Killing Time - Three Steps Back (Dead City)

Pre dve decenije, Njujork je nesumnjivo bio najinteresantnije mesto za poklonike hardcore punk žanra. Upravo na toj tački zemljine kugle iznedren je originalan gitarski zvuk, nepravedno svođen na mešanje baze sa nadgradnjom ostalih žanrova (metala i hip hopa pre svega). Horde gnevnih Njujorčana su umesto globalne slike sveta uglavnom prezentovali neveselu sliku mikrokozme čiji su deo bili, sa neprestanim transferom nasilja, ilegalnih supstanci i bede na surovom betonu. Opstanak je bio jedini cilj ovih muzičkih stremljenja podmlatka odbačenih elemenata društva.
U plejadi bitnih njujorških bendova posebno mesto pripada grupi Killing Time. Predvođen pevačem Anthonyjem Comunaleom, nekadašnjim pevačem još jednog legendarnog njujorškog benda po imenu Token Entry, ovaj sastav je krajem sada već praistorijske 1989. godine objavio prvenac Brightside koji u nešto više od 20 minuta predstavlja sam krem NY gitarske ponude. Proživljeni stihovi velegradskog razočarenja životom i očajem ispevani abrazivnim, nasilnim glasom Comunalea, imali su svoju organsku potporu u teškom tretmanu gitare, ulično-horskim bek vokalima i hirurški preciznom ritam sekcijom koja je gajila poseban afinitet prema neparnim ritmovima i čestim promenama tempa. Dve decenije kasnije, debi album se smatra za klasično izdanje panka odsviranog na metalski način, što je kovanica koja bi mogla da posluži kao definicija NY hardkora do pojave metalkora sredinom poslednje decenije prošlog veka.
Nakon nekoliko raspadanja i okupljanja te EP izdanja, grupa je drugi album The Method objavila 1997. godine, pa se zatim opet raspala. Tek od 2005. grupa je ponovo koncertno aktivna, a ove godine objavljen je i povratnički treći album.
Naziv ploče je odlično odabran, pošto je reč o najpankerskijem izdanju u opusu grupe, koja po rečima svojih članova i dalje vežba u istoj garaži od prvog dana postojanja. U tom procesu nije izgubljen raniji zvučni identitet sastava - sve ono po čemu je Killing Time i od ranije bio poznat je i ovde prisutno, spakovano u 12 stilski ujednačenih kompozicija čije trajanje jedva prelazi 28 minuta svirke.
Upravo stilska ujednačenost je i glavna boljka ove ploče. Pesme isuviše liče jedna na drugu, a primetan je i izostanak većeg "hita". U skladu sa godinama članova, tekstovi više nisu nabijeni zastrašujućim egzistencijalnim krikovima, ali se i dalje pozivaju na uličarski zdrav razum koji u svojoj izbrazdanoj fundamentalnosti ne trpi preterano filosofiranje, cveće i ukrasne mašnice. Za ovaj trenutak sasvim dovoljno, pošto Three Steps Back predstavlja korektan uvod u fascinantnu priču sa kojom bi trebalo upoznati nove naraštaje željne istinskog življenja, stacioniranog na nepristojnoj razdaljini od "poželjnih" budalaština kojima ih zatrpavaju korporativni mediji.