недеља, 04. април 2010.

Šejtanov Ratnik (Stevan Filipović, 2006)

Do bljutavosti slavljen u vreme bioskopske distribucije u kasti kao creva povezanih domaćih filmskih kritičara, debitantsko delo Stevana Filipovića je u godinama koje su usledile potpuno zaboravljeno od tih istih instant hvalisavaca, koji su u međuvremenu našli nove objekte hajpovanja. Toliko da danas izostaje čak i da bude pomenuto u jednako bombastičnim panegiricima, sa pomalo modifikovanom temom, u kojima se na mišiće više ne piše o Novom srpskom filmu, već o Hardcore srpskom filmu. Na sreću, Šejtanov ratnik ne pripada najnovijem domaćem, preovlađujuće pogrešnom čitanju hardcore postulata na domaćem terenu.
Zbog usiljenog kritičarskog obožavanja, dugo sam izbegavao gledanje ovog ostvarenja, šta ću kad funkcionišem po principu "zaobiđi sve ono što se hvali na sva zvona i kopaj". Nedavno sam ipak došao na ideju da ga konačno pogledam, i vrlo sam zadovoljan viđenim. Za razliku od najnovijih struja u srpskom filmu koje sa puno pretenzija kazuju veoma malo, Šejtanov ratnik uopšte nije pretenciozan film. I bez esejističkih ambicija, u ovom delu nema prevelikih grešaka u koracima, a što je najvažnije, vraški dobra zabava je zagarantovana. Trenutno svetski popularno žanrovsko vrludanje i fascinacija hororom u zemlji Srbiji našli su svoj kutak i ovde. Strava i užas ovog puta je (pre)obučena u odelo high school komedije na tragu besmrtnog serijala o Nerdsima. Duboka, fanatično posvećena uronjenost u američke postulate ovih žanrova, najveći je i plus (umetnički segment) ali i minus (tržišni ishod) ovog filma. Krenimo od pluseva.
Odavno nisam gledao neki domaći film koji se može podičiti savršenom sociološkom analizom kao svojim adutom. To je upravo ovde slučaj. Dizelaši, sponzoruše, skinsi, "normalci", "alternativci", metalci - svi odreda od krvi i mesa, živi i zdravi dišu punim plućima u ovom filmu, pa čak i moraju da se udružuju kad se zlo probudi. U Filipovićevoj verziji vaspostavljanja novog talasa srpskog filma nema pozerski radikalnog raskida sa kinematografskom tradicijom ove zemlje, pa u glumačkoj ekipi mesta ima i za stara, proverena imena (sjajna Ceca Bojković, fantastični Petar Božović, koji se verovatno obradovao zato što je konačno dobio uloga pozitivca, konstantno kvalitetni Rale Milenković), ali i nove face (prosečni-do-vrlo-dobri Radovan Vujovič, preslatka i uverljiva Staša Koprivica, odlični Vladimir Tešović i Vujadin Milošević) kao i za poznate prolaznike (Bora Čorba, Teofil Pančić), znalački ukomponovane zarad ostvarivanja kompaktnosti vizije filma.
I tu dolazimo do ključne stavke - iako polazi sa utabanih žanrovskih pozicija, bez obećanja da će raskrinkati & matirati poganu stvarnost, Filipović (inače i režiser i scenarista), znalački ostavlja prostora za subverziju i oštru, pa čak i surovu kritiku svih slojeva srpskog društva. Uglavnom ubadajući prave tačke hronične mentalne unazađenosti, autor se ovim filmom predstavlja kao neko ko je dosta promišljao nešto što je prethodno proživeo pa sve to utisnuo na film. Sa obe noge na zemlji lako se nađe put do visina blistavih istina, što je za recentnu filmsku produkciju u Srbiji čudo nalik snegu u Sahari.
