петак, 02. април 2010.

Sramota od para


Nedavno sam održala celu tiradu zbog toga što mi kasni plata već mesecima, rekla kako ću da odem na posao, da im pretim i da im kažem kako su zaposlili gomilu ljudi koji pojma nemaju a nama seru da nema para. Na to mi bolja polovina kaže – ok, al mene bi bilo sramota da se svađam zbog para.
E, kad bi bar moglo da se svađa. Svaki put kada na poslu pomenem da mi kasni plata koleginica klimne, pa nešto kasnije pomene kako je ona godinama na tom istom mestu radila praktično bez dinara. Kolega se s vremena na vreme požali što mladi ljudi više ništa ne rade iz ubeđenja već odma pitaju za novac. Mogla bih ja mom stanodavcu da pomenem tu veliku misao, kapiram da bi mi oprostio jednu kiriju. I drugog koji se maltene sprda na račun koleginice kad joj izleti da već jednom mora nešto da se preduzme po pitanju našeg novembarskog honorara. On podsmešljivo kaže – pa da treba ćerki kupiti dopunu i krpice. Zaista ne znam šta taj kolega kupuje od svojih para, verovatno neke specijalne relikvije.
Što ste u neodređenijem poslu (što reče moj savetnik s biroa – to vaše nije baš konkretno) utoliko priča o parama postaje skoro nemoguća. Toliku količinu ljudi koji žive od vazduha ne možete pronaći na dugom mestu. Od toga da se ne zna i da je prepušteno ličnoj proceni poslodavca kolko će vam platiti do toga kada smete da pomenete novac, a da vas ne pogledaju kao prosjaka il bandita i ne zagrcnu se prljajući svoje skupoceno belo odelo, te da li uopšte smete da pomenete honorar a da ne ispadne kao da prdite usred visokoparnog razgovra o „višim ciljevima“ i „problemima likova“ reč je o jednoj potpunoj farsi. Otuda su neke kolege naprosto digli ruke i bave se drugim poslovima, a povremeno praktično poklanjaju tekstove „da ih mine želja“, drugi dolaze u situacije da se svađaju, gube živce i ono što zarade propiju, dok treći koji boktepita od čega žive zauzimaju neki klovnovski odnos prema celoj situaciji praveći tako umetničko delo par ekselans što se mene tiče. Ničeg transparentnog nema u tom poslu – od sastanka do sastanka pola života ti ode na dogovore i dešifrovanje Roršahovih mrlja u očima napaćenih reditelja koji sa piscima pričaju kao sa producentima a sa producentima i tamo gde traže pare ko sa umetnicima nežnih duša, te na razgovore sa priučenim producentima mafijašima koji dok tvojim honorarom kupuju skupe torbice svojim ženama, tebi pričaju o tome kako treba da se strpiš. Ako želiš da ti se nikad ne jave samo im pomenš novac.
Druga su sorta oni koji rade u državnim institucijama, po televizijama npr. Oni ne barataju nikakvim parama, ali im je stalo da imaju svoju platu pa tako prikupljaju ko robovlasnici koje je njihova država poslala u neku zabit od kolonije stada poslušnih honoraraca koji ih opskrbljuju predlozima i idejama. Ove im doturaju njihove bivše kolege sa fakulteta kojima je, ruku na srce, ipak stalo da mladi od nečega počnu. I tako taj čika ili teta samo pokupi taj harač, odnese ga svom nadređenom, ovaj to zatefteri, preda dalje na potpis i tako se skuplja po fijokama, a njima samo piče radni sati. Kad god sretnete te ljude gde god to bilo, ozbiljno vam zamere što im se ne javljate na telefon, a jednom mi se desilo da sam popila grdnju od te gospodže na državnoj plati što sam se usudila da neki od tih radova kojima ona oblaže svoje begonije konkurišem na državni konkurs.
Dosta su simpatični i entuzijasti, urednici raznoraznih neprofitnih magazina, klubova i kulturnih centara koji niču ko pečurke posle pišaće. To su oni koji su zavoleli umetnost u svojoj 50-oj, pa se prosto rasplaču na svaku pisanu ispovraćetinu. A plaćaju je isključivo uzdasima i komplimentima. Jer, pošto su svu tu lepotu otkrili kao pribežište od surovog sveta u kom su mnogo postradali al i stekli neke retardo invalidske penzijice oni uopšte ne razumeju kako vama povrh toga što se tako mladi bavite umetnošću treba još i novac. Jer to nije rad, to je lepota jedna. Ma dar s nebesa s kojih su njima samo padale sekire na glavu. Njih kad sretnete u gradu, obavezno žele da vas upoznaju sa svojim raznoranim poznanicima koji jednako kradu bogu dane pri centrima i klubovima.
Podvrsta ovih s kojima dakle uopšte ne može da se razgovara o parama, a da vam ne iskrvare u smrtnom ropcu među svim onim memljivim zbirkama poezije koje su naštampali o svom trošku, su priučeni praktičari. Oni obično nose ranac na leđima prepun započetih ideja – pre podne fotografišu, popodne love mlade bendove koje snimaju za dokumentarac za festival u nekoj pizdi materini, a vikendom se oblizuju na maloletnice kojima su se preporučili sam bog zna kako kao instruktori novinskih formi. Sobičci u kojima žive a koje im plaćaju majke na samrti izlepljeni su konkursima za sve – od započinjanja svog poljoprivrednog gazdinstva preko seminara za low fi video (za koji su btw stručnjaci) do poziva na kobasicijadu gde se takmiče u brzom jedenju. To su kosmičke mećave svaštojedi sa po pet započetih fakulteta jer od svega štrpnu po malo. Između ostalog, čim nekog spaze, imaju neku ideju šta bi s njim mogli. Od njih vam redovno, makar ih samo jednom sreli, stižu pozivi za šetnju pored Dunava kao masovni otpor ne znam ti ja čemu. Tek kad shvatite kolko je bilo kakav vaš rad zagubljen u tom kupusu od započetih stvari, naprosto bilo kakvo pominjanje novca postaje irelevantna stvar. Imaju njuh da se dokopaju vašeg rada i da ga sprcaju, prokockaju, uvaljaju dalje, okoriste se nešto malo, izigravaju menadžera, pokrovitelja, a onda samo odmagle da biste ih par meseci ili godina sreli na nekom drugom mestu, u nekoj novoj misiji. I uvek vam se obraduju, zovu na piće i pitaju da li oćete opet da radite zajedno jer on baš trenutno...
U svakom slučaju najopasniji su svakako oni koji sasvim dobro znaju da se radi o poslu u kom nit ima sindikata niti utvrđene najniže cene rada, u kom nema pravila i u kom postoji ogromna sramota da se pita za novac. Jer nikad nije jasno ni kad je posao završen, ni kolko je ljudi na njemu ostavilo otiske svojih prstiju, i u kom je naprosto sve toliko relativno. Ti će vas svakako izmusti i samo u najgorem slučaju, ako baš zapenite da vam se novac smesta da, ili da makar negde stavite svoj potpis, reći će vam glasom direktora škole da ste neprofesionalni, nefleksibilni i nevaspitani. I gle čuda, isplatiće vam novac, ali sa takvom ciničnom lakoćom da ćete posumnjati da je poenta cele te mefistovelovske epizode bila da vas neko odozgo upozori na vašu alavaost i da ste upravo propustili šansu da radite za čoveka kome novac baš ništa ne znači samo vas je kušao. Jer je on iznad toga, a vi sad možete da kupite rotkvice i karton jaja i umrete u svojoj prozaičnosti i maštate šta taj sve stvara. Nema sumnje, za koju godinu ćete ga i spaziti, ali ne uživo nego na TV-u kako daje izjavu o svojoj poslednjoj predstavi, filmu, instalaciji... Oko njega kruže duhovi iskorišćenih „nefleksibilaca“.

