da iz kluba izađete, nego tek da za tom planinskom maglom osetite melanholiju (što možda pospešuje prodaju cigareta, il makar alkohola) a ako vam se, kojim slučajem zadese u rancu dok planinarite ili se nađete na nekoj zelenoj površini, verovatno bi vam se više slušale one pesme sa albuma poput npr. Cryin' Smoke koje su ponajviše nalik novijem, melanholičnom popu tipa Camera Obscura, sa smorenim ritmom Modest Mouse. Oću reći, psihedelični pop, pa donekle i Ganglians koji su izašli iz tog šinjela, pevaju prirodi urbanom čoveku koji voli svoju urbanost utoliko više što zna da mimo nje postoje i neki prostori, visine i dubine u koje bi mogao da se zaputi ako bi hteo.

Ganglians su srodni tom žanru u smislu da transcendiraju svojom razapetošću između rođendanskih melodija kojima se na prepad, čak i kad nemate sluha, obraćate jednoj osobi okidajući na akustičnoj gitari dok ostali daju takt kartonskim čašama, i pesama koje bi prošle kao saundtrek za neki filozofski nastrojen film o prirodi, koji na bube, puževe i žabe gleda kao na metaforu slobode. Takoreći podvodnom, podzemnom i vazdušnom svetu ispod đonova na ove elementarne pojave otpornih indi starki.

Ali, iako sadrže DNK popularnog oživljavanja psihedelične muzike (Animal Collective, Panda Bear itd.), nisu toliko namenjeni indi likovima, koliko njihovom poprečnom preseku, tako da se s jedne strane vidi desna starka, a s druge strane levi bubreg. I to je ono što ih čini zanimljivim.

Nastli su tako što je gitarista Ryan Grubbs, inače iz Montreala, posetio Sakramento zajedno sa svojim dedom koji se u ovaj grad uputio zarad konvencije o divokozama. U to vreme, ostatak benda - gitarista Kyle Hoover, bubnjar Alex Sowles i basista Adrian Comenzind, vežbali su na tavanu Comenzindove kuće.

Ako je verovati Grubbsu, pesniku Gangliansa, muzika koja zvuči kao da je nastala na velikim nadmorskim visinama, gde se usled manjka kiseonika misli i reči spajaju u razliveni muzički potaž od zvrndanja cvrčaka, zrikavaca, kreketanja žaba i planinskih ptica (To June) i idealnog braka između smorenog basa i vilinski, misteriozno lelujavih gitara nalik Cameri Obscuri, nastala je zapravo u kupatilu suši bara u koji se Grubbs povuče da na mobilnom telefonu zabeleži reči i melodije koje mu nadolaze tokom konobarisanja, jer ga, kako kaže, rutina posla baca u trans.

Slična igra uzvišenog i prozaičnog, krije se i u naizgled biološkom nazivu benda. Kako kažu, Ganglians ne potiče od ganglija već od povezivanja reči gang of aliens.

Dalji tok rada ide tako što se na Grubbsove nabačene suši ideje ostali članovi benda nadovezuju tako što biraju pravac težeći da pesma stvara utisak da ste u šumi, pod vodom ili na putovanju.

Upotreba zvukova iz prirode, reči koje se pretaču u vrisku ukazuje da Ganglians pesme zaista vide prevashodno kao zvučne slike, neku vrstu radio drama zarobljenih u pop boce što ih u velikoj meri udaljava od pop senzibiliteta fokusiranog na čist izraz, dobar refren i pijavičaste stihove. Ganglians rade na potezu između popa i psihedelije čime se u velikoj meri nadovezuju na entitete poput Panda Beara iako se od njih razlikuju po nešto jačem stisku. Recimo, pesma poput 100 Years u sebi sadrži daleko više monoksida nego što bi rastresena pluća Panda Beara sebi dopustila.

Ono što se može zameriti inače sasvim dobroj ploči je preterana ležernost i “može nam se” muzika. Ganglians su pošteni jer se ne prave luđim nego što jesu, ali ostaje taj problem što prosto nisu dovoljno ludi. Ni upola onoliko koliko priroda koja ih inspiriše. Možda prirodu ipak treba prepustiti metalcima.