Večiti rivali kao nebo i zemlja

Prethodna sportska nedelja protekla je u znaku velikog uspeha košarkaša Partizana koji su nakon odlične, zrele igre porazili Makabi sa 3-1 u četvrtfinalnoj seriji najelitnijeg klupskog takmičenja na Starom kontinentu i na taj način dospeli na završni turnir koji se igra početkom maja u Parizu. Praktično u isto vreme, kao u iskrivljenom ogledalu, večiti rival Partizana, KK Crvena Zvezda našla se na spisku firmi kojima preti stečaj, i ako se u narednih 60 dana ne pronađe neko rešenje u vezi sa otplaćivanjem duga koji se procenjuje na 12 miliona evra, klubu preti gašenje.
Iako su oba tima na početku sezone bila sasvim izjednačena po igračkom kadru, Zvezda proživljava jednu od najtežih sezona u svom postojanju, dok Partizan nastavlja nisku blistavih uspeha u prethodnoj deceniji. Razlog tome je organizacija koju Partizan očigledno ima, dok je Zvezda sama sebi najveći neprijatelj. Od praktično izjednačenih ekipa, došlo se do situacije da imamo jednog učesnika Final foura, dok se drugi tim, oslabljen brojnim odlascima igrača i jednog trenera i smenom uprave u toku sezone, bori za goli život.
Nema sumnje da iza uspeha Partizana stoji meni prilično neomiljeni trener Duško Vujošević, koji očigledno zna da radi svoj posao, iako zbog svojih neukusnih izjava i, posebno, ponašanja na terenu koje uključuje konstantan pritisak na sudije i česte verbalne minijature iz oblasti najprljavijeg srpskog jezika, od mene nikad neće imati poštovanje. Vujošević, ujedno i selektor crnogorske reprezentacije, je nesumnjivo sposoban, ali nije sportsmen u pravom smislu te reči (npr. od njega nikada nećete čuti da je Partizan zasluženo izgubio neku utakmicu, njemu su sudije krive i kad njegov tim pobeđuje, a treba posmatrati i reakcije, inače stare dobre navike iz domaćih takmičenja, igrača kakav je npr. Petar Božić, koji uvek širi ruke i u čudu se smeška kad mu sviraju faul, iako usporeni snimak po pravilu ne ostavlja previše sumnje u ispravnost sudijske odluke), uspeo je da ukomponuje ekipu u kojoj niko posebno ne odskače kvalitetom, i ni za jednog igrača se ne može reći da pripada najvišoj čak ni evropskoj klasi, ali jednostavno Partizan je tim u punom smislu te reči, i tu nema nikakve rasprave.
S druge strane, Crvena Zvezda je ušla u novu sezonu sa postojanijim sastavom od večitog rivala, ali nije pokazala da je tim. Klub su nagrizali unutrašnji lomovi kojima je kumovao višegodišnji kampanjski rad i nerealne ambicije prethodnih rukovodećih garnitura koje su nemilice trošile novac dok su rezultati izostajali. Ekipu je prvo napustio kapiten Tadija Dragićević, zatim je smenjena kompletna uprava, i to novim ljudima koje predvodi bivši trofejni trener crveno-belih Vladislav Lale Lučić, koji se odmah našao u misiji spasavanja onoga što se spasti može. Budžet je vraćen u realne tokove, klub su napustili stranci - Majk Tejlor i Filip Videnov, koji će u predstojećoj srpskoj ligi braniti boje FMP Železnika. Tako je od tima koji je nesumnjivo mogao da se bori za trofeje, dobijen osrednji jadranski ligaš (u kojoj je na brojnim mečevima ovogodišnji sudijski kriterijum bio van svake rasprave tragičan), i ekipa koja će samo nekim trenutno nezamislivim čudom ostvariti plasman u plej-of Srpske lige, koji garantuje učešće u regionalnom takmičenju i iduće sezone.
I dok je Partizan tek ponekad koketirao sa političkim establišmentom (tipa nekadašnji potpredsednik kluba Ivica Dačić), upravom Crvene Zvezde, posebno nakon petog oktobra su vršljali, žarili i palili ambiciozni a očigledno nesposobni kadrovi vladajuće stranke. Oni su na kraju najureni, a u posmatrano u ovom svetlu, bilo je izrazito neukusno posmatrati predsednika Srbija kako u Areni po završetku meču sa Makabijem peva Partizanove pesme, dok su razni Živoradi Anđelkovići i Jovani Vesići, sve odreda ljudi iz njegove stranke, napravili milionski dug u crveno-belom taboru. Da li će odgovarati za to? Čisto sumnjam. Teško zemlji kojoj je predsednik grobar.
