Viski

Mraz je ostavljao svoje šape po skadarlijskoj kaldrmi dok se Bane užurbano spuštao niz najizvikaniju boemsku ulicu u gradu. Sat na mobilnom telefonu je upozoravao, književno veče njegove majke samo što nije počelo. Srećom, svetkovine ovog tipa nikada ne počinju na vreme - pozdravio se sa velikom većinom gostiju, sa svima koje je poznavao, osetivši na sebi i znatiželjne poglede nekolicine nepoznatih, u čemu je prednjačio jedan fino skockan komad.

Književni kritičar je nadugačko demonstrirao svoje poznavanje Vujaklijinog rečnika, zavijajući lepo spakovanu i nepretencioznu kevinu autobiografiju u suvoparne oblande. Proćelav i nizak, neuspeli književnik je zavodio sam sebe svojom kvazi-erudicijom. Mnogo je manje bio uspešan u ostvarivanju kontakata sa prisutnim propupelim devojčurcima, nekadašnjim kevinim učenicama, za koje se rečnik iz zamornih almanaha nije pokazao kao najsrećnije izabrana udica, već pretnja dosadom nalik kolumbijskoj kravati. Bane je kasnije odlepio kada je čuo od majke da je kritičar tražio lovu za svoj beskrajni monolog u kome su zagonetne reči bile same sebi ukras. „Ja em bih to ispričao bolje, em te ništa ne bi koštalo“, ali je svet izgleda ostavljen na milost i nemilost prodavcima kratkotrajnih misli.

Put je te večeri Baneta odveo na drugi kolosek. Zajedno sa svojom kumom i bivšom ženom, koja se pojavila u debelom belom džemperu koji joj je taman kako treba potencirao lepu figuru, uspeo se uz smrznute skadarlijske betonske kocke ka novokomponovanom kafiću. Budući da je odrastao u tom kraju, kao klinac povazdan igrao fudbal na male goliće koji su za sav ostali svet bili klupe za sedenje, znao je da je to jedno od retkih mesta u kome se skupljaju elitni dorćolski dileri. Začudo, atmosfera nije bila opterećujuća, za razliku od lokala koji se nalazio sto metara više – u kome nije bilo klijentele sa krimi pedigreom ali su nadmeni gosti i vaćaroški nastrojeni konobari dizali nivo neprijatnosti do nepodnošljivosti.
Sa četvrt veka i nešto malo sitnine u biografijama, tema neobavezne priče se sama po sebi nametala. Sadržana u pitanju „šta dalje?“, misli prisnih sagovornika bile su usmerene ka sutrašnjici koja nikako nije pokazivala jasnije obrise na horizontu. Za razliku od nervoznih ženski koje je očevidno hvatala egzistencijalna frka, Bane se držao dobroćudno potcenjivački i nezainteresovano, njega je ionako večnost oduvek više zanimala od budućnosti. Voleo ih je do beskraja obe, svaku na svoj način, što mu je dosta pomoglo da se u njihovom društvu opusti. Među onima koji te vole sve je u boji čak i kada je sivo.
Stoički je saslušao spisak želja koji je iz sekunda u sekund bio duži za neku novu stavku. Ženska taktika bila je očigledna: pobuđivanje strasti za dobrima prenetih na nivo statusnog simbola, običnih svakodnevnih stvari koje su uvek nadohvat ruke ali se bez novca ne mogu posedovati.
-Ja hoću da pijem viski svaki dan kada mi se pije, izbacila je kuma iz sebe frustraciju. Bane joj odgovori:
-Šta ti fali sad, ako hoćeš mogu sad da nam naručim po viski, ako ti se pije.
Kuma se nije dala pomesti, a i bivša žena je odobravala njeno viđenje klimanjem glave.
-Ne radi se o tome Bane. Mi ovde to sebi ne možemo da priuštimo. Moramo da palimo preko. Neću uopšte da razmišljam o tim stvarima, želim da ih sebi priuštim kad god mi se prohte.
Hedonizam se nikad nije previsoko kotirao u Banetovom sistemu vrednosti. Svaki odušak strasti završava se glavoboljama. Kaljen u pećima nemaštine i asketizma, prepoznavao je razmaženost u kuminim rečima. Nije joj to uzimao za zlo, njena hedonistička crta je bila neodvojiva od ostatka njenog bića i kao da je davala neodređeni sjaj njenoj bledoj puti.
-Ne znam šta da ti kažem, kumo. Ja ne vidim sebe tamo. Samo ovde. Znam da ću imati za viski kad mi se bude pio. Ne moram da idem zbog takvih stvari.
-Ali kako to misliš da izvedeš, ubacila se u priču bivša žena, koja se osećala skučenom nakon što bi određeni period vremena provela na istom mestu. Đavo joj nije davao mira, morala je uvek nešto novo da izmišlja. Zbog toga su se Bane i ona naposletku rastali, prijateljski i bez tuge.
-Ni jednoj ni drugoj ne moram previše da objašnjavam sebe. Poznajete me. Ne nameravam ništa da učinim, kao i do sada. Ne znam šta bih zapravo trebalo da radim? Da obijam pragove kako bih ostvario neke, ne znam ni sam čije tripove? Sve će doći samo po sebi. Živi bili pa videli.
Prošle su dve i po godine. Kuma je poslala razglednicu iz Dubaija, dobila je ugovor na godinu dana. Pre toga je živela kao grofica u Sofiji u četvorosobnom stanu u oronuloj zgradi koja je imala lepo dvorište u svom srcu. Bivša žena ide uzduž i popreko čitavog kontinenta, sa naglaskom na Balkansko poluostrvo. Miri zavađene balkanske narode i drži nivo isterivanja pravde u krvi na preko potrebnom egzistencijalnom nivou.
Banetu je stvarno naleteo posao sam od sebe, a da nikoga nije cimao za rukav. Uporedo sa prvim pravim poslovnim iskustvima te uplatama na njegov žiro-račun, naleteo je na jednu dobru žensku i sa njom u talu zagrljen počeo da stvara bedem odbrane od korporativnog zla u kome se našao. Rekreativno istraživanje sveta viskija o raspojasanim vikendima se samo po sebi nametnulo kao melem na sve progutane knedle, sve lažne osmehe i sva sranja koja je bivao prinuđen da prevazilazi u toku radne nedelje. U zagrljaju sa “glazgovačom “ sve je nestajalo kao rukom odnešeno.