Možda treba za kraj proširiti ovu priču pa reći da generalno sramota u vezi s parama postoji i u svim drugim esnafima i životu generalno. Jer, ko što svi znamo, ništa se živo u životu ne kupuje parama. Retki su oni koji će ikada priznati da nemaju novca da plate piće, koji neće prodati poslednje što imaju samo da bi se tu i tamo pri rodbinskim okupljanjima isprsili velikim poklonom i častili druge, daleko bogatije od njih, a isto su tako retki oni koji neće slagati kad se priča o novcu, pa baš onda kad ga imaju reći da ga nemaju. Jer bi bilo sramota nekom za koga znaš da ima manje od tebe reći da imaš na svu ovu krizu. O opakim komentarima i strogim pogledima na tvoje trošenje novca kad ga nemaš da i ne govorim. Poslednji dinar, zna se, treba potrošiti na hleb i cipele, a ne na neke budalaštine. A, kad znaš da je novca sve manje, nekako ti dođe ta sloboda pa ćeš da kupiš i najbesmisleniju stvar samo da bi se podsmehnuo i oterao jezu.
I eto, kod nas u kući uvek su svi porodični problemi dolazili do izražaja samo onda kada nestane para. Udari neka promaja, svi se tresu, svi odma imaju da se požale – ovaj mora kod lekara, onom prsle cipele, ovaj već godinama nešto prećutkuje al sad će da kaže istinu pa kud puklo. Čim pare stignu, jebo istinu! Sve će biti u redu. Samo još sa TV-a pričaju o krizi, a ti se šćućurio, znoj je prošao, pa ko miš još malo drhćeš jer si za makac uteko nevremenu.

6 коментара:

nasdvoje је рекао...

kao što reče helmut grokenberger iz džarmušovog "noć na zemlji":

"novac mi je potreban, ali mi nije važan."

priče o novcu završavaju se po pravilu u raspravama, prebacivanjima i sa povišenim tonom. a džepovi ostaju prazni.