Rezultati takvih klupskih politika su pred nama. I dok se na košarkaškim utakmicama Partizana pojavi više ljudi nego na većini ligaških mečeva (ne računajući derbi) istoimenog fudbalskog kluba zajedno, navijači Zvezde koji ove godine prave neverovatnu atmosferu na fudbalskim utakmicama, već nekoliko sezona bojkotuju košarkaški klub. Po njima, rešenje je da se Crvena Zvezda fuzioniše sa FMP Železnikom, i da na čelo kluba dođe još jedan (doduše bivši) političar Nebojša Čović, inače osnivač kluba iz beogradskog predgrađa, poznatog po svetskim merilima u radu sa mlađim kategorijama. Najvatrenijim navijačima smeta i to što za Zvezdu igra Bosanac Elmedin Kikanović, koji će po svemu sudeći na kraju sezone sa još nekoliko prvotimaca Zvezde napustiti klub. Nova Zvezdina uprava je svesna činjenice da mora da postigne neki kompromis sa navijačima ako želi da stavi tačku na agoniju koja predugo traje.
S druge strane, Partizan, koji je na volšeban način, uz određenu sudijsku asistenciju u prelomnim trenucima, uzeo kup Srbije, anuliravši u polufinalu prednost vršačkog Hemofarma od 18 koševa razlike na poluvremenu, čekaju dva završna turnira. U jadranskoj ligi ih u Vršcu ponovo čeka Hemofarm, sa kojim se Partizan svaki put ove sezone mučio, ali na kraju tih megdana uspevao da izađe kao pobednik, što je odlika velikog tima, dok ih u Parizu očekuje meč sa još jednim izrazitim favoritom, grčkim Olimpijakosom za koji igra i reprezentativni plej Miloš Teodosić, nesumnjivo predvodnik nove generacije srpskih košarkaša koja je prethodne godine uzela srebro u Poljskoj.
Iako je Partizan iz senke do sada pomrsio račune brojnim evropskim timovima, pobedivši između ostalog i Olimpijakos u Pioniru, on se i dalje krije u autsajderskoj zavetrini i odatle vreba kartu za finale u kome će igrati i pobednik duela Barselona - CSKA, što su nesumnjivo dva najveća favorita za osvajanje titule evropskog šampiona. Tim iz Beograda uopšte nije bez šansi protiv ekipe iz Pireja, jer fanatičnom borbenošću i disciplinom može da parira inspiraciji koja je osnovna odlika grčkog sastava. Ako ih ne krene, moguće je da će se Partizan naći tamo gde ga nisu videli ni najvatreniji navijači kluba početkom sezone, a kamoli potpisnik ovih redova, inače izraziti navijač Crvene Zvezde. Stoga je ovo veliko rezultatsko ostvarenje još jedan primer da se košarka igra na parketu, a ne na papiru.
I kao po onoj staroj "dok jednom ne smrkne, drugom ne svane", Grobari su u ekstazi, a Cigani se osećaju čemerno. Naravno, kolo sreće se i okreće, a i lopta je okrugla, dok prihvaćeni standardi ferpleja kažu da se u pobedi ne treba uzvisiti, a u porazu ne uniziti. Na žalost, u poslednjih nekoliko dana čitamo krajnje neumesne prozivke čelnika i bivših igrača Partizana, kako će u Parizu pobediti Olimpijakos jer redovno pobeđuju timove u crveno-belim dresovima, koje bi bile prihvaćene kao uobičajeno rivalsko peckanje, da već odavno nisu prešle granicu dobrog ukusa. Upravo iz tih a i ne samo tih (duga je to priča...) razloga, više ni u ludilu ne mogu da navijam za KK Partizan kada igra u Evropi, jer istinski šampioni (kakvi su nekad bili upravo igrači Partizana, za koje sam 1992. u Istanbulu kada su se popeli na krov Evrope navijao kao za svoj tim) sebi ne dozvoljavaju luksuz zluradosti. Ali, čak ni uzburkane navijačke strasti ne remete lepu sliku o Partizanovom dostignuću koji zaslužuje svako poštovanje. Svako ko se u Srbiji nije obradovao uspehu Partizana ili se naslađivao nedaćama u kojima se našla Zvezda nije baš sasvim čitav.