Tehnički deo filma zrači sličnom suptilnošću kao dramaturško tkivo. Savršena montaža u kojoj se svetlosnom brzinom smenjuju oštri, precizni kadrovi sigurno nisu u prvom planu posmatranja za taj segment neverziranih gledalaca poput mene. Ali, čim sam ih primetio, znači da je posao dobro urađen. Slično se može reči i za specijalne efekte, koji s obzirom na budžet izgledaju vrlo pristojno, pa nije nimalo čudno da je upravo Filipović imao zaduženje te vrste u Čudesnom čarlstonu Ognjenke Pulen, u odnosu na koji je, uzgred budi rečeno, Šejtanov ratnik superioran po bilo kom parametru poređenja, od kojih u glavi posebno odzvanja onaj na kome piše "originalnost".
Naravno, mogu se pronaći i neke zamerke - fantastični deo priče, iako sasvim solidan, je mogao biti još ubedljiviji, a krvavu fleku na blistavo beloj košulji predstavlja usiljeni, primerno dogmatski nauk o "povampirenom nacionalizmu u Srbiji" pri kraju filma, o kome inače Filipović sprema novi film pod nazivom "Šišanje" (naravno, reč je o skinsima, a moja očekivanja su veoma blizu površnih i psihosomatski pojednostavljenih rešenja viđenih u holandskom ostvarenju Skin, nadam se samo da iskustvo neće biti tragično kao Metastaze). Ipak, najveći minus je onaj tržišni - a sa višegodišnje distance moguće je pronaći uzroke zbog čega ovaj film, uprkos svojim neospornim kvalitetima, nije postao ultimativni bioskopski hit.
Šejtanov ratnik je film sa regionalnim opsegom interesovanja. Nekom fiktivnom liku u Indoneziji teško da bi bilo interesantno da gleda Karađorđa i Turke ophrvane iskonskim zlom, osim iz vizure dobrodošle egzotike. Srbi su na papiru pošteđeni tih problema, ali se u realnosti prepisivanje zapadnih principa i njihovo nakalemljivanje na domaće podneblje, po pravilu završavalo nalik pokušajima da se kvalitetno uzgajaju palme na Severnom polu. Iako sasvim mejnstrimaški, koncizan, uzbudljiv, provokativan i zanimljiv, Šejtanov ratnik ipak zauzima alternativnu poziciju u odnosu na ono što je u Srbiji istinski mejnstrim, a srpska kulturna produkcija na žalost još uvek nije na nivou da bi mogla da isprati eksces alternativnog mejnstrima, čak i sa ružičastom imperijom iza leđa. To možda ima veze i sa kompleksom niže vrednosti koji sa na ovom podneblju sistematski uzgaja već duže vreme sa izuzetnim uspehom. Šejtanov ratnik svojim postojanjem ubedljivo razbija taj, daleko najmaligniji stereotip domaće proizvodnje, i uprkos izostanku bioskopske verifikacije, predstavlja zalog za neku posve kvalitetniju budućnost u kojoj bi došlo do kulturne reformacije koja ne iscrpljuje svoj krajnji domet u verbalnom domenu.

3 коментара:

nasdvoje је рекао...

samo ću da dodam da Šejtanov ratnik nije bio bioskopski hit kakav zaslužuje da bude po mom mišljenju velikim delom zbog distributerske logike i loše bioskopske infrastrukture.

sava_savanovic је рекао...

Ja sam ovo gledao u Akademiji 28 i to ne u glavnoj sali nego kroz nekih milion hodnika sam proshao dok nisam nashao tu drugu salu. Toliko o tome. Zabavan film bash. Malo se vuche na sredini kad krenu da razglabaju o celoj toj mitologiji. Shto se mene tiche likovi koji glume Stanislava i Djomlu su trebali da dobiju sve moguce glumachke nagrade te godine. Iskidali su.

NGboo је рекао...

Koliko se sećam - odličan trejler, ali razočaravajuć film, iako sam bio ubeđen da ću u njemu uživati. Osim veterana koji su svoje uloge odradili za sve pare, podmladak je žestoko podbacio. Specijalni efekti me jesu impresionirali, ali sam, gledajući film, stekao utisak da su autori mnogo hteli, a malo umeli (u pogledu non-SFX ostatka), pa napravili bljutavu papazjaniju.

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.