четвртак, 15. април 2010.

Milan T. Jovanović – Nešto kao hronika (Miroslav, 2009)


Nije loše da ponekad, u moru važnih i bitnih persona pomoću knjige zavirimo u živote „normalaca“, običnih ljudi koji u svojim rukama nisu držali sudbine miliona, niti su se izdvojili nekim nesvakidašnjim podvigom. Prvenac Milana T. Jovanovića još od uvodnog slova stavlja čitaocu do znanja da u rukama drži katalog sećanja ispisanih na hartiji koja ima čudesnu moć da od običnog napravi neobično, a od svakodnevnog fantastično.
Sam autor je dočekao književni debi sa dušom starom 70 leta, što je popriličan cug vazduha i dobra prilika da se rekapitulira šta se sve to dešavalo tokom prethodnih decenija. Život naučnika u SFRJ, zaposlenog u Insitutu za nuklearne nauke u Vinči beleži pronicljive crtice kako iz Birmingema i Edmontona, gradova upisanih u maršruti Jovanovićeve karijere, tako i mladalačkih iskustava iz posleratnog Kragujevca i Beograda u trenucima kada pod Titovim rukovodstvom glavni grad Srbije iz jedne strateški pozicionirane varoši brzometno prerasta u metropolu.
Kako i priliči autobiografijama, Jovanović se držao hronološkog pristupa u svojoj pripovesti, ali na sreću nije zakopčao poslednje dugme na svojoj literarnoj košulji, pa se kroz njegovu knjigu lako prolazi i još lakše diše. Počinjući svoju priču od dogmatskih komunističkih igrarija u obrazovnom sistemu tadašnje zemlje – izbacivanjem veronauke na mala vrata i uvođenje klasne pseudo-svesti u sve pore života, Jovanovićevi životopisni junaci postaju i gradski likovi, vojnički kučići i kuhinjski miševi, nekadašnji logoraši i robijaši, ali i dete, uža i šira familija. U živom portretisanju lišenom preteranog detaljisanja i digresija, Jovanović se ne drži kriterijuma vremena kao pijan plota, već „šara“ sve više po raznim epohama svog života kako knjiga odmiče.
Vidljiva je težnja da se u spisateljskom tkivu ovog dela odstrane sve pretencioznosti i umesto velikih životnih istina spakovanih u grandiozne mudrosti ponudi vic, dosetka i igra, esencija čovekove ljudskosti. U igrama se Jovanović najbolje oseća, a srcu mu je najbliža najvažnija sporedna stvar na svetu, zahvaljujući kojoj, po sopstvenom priznanju, pamti sve važnije datume (dobro je, nisam jedini!). Princip igre Jovanović forsira i na mentalnom planu, stavljajući u prvi plan asocijacije iz svakodnevnog života koje su mu se svojom neobičnošću ne samo urezale u sećanje, već i pomoću njega vraćale pred oči u novim životnim situacijama.
Nešto kao hronika solidno funkcioniše u književnom ataru kome pripada, i predstavlja mali ali dragocen uvid u individualno istorijsko svedočenje koje je u najvećim svojim delom sasvim korektan predlog za razbibrigu i časove dokolice. U njoj nema ni traga od eksperimenata u pisanom obliku, postmodernih pogleda na svet u inat tradiciji i radikalnih raskida sa svakodnevicom već okosnicu knjige čini upravo njeno hronično pulsiranje preneto na papir sa dosta topline.

1 коментар:

Ljubisa Bojic је рекао...

knjigu pročitate začas. jako lepo dočarava duh prošlih vremena i zrači toplinom. dobro napisano

 
Creative Commons License
Ово nasdvoje2 , чији је аутор Kristina Đuković & Marko Nikolić, је лиценцирано под условима лиценце Creative Commons Ауторство-Некомерцијално 3.0 Србија.