TSO je sekstet koji stiže iz Otave, glavnog grada Kanade. Diskografski aktivan od sredine ove decenije, bend se nedavno oglasio četvrtim studijskim albumom, najavljujući zrake iskonske topline u svom naslovu.
Nedavno je na ovom mestu, povodom odličnog ovogodišnjeg asinhroničnog iskustva sa albumom Aboombong, pisano o nevažnosti geografije u umetničkom izrazu. The Souljazz Orchestra se izvrsno uklapaju u tu matricu, pošto dolazeći iz ledenog administrativnog centra druge najveće zemlje na svetu po površini praktikuju afro-beat svirku. Dakle, spiritualno emancipatorski jazz sa kolosalnim uticajima sa crnog kontinenta, recimo velikog Fele Kutija.
Iztdavačka kuća Strut je, i ovlašnim gvirkanjem u njen katalog, poznata po brižljivom diskografskom uzgajanju zvuka ove fele, koji je zahvaljujući pomalo neočekivanoj pažnji koja je zapljusnula izuzetno kvalitetni serijal Inspiration Information uspeo da proširi krug svojih poklonika. Na krilima ovog uspeha, Kanađanima se lepo zalomilo da pokupe kajmak.
Nakon uvodnog zagrevanja duvačke sekcije, furiozna tema Agbara je početak kakav se samo poželeti može. Zapaljivi crni ritmovi, maštovite egzotične perkusije i efektno jednostavne duvačke deonice otvaraju skrivena vrata unutarnje percepcije, terajući noge da se same od sebe prepuste pokretu. Sve nedaće nestaju kao gumicom obrisane, a Sunce se kezi najširim osmehom.
I taman kada se učini da je Kilimandžaro osvojen, i da sledi trijumfalna šetnja po oblacima, kreće strmoglav pad, snežna lavina koja se ne zaustavlja do poslednje note na ovoj ploči. Ukoliko se pitate o kojim se jazz referencama radi, niste na pravom mestu, ali je činjenica da TSO svoje teme odrađuju svirački (verovatno i prepisivački) korektno, ali na nivou koji ne prelazi ustaljene baštenske standarde "cool" kafića ili primorskih terasa. Šteta, jer je početak obećavao vrhunsku duhovnu literaturu. Ovako, imamo posla sa dobro poznatim agresivno sugestivnim new age priručnikom čije stranice služe da podsete da je Sunce u Kanadi pretežno zubato.
Nedavno je na ovom mestu, povodom odličnog ovogodišnjeg asinhroničnog iskustva sa albumom Aboombong, pisano o nevažnosti geografije u umetničkom izrazu. The Souljazz Orchestra se izvrsno uklapaju u tu matricu, pošto dolazeći iz ledenog administrativnog centra druge najveće zemlje na svetu po površini praktikuju afro-beat svirku. Dakle, spiritualno emancipatorski jazz sa kolosalnim uticajima sa crnog kontinenta, recimo velikog Fele Kutija.
Iztdavačka kuća Strut je, i ovlašnim gvirkanjem u njen katalog, poznata po brižljivom diskografskom uzgajanju zvuka ove fele, koji je zahvaljujući pomalo neočekivanoj pažnji koja je zapljusnula izuzetno kvalitetni serijal Inspiration Information uspeo da proširi krug svojih poklonika. Na krilima ovog uspeha, Kanađanima se lepo zalomilo da pokupe kajmak.
Nakon uvodnog zagrevanja duvačke sekcije, furiozna tema Agbara je početak kakav se samo poželeti može. Zapaljivi crni ritmovi, maštovite egzotične perkusije i efektno jednostavne duvačke deonice otvaraju skrivena vrata unutarnje percepcije, terajući noge da se same od sebe prepuste pokretu. Sve nedaće nestaju kao gumicom obrisane, a Sunce se kezi najširim osmehom.
I taman kada se učini da je Kilimandžaro osvojen, i da sledi trijumfalna šetnja po oblacima, kreće strmoglav pad, snežna lavina koja se ne zaustavlja do poslednje note na ovoj ploči. Ukoliko se pitate o kojim se jazz referencama radi, niste na pravom mestu, ali je činjenica da TSO svoje teme odrađuju svirački (verovatno i prepisivački) korektno, ali na nivou koji ne prelazi ustaljene baštenske standarde "cool" kafića ili primorskih terasa. Šteta, jer je početak obećavao vrhunsku duhovnu literaturu. Ovako, imamo posla sa dobro poznatim agresivno sugestivnim new age priručnikom čije stranice služe da podsete da je Sunce u Kanadi pretežno zubato.
Нема коментара:
Постави коментар