Nije loše da ponekad, u moru važnih i bitnih persona pomoću knjige zavirimo u živote „normalaca“, običnih ljudi koji u svojim rukama nisu držali sudbine miliona, niti su se izdvojili nekim nesvakidašnjim podvigom. Prvenac Milana T. Jovanovića još od uvodnog slova stavlja čitaocu do znanja da u rukama drži katalog sećanja ispisanih na hartiji koja ima čudesnu moć da od običnog napravi neobično, a od svakodnevnog fantastično.
Sam autor je dočekao književni debi sa dušom starom 70 leta, što je popriličan cug vazduha i dobra prilika da se rekapitulira šta se sve to dešavalo tokom prethodnih decenija. Život naučnika u SFRJ, zaposlenog u Insitutu za nuklearne nauke u Vinči beleži pronicljive crtice kako iz Birmingema i Edmontona, gradova upisanih u maršruti Jovanovićeve karijere, tako i mladalačkih iskustava iz posleratnog Kragujevca i Beograda u trenucima kada pod Titovim rukovodstvom glavni grad Srbije iz jedne strateški pozicionirane varoši brzometno prerasta u metropolu.
Kako i priliči autobiografijama, Jovanović se držao hronološkog pristupa u svojoj pripovesti, ali na sreću nije zakopčao poslednje dugme na svojoj literarnoj košulji, pa se kroz njegovu knjigu lako prolazi i još lakše diše. Počinjući svoju priču od dogmatskih komunističkih igrarija u obrazovnom sistemu tadašnje zemlje – izbacivanjem veronauke na mala vrata i uvođenje klasne pseudo-svesti u sve pore života, Jovanovićevi životopisni junaci postaju i gradski likovi, vojnički kučići i kuhinjski miševi, nekadašnji logoraši i robijaši, ali i dete, uža i šira familija. U živom portretisanju lišenom preteranog detaljisanja i digresija, Jovanović se ne drži kriterijuma vremena kao pijan plota, već „šara“ sve više po raznim epohama svog života kako knjiga odmiče.
Vidljiva je težnja da se u spisateljskom tkivu ovog dela odstrane sve pretencioznosti i umesto velikih životnih istina spakovanih u grandiozne mudrosti ponudi vic, dosetka i igra, esencija čovekove ljudskosti. U igrama se Jovanović najbolje oseća, a srcu mu je najbliža najvažnija sporedna stvar na svetu, zahvaljujući kojoj, po sopstvenom priznanju, pamti sve važnije datume (dobro je, nisam jedini!). Princip igre Jovanović forsira i na mentalnom planu, stavljajući u prvi plan asocijacije iz svakodnevnog života koje su mu se svojom neobičnošću ne samo urezale u sećanje, već i pomoću njega vraćale pred oči u novim životnim situacijama.
Nešto kao hronika solidno funkcioniše u književnom ataru kome pripada, i predstavlja mali ali dragocen uvid u individualno istorijsko svedočenje koje je u najvećim svojim delom sasvim korektan predlog za razbibrigu i časove dokolice. U njoj nema ni traga od eksperimenata u pisanom obliku, postmodernih pogleda na svet u inat tradiciji i radikalnih raskida sa svakodnevicom već okosnicu knjige čini upravo njeno hronično pulsiranje preneto na papir sa dosta topline.
Sam autor je dočekao književni debi sa dušom starom 70 leta, što je popriličan cug vazduha i dobra prilika da se rekapitulira šta se sve to dešavalo tokom prethodnih decenija. Život naučnika u SFRJ, zaposlenog u Insitutu za nuklearne nauke u Vinči beleži pronicljive crtice kako iz Birmingema i Edmontona, gradova upisanih u maršruti Jovanovićeve karijere, tako i mladalačkih iskustava iz posleratnog Kragujevca i Beograda u trenucima kada pod Titovim rukovodstvom glavni grad Srbije iz jedne strateški pozicionirane varoši brzometno prerasta u metropolu.
Kako i priliči autobiografijama, Jovanović se držao hronološkog pristupa u svojoj pripovesti, ali na sreću nije zakopčao poslednje dugme na svojoj literarnoj košulji, pa se kroz njegovu knjigu lako prolazi i još lakše diše. Počinjući svoju priču od dogmatskih komunističkih igrarija u obrazovnom sistemu tadašnje zemlje – izbacivanjem veronauke na mala vrata i uvođenje klasne pseudo-svesti u sve pore života, Jovanovićevi životopisni junaci postaju i gradski likovi, vojnički kučići i kuhinjski miševi, nekadašnji logoraši i robijaši, ali i dete, uža i šira familija. U živom portretisanju lišenom preteranog detaljisanja i digresija, Jovanović se ne drži kriterijuma vremena kao pijan plota, već „šara“ sve više po raznim epohama svog života kako knjiga odmiče.
Vidljiva je težnja da se u spisateljskom tkivu ovog dela odstrane sve pretencioznosti i umesto velikih životnih istina spakovanih u grandiozne mudrosti ponudi vic, dosetka i igra, esencija čovekove ljudskosti. U igrama se Jovanović najbolje oseća, a srcu mu je najbliža najvažnija sporedna stvar na svetu, zahvaljujući kojoj, po sopstvenom priznanju, pamti sve važnije datume (dobro je, nisam jedini!). Princip igre Jovanović forsira i na mentalnom planu, stavljajući u prvi plan asocijacije iz svakodnevnog života koje su mu se svojom neobičnošću ne samo urezale u sećanje, već i pomoću njega vraćale pred oči u novim životnim situacijama.
Nešto kao hronika solidno funkcioniše u književnom ataru kome pripada, i predstavlja mali ali dragocen uvid u individualno istorijsko svedočenje koje je u najvećim svojim delom sasvim korektan predlog za razbibrigu i časove dokolice. U njoj nema ni traga od eksperimenata u pisanom obliku, postmodernih pogleda na svet u inat tradiciji i radikalnih raskida sa svakodnevicom već okosnicu knjige čini upravo njeno hronično pulsiranje preneto na papir sa dosta topline.
Постови
1 коментар:
knjigu pročitate začas. jako lepo dočarava duh prošlih vremena i zrači toplinom. dobro napisano
Постави коментар