Poučeni falsifikatorskim iskustvima iz devedesetih, svesno su izbegavani Balantajns i Džoni Voker. Ni Tičers nije bio previše omiljen, mnogo boli glava od njega jutro posle. Od Sautern komforta je njoj bilo muka, pa su prestali da ga kupuju. To je podmuklo piće – savršeno je pitak i odlično se meša sa koka kolom, ali kada opauči po lobanji, onda nema milosti.
Čivas je uvek bio preskup, ali je i svesno izbegavan – to je bilo omiljeno diktatorovo piće. Umesto toga, skuplji izbor je pao na Glenlivet, primećen kao izbor zajebanog mafijaškog bosa u jednom odličnom filmu. Stilizacija filmskih gangstera je sudeći po ovom primeru, beskrajno šik.
Što su dublje tonuli u svetu odraslih, bivali su pronalaženi plemenitim favoritima za čitav život, stožerima zanosa pijane sreće i maglovitih magnovenja izoštrenih pogleda. Njen izbor je bio rokerski – Džek Denijels, njegovo srce je kucalo za malt – Glen Grant. Pitak kao planinska voda, nagnao ga je na suze jednog suludog jutra pošto je gledajući u dno prazne flaše čuo Cunetovog „Janičara“, mada ni Sinanov nije za bacanje. Glen Grant je i dalje jedina viskijasta žestina koju preferira klot.



Irci su apsolvirali vekovno znanje o blagodarnoj tečnosti – Tullamore Dew, Jameson te posebno pitki crni i beli Bushmills. Boje Škotske branio je od ranije omiljeni Famous Grouse, da bi mu se nakon temeljne istrage priključile i nove zvezde, pristupačni a kvalitetni Black & White, Bells, Haig, Vat69, J&B. Čak i fenserski dizajnirani Passport Scotch, skockan da namami mladež na greh, poslužio je svrsi dizanja raspoloženja i poboljšanju krvotoka.
Na reč Amerika, Bane bi prvo pomislio na burbon. Ako hoćeš brzinu na svom putu do sreće, neko od suvih grle iz njihove ergele je siguran izbor. Four Roses za sprint, Jim Beam (i beli i crni) za stiplčez. Samo oprezno, za svaki trk je pre svega neophodno (o)stajati na nogama.
Bane se rado sećao svojih prvih susreta sa burbonom. Još u srednjoj školi kada je išao na privatne časove matematike, čija se rigidna logika stalnog vežbanja zadataka nikako nije uklapala u njegov raspored. Srećom, profesorka je bila upućena u tajnu: iznela je na sto flašu na čijoj su etiketi bile četiri ruže. Zalivane koka kolom, imale su sjajan efekat na Banetov mozak, koji je sa lakoćom odjednom počeo da shvata suštinu i zavodljivost logaritama, funkcija i njihovih bližih i daljih rođaka dok se pržio na prijatnom majskom suncu, udobno zavaljen na prostranom krovu jednog novobeogradskog solitera.
Banetova jednačina je vremenom postala aksiom bez nepoznatih. Flaša viskija je uvek na stolu, da podseti na bliske koji su daleko, ali i da obodri za životnu borbu sada i ovde.