понедељак, 12. април 2010.

Astro Boy (2009)


Američka verzija poznate mange Osamua Tezuke koji se inače smatra ocem japanskog stripa nije naišao na neki prijem kod kritičara. Dok mu tradicionalniji zameraju šljašteću akciju koja pokriva rupe u priči i generalno senzacionalistički pristup, ovi ostali preferiraju original prezirući način na koji je Astro Boy preusmeren ka savremenom mališanu, jer kao sunđer kupi ostatke većine poznatih sf animacija.

Ispada kao da nas je Matrix naučio da sf mora da povećava IQ sa svakim novim kadrom. A, posebno je carski kad likovi koji se kunu u Isaka Asimova i njegove zakone robotike zameraju što neka priča ima rupa ili je površna, kad je Asimov zaista bio "majstor" u građenju likova. U skladu sa ovim mišljenjem, jedini crtać koji treba da postoji je onaj kalibra Voli u kom su ljudi pravljeni od sunđera, a roboti suve eminencije sveopšte produhovljenosti. Svaki pokušaj da se prebrodi ta ogromna udaljenost ljudskog samosažaljenja je vredan prezira i upozorenja da može ozbiljno da naruši mentalno i emotivno zdravlje i inteligenciju vaše dece koja, razume se, svaki dan od kuće do škole vide samo budu kako viri iz njihovog big meka.

Ako se izuzme potpuno nepotrebna i prilično dosadna oduljena završnica koja pati od uvek gadnog problema duplog (u ovom slučaju i trostrukog kraja), Astro Boy je sasvim fino podneo i novu tehnologiju i breme priča koje su od Tezukine prvobitne priče sručene na nejaka dečja pleća.

Na kraju krajeva, večito nezadovoljni Amerikanci željni da prodru kroz koprenu „lažne“ i plastificirane kulture koju su sami stvorili, vrlo često zaboravljaju da su se Evropljani i Azijati bez ikakve frustracije inspirisali upravo nasleđem kojeg se oni danas gade. Tako može da se nađe da je Osamu Tezuke veoma cenio Diznija i da su neke od osnovnih odlika mangi zapravo potekle od Mikija Mausa. U osnovi Atsro Boya je priča o Pinokiju, a ne, kako se može pomisliti, nekakav geler u telu živog dečaka dospeo iz Veštačke Inteligencije ili drugih, skorijih holivudskih filmova. U skladu sa ovom, ni ostala preuzeta nasleđa u filmu nisu pasivno preuzeta. Neki od njih, poput motiva prijateljstva između ogromnog, starinskog džina robota i dece koja ga otkrivaju i oživljavaju, a koji se može dovesti u vezu sa biserom animiranog sf-a kome je ET ukrao tron, Gvozdenim džinom, nije protso ukraden, već je oplemenjen i savršeno uklopljen u priču o replici dečaka koju pravi njegov neutešni otac nakon sinovljeve smrti. Ideja o Metropolisu koju u ovom slučaju oličava Metro City, leteći gradić sačinjen po aršinima Džonatana Svifta i čitavog niza literarnih utopija, možda nije preterano razrađen po detaljima svog univerzuma, koji se završavaju na mapiranju naučno-političkog središta grada i manje-više bledolikog okoliša koji čine robotizovana domaćinstva sa ovlaš osenčenim odnosima ljudi i robota kao gospodara i slugu,

sasvim je dobro „prizemljen“ kada mu se, kao kontrateža postavi zemlja-đubrište kojim krstare pokvareni i odbačeni roboti, nezbrinuta deca i njihovi blagonakloni gospodari. U vezi sa Tezukinom idejom koja se Metropolisom i pitanjima identiteta (čovek-robot) bavi i u Metropolisu (inače ekranizovanom u odličnu animu iz 2001), i ovaj je gradić savršen kao minijaturna maketa velikih ideja, a ne njihovo pojednostavljivanje. Daleko razrađeniji je svet na zemlji, ili ono što je od njega ostalo. Kao Pobesneli Maks za decu, svet na površini Zemlje je sačinjen od bandi, zagubljenih proletera i zagušen naslagama đubreta. Lišen one melanholične patine koja se forsira u Voliju, ovde je sagledan iz te sviftovske satirične vizure, pa otuda pikanterija kao što je odred robota revolucionara (komično poigravanje sa skraćenicom RAF). Slično tome, Astro Boy se poigrava i sf nasleđem, a posebno zakonima robotike Isaka Asimova. Koje bi, slažem se, bilo daleko komičnije kada bi u samoj osnovi priče bili bolje poštovani, pa da sprdnja sa njima ima vrednost veću od vica i dosetke. Međutim, ako se uzme u obzir da su sf fanovi vrlo često ograničeni po pitanju učenja napamet svih tih detalja i stavki, šta se sme i šta se ne sme, ovakvo bahato frljanje sf padežima deluje osvežavajuće i simpatično kao šala na njihov račun. Jer u svojoj suštini, Astro Boy je prost sf junak koji u širokom luku obilazi sve kasnije njuejdžovski razbuktale filozofske konotacije unutar sf-a.

U moru ovih simpatičnih detalja plutaju i sredstva za čišćenje – roboti u obliku brisača prozora i spreja čije odmetništvo iz robotskog života urnebesno podjebava silne reklame koje čišćenje povezuju maltene sa budizmom i paralelnom dimenzijom koja pršti od duhovnosti.

Uz Astro Boya IQ svakako ne raste ni približno onoliko koliko junak filma može da poleti i utekne zlu, pa, da se ne lažemo, ako bi roditelji i kritičari rađe da gledaju inteligentne poslastice nek ih slobodne potraže na nekom drugom mestu.

4 коментара:

nasdvoje је рекао...

ovaj filmčić je dosta inteligentan, a mogu se povući i izvesne paralele sa district 9. uživao sam gledajući ga.

a kad već pominješ svifta, nedavno (otprilike u poslednjih godinu dana) se, ako nisam nešto potpuno pobrkao, pojavila integralna verzija guliverovih putovanja na srpskom jeziku, u kojoj se nalaze i do sad cenzurisani... khm... rasistički delovi.

NGboo је рекао...

Sjajan tekst. :)
Nadam se da je Astro Boy bar približno dobar kao ovaj opis.

nasdvoje је рекао...

ja bogami mislim da ćeš ti biti dosta stroži kad pogledaš ;)

NGboo је рекао...

Vrlo generička animacija sa ponekim blistavim trenutkom.

Pre pisanja recenzije, moraću da bacim koji pogled na neku od brojnih anime-adaptacija Tezukine mange, čisto da vidim da li ću se zadržati na 5/10 ili će ocena da potone malo dublje... :)

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.