Milko Grmuša је рекао...

hmm, da...rekao bih da je u pitanju, kao i dobar dio toga ovdje, jedan potpuni primitivizam i bezobrazluk koji iz prethodnog proističe..mislim, stvari su poprilično jednostavne-za uslugu koju pružam dobijam toliku naknadu..jednostavan ugovorni odnos..i nešto najlogičnije je da kad nešto učinim, dobijem za to adekvatnu naknadu..

kapriram da su ovdje kultura i umjetnost na dnu liste profitabilnih aktivnosti..valjda nam je zato i takav "kvalitet" istih..koliko para, toliko muzike..jedino izgleda preostaje da čovjek skonta šta danas donosi pare, pa da ugradi te silikone, zgrabi mikrofon i počne da akumulira početni kapital..

Milja Lukic. Tu i tamo је рекао...

I meni je bilo uvek neprijatno da pričam o parama, delom zato što sam tako vaspitana (pogrešno), a delom što sam, kao i ti, radila nešto što baš i nije "određeno".
Međutim, grozne devedesete su me malo pomerile s mesta, pa sam bar pokazivala kad sam nezadovoljna, Ništa spektakularno, ali za mene i moju branšu veliki korak.
Bila mi je potrebna čitava decenija da od "osvešćenja" pređem na konkretna dela, pa sad umem da osetim u kom trenutku treba pomenuti novac, i kako ga pomenuti, što je možda i važnije.
Poenta je u tome što čovek mora svojim stavom da pokaže kako ceni sebi i neće da radi za džabe. Napisala sam - stavom (ne rečima), jer je ta neverbalna komunikacija mnogo rečitija u ovakvim stvarima od verbalne. I sve treba da bude nonšalantno, umetnuto između "kako ste" i "baš je ovo zanimljivo". Ton je pri tom isti kao i za "dobar dan". A ako s druge strane potekne paljba, bilo umivena bilo štrokava, odmah treba odustati jer je u startu jasno da se radi o tipu koji cepa pare po svadbama da pokaže kako je baja. Ukoliko s druge strane počne da se diže obrva, izleti podsmešljiv nečujan osmeh ili neki nedoličan za priliku komentar o "božanskoj misiji umetnosti", onda treba uzvratiti još većim izvijanjem obrve, posmešljivim tihim osmehom i komentarom o "principima", "časti"... A pogled namesti kao da si u čudu da li je taj neko naduvan ili trpi posledice sinoćne pijanke ili možda nije popio propisane lekiće, pa ti ga je skoro žao.
To su sve igre i igrice u kojima ne treba da pokažeš kako si pametna već da pamet iskoristiš. Glavonju uvek zamisli kako sedi na "malom prestolu" sa rolnom toalet-papira u rukama i videćeš kako je jedan običan seronja koji te hvata na glupave klinačke fore.
Druga varijanta je da nastaviš kao i do sad, s tim što ćeš naći još neki posao, koji ti se doduše ne sviđa i nije tvoj fah ali se plaća. A u slobodno vreme budi umeEtnica ili umetnica. I u slobodno vreme nemoj da propuštaš priliku da ismevaš skupe tašnice koje je zahvaljujući tvom mozgu kupio dragoj, jer takvi ljudi nemaju ni ukusa.

Milja Lukic. Tu i tamo је рекао...

Uostalom, sve ovo što sam ti napisala je iskustvo koje sam stekla udarajući glavom u zid. Učila sam na najteži način, putem grešaka, omalovažavanja i povremenog gubljenja samopouzdanja, a ponekad bogami i samopoštovanja.
Ne moraš da ponavljaš tuđe greške, budi pametnija, kao što i jesi.
Nikad ne treba da smetneš s uma da se radi o moralnim i kreativnim patuljcima. Njih ne treba moliti, od njih se zahteva da vrate ono što nije njihovo takvim tonom da je odmah jasno kako ne dolazi u obzir negativan odgovor.

Aleksandar је рекао...

Tristo pedeset lajkova od mene za post. Iako radim u oblasti u kojoj su plate regulisane zakonom, ipak i tu ima mnoooogo prostora za manipulaciju od strane ministarstva (što oni obilato koriste). A ako recimo prije nego što se zaposliš pitaš kolika će ti biti plata, uglavnom dobijaš odgovor tipa "Vi mladi samo na pare mislite" ili "Nije bitno za pare, bitno je da ima šta da se radi." Ne znam koji mi je od ova dva odgovora omiljeniji. Ogromna je greška u našem vaspitanju ovo što Milja reče, da nam je neprijatno da govorimo o parama.
Ili, ako progovoriš, onda te poklope sa "Šta se ti buniš, toliko ljudi radi mnogo više od tebe za mnogo manje para", tako da ispadneš još i bezosjećajno đubre.

Mile је рекао...

"Vi mladi samo na pare mislite" ili "Nije bitno za pare, bitno je da ima šta da se radi."

Tacno. Ja sam to cuo na razgovoru za poslednji posao.Nekako sam se sudrzao da ne kazem doticnoj gospodji "sise vam do zemlje vise mrs gabore jedan nepismeni" Ali. Nakon par mjeseci sam , sve po zakonu,izboksovao da njen svaler, spoljnje lice koje trovalo narod za male pare, plati bar tih dodatnih 300 KM (nije placao dodatne penale po potrosnji vrsne energije). Samo tuci po usima.Gdje god mozete.

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.