Indi horor frik šou

U poslednje vreme, spotovi novijih indi pop rok bendova često su oblikovani kao kratki horor filmovi. Doduše, amaterski umetnički horor filmovi koji više vuku na Linča nego na, recimo, Vesa Krejvena. To mi je bilo čudno, pogotovu što su melodije uglavnom pevljive poskočice ili nežne pesme koje, tako izgleda, iz čista mira, prave izlet u vizuelni užas. Al, opet, bilo mi je čudno, jer u većini tih slučajeva deluje kao da su bendovi, našavši se na brisanom polju na kom se ne zna kome smeš da poveriš svoje emocije u formi pop pesme, a da ih ne zloupotrebi pokušali na jedan pa malko veštački način da posade trnje oko svog inače savršeno negovanog vrta.

Naime, horor u većini tih slučajeva, a sad mi padaju na pamet spotovi Grizzly Beara (za Two Weeks), Born Ruffians (za I Need a Life) ili Blood Surfersa (za Swim) nastupa kao plod nekakve histerije, nasilnog izbijanja u polje začudnog, a ne kao plod nekog dugotrajnog tihog vrenja i prisustva mraka koje se vezuje za horor. Oni kao da su nastali usled silnog prisustva svetla, onog sunca koje trpi Kamijev Strnac i koje na kraju romana optuži što je izgubio nerve i ubio čoveka. Ali, spolja gledano, jeste u pitanju horor, odnosno pre flert sa istim.

Ovakav flert sa mrakom nipošto nije slučajna pojava. Ako se bolje pogleda užas koji je nekakva premisa horora, preselio se iz dubine na površinu. Užas je danas manje povezan sa onim dubinskim, podsvesnim strahovima i demonima koje su isterivali stari majstori – npr. strah od smrti. Danas su te dubine napuštene, one su sablasne jer su ih i demoni, napušteni od svojih isterivača napustili. Pohitali su dakle na površinu. Ima ih u kremicama za lice, u izlozima kafića i butika, u osmesima, u modi.

Površinske slike su postale toliko dijabolične, bolesne, agresivne, a emocije u svakodnevnom saobraćaju od čoveka do čoveka toliko sablasne i morbidne da je možda ovakvo pribegavanje hororu kao katalizatoru te površinske histerije kod ovih indi pop bendova nekakav prirodni put.

Sa gramatičke strane žanra gledano, većina ovih spotova deluju prosto kao neprijatnosti, gafovi, neuroze. Njima fali gradacije i tajne koju tradicionalni horor u sebi poseduje, ali im fali i agresije i gadarije koju poseduje moderni sado mazo horor tipa Slagalica strave, Hostel itd. Ovi indi pop horori deluju između. U njima nema dovoljno užasa i teskobe da bi pripali drugoj grupi, ni dovoljno dubine i univerzalnog da bi pripali prvoj.

Oni su prosto podrig pop kulture, ostaci nesvarene hrane poluzaspale generacije konzumenata. One koja sebe beznadežno nudi gledaocu na tumačenje. Njeno ime je prosto histerija i flert. Suvišak značenja i vremena. Želja da se dospe u pakao, jer se raj odavno napustio. U ovim se spotovima vidi i neodlučnost - zapravo, oni se nadaju da će neko da zavoli i rastumači njihov užas i vrati ih u lepotu. I taj se vapaj vidi. Nastali su na pola puta od svesti da lepotu nisu našli, pa su zagrabili da utonu u užas, ali izgleda da i užas treba da se zasluži, isto kao i lepota. Eto, u toj sredini između lepote i užasa oni (a i mi s njima) smo zaglavljeni. A, da jesmo, svedoče na pola odrane cure i momci koji se do pola spreme da fasciniraju, a od pola da zastraše. Igraju na obe karte, jer nemaju više ni jedno ni drugo. Ne žele da ih neko odma svari, al ni da ih ispljune. Ove do pola obrijane glave već deceniju unazad viđam kako se kuvaju u sopstvenim torbama, neseserima, kako do pola plaze zmijski, a od pola mrtav jezik Trnove Ružice koja traži da je oživi bajkovito žvalavljenje sa zalutalim, dementnim princem. I menjaju mišljenja - lepo im je ružno, da ne ispadne da su emotivne pičkice, a ružno im je lepo, da ispadne da imaju muda. I tako se zbrkaju do zla boga, prefarbaju se svim mogućim bojama, da i sebi i drugima zamaju trag. Da izgledaju kao tajna. A, tajne nema, jer nema šta ni da se sakrije, samo pozerska grimasa odglumljenog Ničea, Hitlera, Linča ili kog god drugog zlog baje. A, ni od lepote, ni od užasa ni traga.